Ljudi hoće burek, ja im dajem žu-žu: Nepopustljivi Srđan Valjarević govori za Nova.rs

Svaka nova knjiga Srđana Valjarevića (Beograd, 1967) dočekuje se u javnosti kao nešto posebno. Ovoga puta nije u pitanju njegovo novo delo, ali kao i da jeste, jer se radi o Laguninom izdanju njegovog prvog romana “List na korici hleba” koji je originalno izašao 1990. i koji je tada prošao “ispod radara”. To su bili prvi književni koraci tada 22-godišnjaka, koji nam daju sliku odrastanja jednog mladića na beogradskoj poluperiferiji krajem 80-ih godina prošlog veka. I u kojima može da se oseti Srđanova autentična poetika zahvaljujući kojoj je postao jedan od najvoljenijih pisaca na ovim prostorima.

- Kada sam napisao taj roman 1989, otišao sam u nekadašnju knjižaru “Bata” koja se nalazila u JDP-u i iz raznih knjiga sam prepisivao adrese izdavača. Poslao sam rukopis na šest-sedam adresa, i između ostalog poslao sam Književnoj reči, koja je imala ediciju Pegaz za debitantske knjige. Oni su se javili i objavili. Vladimir Pištalo je bio recenzent, on je tamo bio jedan od urednika. Tada je u Jugoslaviji bilo dosta dobrih književnih časopisa kao što su Kvorum u Zagrebu, Polja i Letopis Matice srpske u Novom Sadu, Književna reč u Beogradu... Danas toga nema, ili ima samo na internetu - priseća se Srđan Valjarević na početku razgovora za Nova.rs, dok sedimo u legendarnoj “Poslednjoj šansi” na Tašmajdanu.Novo izdanje ove knjige namenjeno je vernim, ali i nekim novim čitaocima. Kontekst izlaska knjige svakako je drugačiji te je Valjarević napisao poseban predgovor.- Urednik Dejan Mihajlović mi je to predložio. Prvo sam razmišljao da li to uopšte da napišem, da ne bude pretenciozno. Međutim, onda sam se prisetio kada mi je “kliknulo” da napišem roman i onda sam o tome nešto i napisao. Tada sam radio kao mašinobravar u radionici “Feros” u Mite Ružića na Zvezdari. I kada sam bacao đubre, imao sam neki “štek” iza kontejnera gde sam odmarao od posla i ljudi iz radionice. Na tom mestu, gde je smrdelo, ali je i bilo mirno, sam odlučio da počnem da pišem.

Prve tri Srđanove knjige: “List na korici hleba”, “Džo Frejzer i 49 pesama” i “Ljudi za stolom” imaju sličan milje, kao da se posredno nadovezuju jedna na drugu. Povezuje ih odrastanje u jednom određenom delu Zvezdare, i priče koje su tamo nastajale. Život mladih ljudi iz porodica na periferiji Beograda, gde delikvencija nije neobična pojava. Na neki način sve te knjige bi zbog specifične atmosfere mogle da se povežu možda i sa kultnim romanom “Kad su cvetale tikve” Dragoslava Mihailovića.- Ja volim tu knjigu, ali nisam nikad o tome razmišljao – kaže nam iskreno Srđan i dodaje da je posle duže vremena skoro ponovo pročitao svoj “List na korici hleba”.#blockquote_0- Sada mi deluje kao demo snimak nečega. Ali bilo bi me sramota da to ispravljam, popravljam… Roman ima neku svoju sirovost, i svežinu, i puno je neznanja, ali ničeg nema čega bih se stideo. Tako je, kako je. I danas mislim da mi ta knjiga stoji. Kada se čovek osvrne, 30 godina nije malo. Naravno da se svi mi menjamo što je potpuno prirodno, ali neke stvari ostanu iste, i čak u nekim stvarima sam bio bolji tada - kaže nam Valjarević i dodaje:- Sada sam prepun mana, i gluposti napravljenih u životu, pravim ih i dalje. Gori sam nego pre 30 godina, tada sam bio svež, manje sam ke…, a više sam radio. Puno stvari sam izneverio u koje sam tada verovao. Mnogo grešaka sam napravio, na puno konvencija sam pristao. Tako da mi je u svakom smislu ova knjiga draga. Jedina stvar koja je ostala ista je da pišem zbog sebe i za bilo koga. Tako je bilo tada, tako je i danas - tvrdi on.I dok se autor u mislima vraća u vrema nastanka romana, sama knjiga vodi čitaoce u 80-te, period pre poslednjeg građanskog rata u Jugoslaviji, koji sada doživljavamo kao divno vreme, ali očigledno da nije bilo sve baš tako. Jedan od drugara glavnog junaka u knjizi se bavi lopovlukom, jedna od devojaka takođe. Dosta mladih u Beogradu su se tada bavili krađama, to je čak bilo i moderno. Ali Srđan to vreme ipak specifično doživljava.- To je ipak nešto što može da se pripiše mladosti, nije se Jugoslavija razlikovala od mnogih drugih sredina. Da je bilo neko bajno vreme, naravno da nije, iako u odnosu na danas izgleda puno bolje. I tada su ljudi odlazili u inostranstvo, ako pričamo o tom nekom miljeu iz ove knjige. Puno tih kolega iz radionice su bili u Švedskoj, Nemačkoj, vratili se… Na kraju krajeva, ja sam već bio u Nemačkoj, otišao tada u Berlin da radim, pa sam se vratio. Ali mnogo ljudi je i ostajalo preko. Odavde se oduvek odlazilo zbog posla, ili naizgled boljeg života. Ali da su stvari počele da se menjaju, već 1989. je bilo jasno.

