0
Umetnici umeju sebe da shvataju previše ozbiljno a to je presmešno i zabavno je za posmatrati, kaže za Nova.rs spisateljica koja je objavila svoj prvi roman nakon knjiga poezije i priča.
Samo što je nedavno izašao njen debitantski roman „Mrtvi na dodir“ (Geopoetika), Ana Marija Grbić je dobila nagradu „Stevan Sremac“ za zbirku priča „Srneća leđa“, za koju je već dobila nagradu „Grozdana Olujić“ ove godine. Jasno je da je ova beogradska spisateljica i pesnikinja trenutno u žiži književne javnosti, i zato smo želeli da je bolje upoznamo.
Ana iza sebe ima tri zbirke poezije, jednu knjigu priča, biografiju grupe Idoli, a sada je došao red na roman.
„Ko voli moderni duh koji nas prožima, zaneće ga brzo i dinamično pripovedanje. Uvrnuti i duhoviti opisi. Svežina ovog romana podaruje nam radost koja premaša svaku paru datu za njega“, napisao je Jovica Aćin o knjizi „Mrtvi na dodir“.
– Roman „Mrtvi na dodir“ sam počela da pišem 2018. godine ali je taj proces dugo trajao jer se dešava život pa nisam mogla da mu se posvetim bez prekida. Zapravo sam, verovatno po navici, počela da pišem poemu i odmah sam shvatila da to što želim da ispripovedam jeste za proznu formu, i to dužu. Postalo mi je vrlo jasno u pisanju šta želim da iskažem kroz poeziju, a šta kroz prozu – kaže Ana Marija Grbić u intervjuu za Nova.rs.
Glavni junak romana je pisac i zove se Srdan Vasiljević. Čovek dok čita može da pomisli da je u pitanju neka asocijacija na Srđana Valjarevića. Da li je to slučajno?
– Asocijacija na Srđana Valjarevića je očigledna ali ne nosi nikakvu težinu niti je literarno bitna tj. apsolutno nisam portretisala Valjarevića. Stvar je sledeća, neko mi je kazao kako u romanu „Komo“ (to je jedina njegova knjiga koju nisam čitala) pisac odlazi na rezidenciju za pisce na jezero. To mi se svidelo kao jedna od polaznih tački romana i to sam i uzela: situaciju, ne i junaka/pisca.
Da li je roman parodija na život naših umetnika i pisaca, karikiranje tog sveta? Ili je u pitanju nešto sasvim drugo?
– Parodija je svakako. Umetnici umeju sebe da shvataju previše ozbiljno a to je presmešno i zabavno je za posmatrati. Razumem da to možda dolazi iz te strašno nepovoljne situacije u kojoj su gotovo nevidljivi ali niko nikada nije primetio nekoga samo zbog toga što se predstavlja bitnim. Ipak, kao i uvek moj odnos prema junacima nije osuđujuć, ako im se narator i nasmeje to ne znači da ih ne voli. Ljude valjda promatramo toliko pomno da možemo i da ih ismejemo samo kada nas baš zanimaju i kada mislimo da su izuzetni. U tom smislu glavni junaci nisu samo ismejani ali najbanalnije i gotovo ismevački jesu predstavljene grupe kao npr. grupa radnika u kulturi.
Dobila si nagradu “Grozdana Olujić” za knjigu priča “Srneća leđa”, pa sad skoro i nagradu „Stevan Sremac“ za istu knjigu. Sad ćeš biti prvi put u konkurenciji i za NIN-a. Da li svaki pisac u dubini duše želi da bude priznat? Da li je to prirodno? Mnogi će reći da ih to ne zanima, ali ipak… Kako ti gledaš na to?
– Nagrade piscu donose ono najbitnije: čitanost. Barem je to meni jako bitno. Onog trenutka kada knjiga od mene ode više mi nekako ni ne pripada pa mora da pripada drugima. Ako ne pripada ni drugima zašto uopšte postoji?
Knjiga o Idolima “Idoli i poslednji dan“ je prošla nekako ispod radara. Da li se slažeš? Mnogi smatraju da je u pitanju jako vredan projekat o našem velikom bendu, ali da nije dobio pažnju javnosti koliko je trebalo.
– Pa ne znam, možda da. Sećam se da je ceo jedan izlog u Knez Mihajlovoj bio u toj knjizi i bilo je lepo videti takav Beograd jer Idoli su ipak deo njegovog identiteta. Mislim da je možda slabije propraćena zbog toga što je nije napisao neko ko se inače bavi pisanjem takvih i sličnih knjiga već ja koja i nisam iz tog sveta. A opet, tada sam pisala isključivo poeziju i interesovanje za tu knjigu je meni tada delovalo kao ogromno. Šta zna pesnik šta je četvrti, peti tiraž? Bar ja nisam imala takvo iskustvo u poeziji.
Imaš li neki ritual kada pišeš? Doba dana, mesto, okolnosti? Ili sve ide spontano i bez nekog pravila?
– Da, ne mogu da pišem tokom dana jer mi je previše bučno, ipak živim pored pijace. Pišem uveče kada se sve umiri uvek u ležećem položaju, često uz hranu što mislim da može i da se pronađe u tome što pišem. Naravno kada zapisujem radim to na licu mesta: čekaonica u domu zdravlja, red ispred banke, nebitno, bilo gde. Jako sam zaboravna i ne pamtim situacije ali mi, sva sreća, emocije dugo ostaju u sećanju pa im samo pridodam njihovu zapisanu situaciju.
Šta novo čitaš? Ko su novi pisci koji te poslednjih godina inspirišu? Ima li takvih među novijim generacijama?
– Naravno da ima. Već nekoliko godina sam mentor radionice kreativnog pisanja tako da čitam književnost ljudi koji možda nisu još ni kročili na tzv. scenu i to mi je promenilo sve. Osim toga uvek čitam nove pesničke knjige domaćih autora: ta produkcija je neverovatna i uvek sveža. Što se tiče najsavremenije prozne produkcije moram da priznam da tu i nemam nekih favorita baš novijeg datuma.
Bukovski je rekao da je nemoguće da nekog naučiš da piše. Kako ti to doživljavaš i šta je to što zaista nekom može da pomogne da bolje piše?
– Slažem se da nekoga ne možeš da naučiš da piše pa se time ni ne bavimo na taj način. Na radionicama pre svega polaznici uče da budu uredni u pisanju, da pišu često, da promatraju uredničke komentare, da shvate šta je rad a šta inspiracija, da se liše straha od humora itd. Radionica je i mesto na kojem mogu da pronađu svoje, kako se šalimo, sapatnike, zajednicu kojoj mogu da se povere i gde mogu da budu umetnički slobodni.
Kako ti deluje život u Beogradu danas? Da li si zadovoljna gradom i sobom u njemu?
– Uvek sam volela da živim u Beogradu i nikada nisam želela da iz njega odem. Naravno da mi se ne sviđa mnogo stvari ali to su spoljni faktori i ne mogu da unište ovaj grad. Volim ga zato što je veliki i ima ljudi odasvuda. Što sam na fakultetu upoznala ljude iz svih krajeva zemlje, na primer. Sa druge strane ga ne fetišizujem, ne mislim da je najdivniji na svetu, ne opevam košavu i stara dobra vremena. Mislim da je Beograd grad koji zahteva i zaslužuje realnost a ne patetiku.
Bonus video: Luna park Jelena Bogavac, Betmen Robin Boograd
