Primetio sam već drugi put za mesec dana da se film koji otvara filmski festival rasproda u čak dva uzastopna termina u najvećoj dvorani kod nas. To ništa ne bi bilo čudno, navikli smo da se još od početka postojanja FEST-a tražila karta više za dobre filmove.
Piše: Dejan Šapić
U slučaju festivala kao što su Slobodna zona ili predstojeći Festival autorskog filma dešava se da pojedine projekcije nekih zanimljivih filmova proteknu sa po par desetina gledaoca. Često to budu dobri nekada i odlični filmovi koje više nemamo prilike da vidimo. Zato sam rešio da vam preporučim naslove koji ne treba propustiti na predstojećem FAF-u.
Pored filma za koji su prve dve projekcije rasprodate i koji otvara festival „Duhovi ostrva“ Martin McDonagh, poznatog po Oskarom nagrađenog „Tri bilborda ispred Ebinga u Misuriju“ (2017), o dugogodišnjem prijateljstvu dva starija muškarca na udaljenom ostrvu zapadne Irske, već se ističe još jedan favorit. U pitanju je „Blisko“ Lukas Dhont (kojeg pamtimo po filmu „Devojka“ 2018) nagrađen ove godine u Kanu, priča o prijateljstvu dva trinaestogodišnjaka. Zanimljivo za ove filmove je da u oba dolazi do prekida prijateljstva glavnih junaka i tok radnje je usmeren na pronalaženju razloga i ponovnom uspostavljanju kontakta. „Duhovi ostrva“ je film o ljudima koji se ponašaju kao deca a „Blisko“ o deci koja pokušavaju da prihvate svet odraslih i preuzmu odgovornost.
Poznato je da beogradska publika zna da ceni dobar film i poznate autore, tako da se novi film „Magnetna rezonanca“ Cristiana Mungiua, vodećeg predstavnika rumunskog novog talasa, preporučuje pod oznakom „obavezno“. Već je osvojio nagradu Festivala na Paliću ove godine. Autor nastavlja da istražuje kompleksne porodične odnose, osetljive teme i u novom filmu. Glavni junak napušta posao u Nemačkoj i vraća se u multietničko transilvanijsko selo. Usmeren je na svog sina, starijeg oca, kao i željom da vidi svoju bivšu ljubavnicu. Mungiu je ovde povezao recesiju, odlazak na rad u inostranstvo, probleme sa migrantima u lokalnoj zajednici, sukob sa marginalizovanim Romima koji već decenijama žive tu… I još mnogo toga.
Tu je još jedan biser iz rumunske kinematografije „sakriven“ u prateće programe sa samo jednom projekcijom na FAF-u. „Intregalde“ Radu Muntean koga smo znamo po filmovima „Jedan sprat ispod“ i „Hartija će biti plava“. Troje simpatičnih mladih ljudi, Maria, Dan i Ilinca, voze se blatnjavim i teško prohodnim planinskim putevima da bi starijim meštanima koji su u udaljenim selima podelili humanitarnu pomoć. Krećući se ka selu Intergalde, oni neprestano pričaju o sopstvenim životima. Sva iskušenja započinju kada na putu nailaze na senilnog starca Kentea kojeg prihvataju da povezu kolima do obližnje pilane. Film je napet ali pun komičnih situacija i dugih rasprava između likova što je svojstveno rumunskom talasu gde se pokazuju karakteri i naravi pojedinačnih aktera kroz naizgled bezazlene teme.
Od filmova koje sam već pogledao preporučujem „Joyland“ Saima Sadiqa, pakistanski kandidat za Oskara, nagrađen u Kanu u selekciji Izvestan pogled. Priča o patrijahalnoj porodici: ocu, dva sina i njihovim porodicama koji žive zajedno. Otac je taj koji odlučuje o svemu, pa i o tome da li nazaposlen (oženjen) sin može da radi u teatru kao pomoćni plesač lokalnog poznatog transvestita u Islamabadu. Od zakomplikovanih porodičnih odnosa film prerasta u skoro pa holivudsku priču sa sudbinom glavnog junaka razapetog izmedju očekivanja porodice i sopstvenih osećanja.