U pomenutom predgovoru romana Srđan piše o društvenoj klimi u to vreme i spominje da su ljudi u radionicama sa kojima je radio, dosta kasnije primili nacionalizam nego neki intelektualni krugovi ili tadašnja mesta “na glasu”.- Nacionalizam je tamo kasnije ušao. Pre je ušao u klub Akademija ili SKC nego u radionice, u to sam siguran. Ja sam imao kolege različitih nacionalnosti, mi smo odlično svi funkcionisali. Za nas radnike, nacionalisti su tada bili budale, ljudi koji ne rade ništa i sviraju kurcu. A sa pojavom nacionalizma se skliznulo u 90-te koje sa 80-im ne mogu da se porede. I onda naravno 80-te izgledaju predivno. A daleko od toga da su bile.Valjarević u predgovoru s poštovanjem opisuje svoje nadređene majstore u radionici gde je radio. Ali dobar deo njih je imao zatvorsko iskustvo iza sebe, jer su nekada na nekom ranijem poslu izboli kolegu šrafcigerom.- Nije to bilo baš svaki dan. Ali je bilo uobičajeno, s obzirom da si okružen oštrim predmetima, pa u slučaju svađe, zgrabiš neki šrafciger i ubodeš nekog. Nije to bilo tako strašno. Mnogo lakše i brže se završavala svađa (smeh) - dodaje ironično.

Komunikacija je čest predmet interesovanja u Valjarevićevim knjigama. Njegova treća knjiga “Ljudi za stolom” (1994), čija se radnja dešava u Holandiji, ali se skoro sve vreme u njoj priča o Beogradu, je kompletno je napisana u dijalogu. Zanimljivo je znati koliko je takva forma zahtevna.- Ja sam tada 1992. živeo u Amsterdamu i družio sam se sa tim jednim mojim prijateljem. I onda sam bio u dilemi da li da sve to opisujem ili da napravim onako kako jeste. Sirovo i ogoljeno. I onda sam se odlučio za ovo drugo, jer sve ostalo bi bilo nepotrebno objašnjavanje. Zašto su ta dva lika otišla iz Beograda, morao sam da nađem neku formu da to najdirektnije predstavim. I uradio sam upravo kroz njihov razgovor, gde se sve iznese i sve se kaže. Ne moram da objašnjavam ništa i ne moram da opisujem ništa. Koliko je teško tako pisati? Ne znam, ja nisam učio ni od koga. Jedini način na koji sam učio da pišem je čitanje knjiga – objašnjava Srđan.

Sa Srđanom smo pričali i o našoj sadašnjosti. Možemo da vidimo da su se ljudi pasivizirali jer ova vlast ponekad deluje kao da će vladati još decenijama. Neko je na društvenim mrežama napisao skoro da nama vladaju “dobro organizovani džiberi”. Srđan kaže da više nije siguran ko je tu "džiber", a ko nije.- Oni i jesu na vlasti zato što su dobro organizovani. Ali nisam siguran da mi imamo išta bolje od toga. Ne postoji alternativa. Čim ne možeš da se organizuješ dovoljno dobro, znači da nisi dobar. Mi ništa bolje od ovoga nismo ni zaslužili. Da nisu oni tako dobro organizovani i da nisu na vlasti, ovde može samo još gore da bude. Postoji nešto što se zove opozicija koja je još gora. Naravno, mislim na desnicu koja ima neke halucinirajuće ideje – dodaje naš sagovornik i slaže se sa konstatacijom da u Srbiji ne možeš da pobediš na izborima ako nisi nacionalista.- To je nažalost tako, da. Bila je šansa pre 20 godina, i ta šansa je ubijena. Ti imaš samo tri godine u poslednjih 30 da na vlasti nije bio nacionalizam, od 2000. do 2003. Ono što je posejano krajem 80-ih, Milošević, SANU, to seme... To je jedino što se primilo. Apsolutno ništa drugo se nije primilo. Možda samo još neka pomodarstva, šminkeraj… Ne mora da bude politika u pitanju, može bilo šta drugo.

Interesantno je kako Srđan u ovu priču ubacuje beogradske pankere iz "čuvenih" osamdesetih godina prošlog veka.- Često se sada priča i o pank muzici u Beogradu 80-ih, a ti kad pomisliš, niko tada nije snimio nijednu pank ploču. Prvu pravu pank ploču je ovde snimila grupa Direktori "Čistićete ulice" tokom devedesetih. Osamdesetih si imao samo folirante koji se skupljaju na nekom mestu, idu na žurke iz stana u stan i glume pankere. Kad je došao nacionalizam pola tih što su glumili pankere su se tome priklonili. Ništa se drugo nije primilo, I to je do dan-danas tako.I ti danas imaš tu frazu kad je neko zabrinut, pa “puno polaže u mlade ljude”. Koje mlade ljude? Ima sjajnih, to je nesumnjivo. Ali među mladim ljudima je 80 posto nacionalista. Svi su voleli mlade ljude. I Hitler je voleo mlade ljude. Decu je mazio po glavi i mladi ljudi su se dobrovoljno učlanjivali u Hitler jugend. I Ginter Gras je bio mlad kad je ušao u to, i posle se kajao. I Milošević je negovao mlade ljude i oni su danas na vlasti. Tako da nikako nije lepa situacija u Srbiji, ali u stvari ko nas jebe - dodaje Valjarević bez mnogo rezignacije.

Neka vrsta Valjarevićevog povratka na književnu scenu desila se na početku ove godine kada je objavio knjigu kolumni iz "Nedeljnika" - “Fric i Dobrila”.- Zadovoljan sam. Nisam više klinac, živim od ovoga što radim i imam odličnu saradnju sa izdavačem i sa časopisom za koji pišem jednom nedeljno. Meni više ništa drugo ni ne treba. A što se tiče reakcija to je uvek isto, neko te pljune, neko te pomazi – dodaje pisac čiji se novi roman željno iščekuje već godinama.Ima ljudi koji tvrde da “on roman nikada neće ni objaviti”.- Ljudi hoće burek, ja im dajem žu-žu. Kada pojedu sav žu-žu, dobiće burek. Šalim se. Roman je gotov i biće na proleće, videćemo već…Za kraj, kao bivši fudbaler i neko ko povremeno gleda fudbalske utakmice, Srđan se osvrnuo i na neuspeh Srbije na Svetskom prvenstvu u Kataru.- Nisam se nešto zabrinuo, nisam ni imao očekivanja. Međutim, već prva utakmica sa Brazilom, pa ti je jasno da smo loši. Znaš kad je neko loš. Tako da mi nije iznenađenje. Više bih voleo da Mesi podigne taj pehar i da završi.Bonus video: Intervju sa Džonatanom Frenzenom za Nova.rs

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=donatanfrenzenkompletanintervjuzanovars-novas-worldwide&stream=hp3500&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="3099472"]