1
Možda je tragedija centralna tema filma, ali sve ostale storije u ostvarenju Paola Sorentina neprocenjive su, utisak je slavnog glumca Roberta de Nira o filmu "Božja ruka".
Italijanski kandidat za najbolji strani film na predstojećoj, 94. dodeli Oskara koji je premijerno prikazan prošlog septembra na Venecijanskom festivalu „Božja ruka“ Paola Sorentina, gde je ovenčan Velikom nagradom žirija opčinio je holivudsku legendu Roberta de Nira.
Kada pomislimo na Roberta de Nira neizbežno je pominjanje Italije.
Ne zbog sicilijanskog gradića Korleone, u koji je delom smeštena priča drugog nastavka „Kuma“ Frensisa Forda Kopole sa De Nirom, kao Vitom Korleoneom, ulogom za koju je dobio Oskara za najboljeg sporednog glumca.
Možda glumac poreklom nije s juga Italije, u kome se dešava „Božja ruka“, već iz centalnog dela ove zemlje, odakle se njegov pradeda „trbuhom za kruhom“ zaputio u Ameriku s početka 20. veka. Rođen je u Njujorku, a odrastao je u četvrti Mala Italija i jedna je od najpoznatijih holivudskih zvezda italijanskog porekla, zbog čega se osetio „pozvanim“ da prokomentariše film Paola Sorentina „Božja ruka“ i svoje utiske pretoči u pisanu reč.
I šta De Niro kaže o osvrtu reditelja na svoju bolnu mladost, ali i klinačku opčinjenost Maradonom, saznali su čitaoci „Dedlajna„, čiji je urednički tim slavnom glumcu podario gostujuću kolumnu. Robert de Niro je započinje impresijom da je toliko predivnih stvari u „Božjoj ruci“, priči o odrastanju i porodičnoj drami Paola Sorentina u Napulju. Ocenjuje i da je u pitanju „intenzivno ličan film“. Za one neupućene, koji nisu odgledali film, podseća da je Sorentino, koji je napisao scenario i režirao film, stvorio svog surogata, Fabijeto (tumači ga Filipo Skoti, prim.aut.) iz svog sopstvenog DNK i svojih iskustava i smestio ga u rodni Napulj.
„Najupečatljiviji Fabijanov partner nije niti jedan glumac iz impresivnog ansambla, već sam grad. Delite Sorentinovu ljubav prema Napulju već u prvim, otvarajućim kadrovima kada se iz vazduha kamera približava Napuljskom zalivu i ulazi u grad. I svedočite toj njegovoj ljubavi kroz čitavu lepezu ličnosti: čudnovatih, veoma smešnih, većih od života, strasnih (pri tom mislim i glasnih), punih zadovoljstva i nade“, piše De Niro.
Glumac otkriva da je u Napulju bio tek nekoliko puta, ali da je za njega Sorentinov film „jasno napolitanski“.
„Isto kao što su mnogi od filmova Martija Skorsezea (Vuk sa Vol strita, Taksista, Ulice zla) i toliko ostvarenja Vudija Alena (Eni Hol, Menhetn, Brodvej Deni Rouz) odraz Njujorka. Na mnogo načina, Napulj me podseća na italijansko-američki Njujork koji tako volim“, priznaje De Niro.
Sama lokacija filma, ta južna Italija, kako konstatuje glumačka legenda, veoma dobro služi u Sorentinovom kazivanju priče. Podseća u svojoj kolumni i na reči italijanskog sineaste koji je kazao:
„Realnost je tek startna tačka za priču. Ali, ona mora biti ponovo izmaštana. A ovde u Napulju mi na zabavan način ponovo izmaštavamo sećanja“.
I uprkos tome što je tragedija glavna tema filma (gubitak roditelja u mladosti), „Božja ruka“ je, po sudu glumca, prepuna zabave.
„Scene poput proširenog porodičnog ručka na otvorenom, pod vedrim nebom i potom vožnje brodićem tako su šarmantne i duhovite. I dok je u priči centralna tema to što je Fabijetu otrgnuta njegova nesigurna mladost i što je prerano uvučen u punoletstvo, sve ostale storije u filmu su neprocenjive. Primera radi, tu je Arma, krijumčar cigareta/kriminalac niskog ranga/nasilni huligan/prijatelj pun podrške i na kraju zatvorenik; čudnovat, da, ali meni potpuno uverljiv zbog sopstvenih iskustava u Njujorku kao dete“, piše slavni glumac.
Pominje i Antonija Kapuana, koga u filmu igra Ćiro Kapano, podsećajući da je ovaj, čuveni napuljski reditelj bio svojevremeno mentor mladom Sorentinu.
„U predivnoj sceni pri kraju `Božje ruke` Fabijeto moli Kapuana da mu da smernice. Kapuano ga ispituje, grdi ga, njihovi glasovi su sve jači, poput muzike. Imamo osećaj kao da je u pitanju scena iz operskog spektakla. Fabijeto mu kaže:
– Realnost mi se više ne sviđa. Realnost je loša. Zato i hoću da pravim filmove.
Želi da ode u Rim i oproba se u svetu filma. Ali Kapuano viče na njega, uz reči:
– Samo paćenici idu u Rim! Da li znaš koliko samo priča ima u ovom gradu… Pogledaj! Da li je moguće da te ovaj grad nimalo ne inspiriše? Imaš priču koju želiš da ispričaš? Pronađi hrabrost da je doneseš! Ispljuni je!“
No, glavni Sorentinov junak Fabijeto, poput potpisnika filma svojevremeno, ipak odlazi u Rim, zbog čega De Niro konstatuje:
„I kako se film završava, tako je on na putu. I sada-35 godina kasnije- Sorentino se vratio u Napulj `božjom rukom`. Sve je u redu. Hvala mnogo, Paolo!“
Ili, kako je to na italijanskom napisao Robert De Niro – „Va bene. Mille Grazie, Paolo!“
Bonus video:
De Nirova životna priča