„Najsrećniji čovek na svetu“ sestara Teone i Labine Mitevski je film o kojem sam već pisao povodom prikazivanja na nedavno održanom Zagreb film festivalu. Usamljenost i upoznavanje srodnih duša je u središtu priče filma. Sarajka Asja koja ima 40 godina i na speed datingu u organizaciji agencije upoznaje 43-godišnjeg bankara Zorana. Dinamičan film o apsurdima koji se dešavaju na zajedničkim događajima prilikom grupnog upoznavanja parova prelazi u uzbudljivu dramu samopreispitivanja i ličnih frustracija iz ratnog Sarajeva devedesetih. Film je otkupljen za države bivše Jugoslavije i svuda će biti prikazan-osim u Srbiji (ako se nešto ne promeni). Zbog čega je to tako, pogledajte i uverite se sami.
Pravo filmsko osveženje dolazi nam iz Kostarike i to u takmičarski program FAF-a. O odnosima roditelja i tinejdžera kostarikanska drama „Sanjam električne snove“ debitantkinje Valentina Maurel govori o mladoj osetljivoj Evi željne upoznavanja života odraslih. Njen otuđeni otac Martin, slikar i vajar, boreći se sa mentalnim krizama zajedno sa svojom ćerkom prolazi kroz nov period odrastanja. Uspešno dočaran odnos ćerke i oca prepun sukoba i nerazumevanja. Pored još dva filma škotskog „Posle sunca“ i hrvatskog „Sigurno mjesto“, ovo je moj favorit u takmičarskom programu.
„Posle sunca“, debitantski film Charlotte Wells, je melanholično putovanje u prošlost. Dvadeset godina posle letovanja provedenih sa ocem u turskom odmaralištu, sada odrasla Sophie evocira uspomene kroz video snimke. Film je producirao oskarovac Barry Jenkins (Mesečina), a ulogu oca glumi Paul Mescal (Izgubljena ćerka, Normalni ljudi) nominovan ove godine za najbolju mušku ulogu za Evropskog Oskara.
„Sigurno mjesto“, iz susedne Hrvatske, govori o porodičnoj tragediji reditelja Juraj Jerotića čiji je rođeni brat izvršio samoubistvo. Pored režije i scenarija za film pojavljuje se i kao glumac. Duboko potresna porodična tragedija je otvorila tematiku o samobistvu koje je itakako prisutno na našim prostorima i o kojoj se najčešće govori kroz senzacionalističke tekstove u medijima.
Izdvojio bih još jedan sakriven biser u pratećem programu FAF-a (takođe sa samo jednom projekcijom na festivalu). Debitantski portugalski film „Alma Viva“ (u prevodu Živa duša), Cristèle Alves Meira, je priča o devojčici Salomé koja provodi vreme kod bake u ruralnom planinskom selu u Portugalu. Baka je uči tajnama veštičarenja sve do njene iznenadne smrti kada devojčicu zaposeda bakin duh. Rediteljka nam dočarava priču iz svog detinjstva angažujući mnoštvo naturščika a glavnu ulogu devojčice Salome poverava sopstvenoj ćerki Lua Michel.
Od onih koje nisam pogledao, puno očekujem od filma „Sveti pauk“, Ali Abbasija, Iranca koji je prethodne filmove „Granica“ i „Shelley“ radio u švedsko-danskoj koprodukciji i čije su se radnje tamo i dešavale. Ovoga puta u centru pažnje je novinarka koja istražuje smrt prostitutki u iranskom svetom gradu Mašhad. Film je zasnovan na istinitoj priči o “Paukovom ubici” Saidu Hanaeiju, koji je ubio 16 žena između 2000. i 2001. godine.
Na mom spisku su i iranski „Oduzimanje“, „Mani Haghighi“, zatim „Kit“ fenomenalnog Darena Aronofskog („Crni labud“, „Rekvijem za snove“, „Majka“), „Bajka“ starog majstora Sokurova i recimo „Don Žuan“, Serge Bozona (Petrov u gripu).
Gledajte što više toga možete od 70 naslova koliko nam je FAF izdvojio iz ovogodišnje svetske produkcije. Posebno obratite pažnju na filmove koje su u pratećim programima jer njih najčešće nemamo priliku ponovo da vidimo.
Bonus video: Snimanje filma „Munje: Opet“
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar