0
Akt je u Srbiji oduvek bio sramota. Ne može akt pored ikone, jer šta će domaćinu reći gost na večeri? E, to smo mi. To je totalna mimikrija morala, u kojoj nema mesta ni za čoveka, a kamoli za nago ljudsko telo, kaže za Nova.rs likovni umetnik, strip crtač i muzičar Srđan Đile Marković.
Slikarstvo, muzika, strip, likovna kritika, radio, pozorište, film… Mnogo toga radio je i uradio Srđan Đile Marković i danas simbol beogradskog andergraunda. Od prve izložbe daleke 1984. godine izlagao je nebrojeno puta, osvojivši nekoliko priznanja za svoj slikarski opus, a muzika je neizostavni deo njegove karijere.
Ovih dana jedan je od autora koji se predstavlja na kolektivnoj izložbi u Galeriji Doma omladine „Artikulacije stvarnosti“ (traje do 27. avgusta) sa radom „Talent menadžer“. I osvrćući se na naziv postavke, koja predstavlja radove vizuelnih umetnika koji se bave i muzikom (Vladimir Lalić, Nemanja Nikolić, Gildo Bavčević, Nikola Krstić…) Srđan Đile Marković ističe za Nova.rs da je stvarnost kolektivna halucinacija:
– Šta većina halucinira da je stvarnost, to je nažalost naša realnost. Ali, uvek sam imao tu neku socijalnu crtu u svom slikarstvu, mada nikada nisam hteo da previše gnjavim s njom jer sama situacija u kojoj živimo je užasno dosadna!
Šta kazuje vaš „Talent menadžer“?
– Ne volim da umetnost gledam kroz prizmu sms-ova, pa da šaljem nekome ili javnosti neke poruke. Mnogo je glupo objašnjavati sliku. Jer, slika bi trebalo da otvori neki asocijativni plan kod posmatrača, pa koliko on „istripuje“, toliko mu se daje… A te menadžere za talenat možete posmatrati na više načina. Neko možda može imati asocijaciju i na trafiking… Ali, nikada u svojoj umetnosti ne dajem direktnu prozivku, jer nema nikoga koga bih prozivao a da me je zadužio bilo čime za bilo šta.
Izložbu prate i fotografska koncertna svedočanstva različitih domaćih izvođača. Ima li štogod interesantnog danas na muzičkoj sceni?
– Posle 40 godina bavljenja muzikom, mislim da nema. Znate, mi stalno ovde imamo neke cikluse koji se vrte, a i cela muzička industrija u svetu živi od zamena teza. Posle panka biće romantizam, posle romantizma desiće se povratak korenima, a onda će doći tehno… Znate, to je neki pragmatični nihilizam. Tezu će smeniti njena sušta suprotnost i to se danas zovu kulturni trendovi. I uvek će totalna suprotnost smeniti ovo danas, a pošto ja crtam i stripove verovatno će posle mene doći neko novi ko će slikati kao Paja Jovanović. U stvari, oni već i slikaju kao Paja Jovanović. Ma, izvinjavam se ne čak ni kao Paja, jer cela scena danas živi od precrtavanja fotografija. To je, ipak, užas.
Proteklih meseci mnogo se pričalo o beogradskoj novotalasnoj sceni zbog godišnjice izlaska „Paket aranžmana“. Kako vi kao akter te scene, nekadašnji član bendova Nule, UKT, DDT, Bombarderi, Kazimirov kazneni korpus, Discipline, gledate na ispredanje mitova i legendi i idealizovanje tog vremena?
– Pa, uvek se idealizuje neko zlatno doba i to uglavnom zato što je prošlo. I niko ga nije video, niti mu je bio svedok, pa je svima baš zato simpatično.
A vama?
– Pa, nije. A naročito mi nije simpatično kada mladi sviraju kao bendovi od pre 30 godina, opterećeni tim nasleđem novog talasa. To mi je baš bezveze. Strašno je kad mladi imitiraju stare i to je najbolji dokaz koliko je ostarelo ovo društvo.
Zašto za vaš Supernaut na našoj sceni već dugo nema mesta?
– Mi se više ni ne trudimo da bude mesta za nas i sami smo sebi dovoljni. Uostalom, ovde ni nema prave scene. A i mene scena kao takva ne zanima. Čak i kad smo počinjali, pre „sto godina“, ni tada nas nije interesovala. Samo smo hteli da uradimo nešto za sebe. A ako se nekome sviđa, to je njegov problem! (smeh)
Niste od onih umetnika koji se vezuju za svoja likovna dela, smatrajući ih „svojim čedima“…
– Ne, ja sam tu ko onaj slepi bog idiot u mesopotamskoj religiji. On napravi ovaj svet i samo ode i nikad se ne vrati. Potpuno sam nevezan za dela. Kad smo bili klinci smejali smo se jednom slikaru… Pitali smo ga jednom – koja je vaša najbolja slika? A on bi nam rekao- evo, ova koju sada radim. I mi smo se na to smejali, misleći kakav idiot! Ali, ako tako ne mislite nećete uraditi ništa. Nije to posao u kome vi treba da budete subjektivni, već potpuno suprotno. Kao i u politici, recimo. Postoje mnoge sličnosti.
Muzeji kod nas nikako da se otrgnu, kako ste govorili, od prošlosti i komunističkog sistema?
– Da, jer kustosi koji rade u muzejima svi žele da budu kao njihovi profesori. Ja to ne mogu da razumem. I onda se već 30 godina vuče ta jedna ista estetika, ista osećajnost. Ostaje se gluvonem prema bilo kojim drugim tendencijama. Na sreću, ovo što ja radim može živeti i van muzeja, i to je za mene spasonosno.
Zašto se ovde stalno, kako ste istakli, insistira na zaglupljivačkoj kulturi?
– To je naša oveštala tradicija. Kada sam išao u srednju školu, mi smo imali likovno samo godinu dana. Ne ja, već čitave generacije. To je obrazac i danas. Znači, u srednjoj školi godinu dana likovnog – to ti je dosta, gledaj od čega se živi! Uporedite to sa Nemačkom, gde mlade vodaju po muzejima od prvog razreda osnovne škole, ili sa bilo kojom drugom zapadnom zemljom. Države se svuda trude da formiraju ukus publike. A ovde se trudilo od 1945. godine naovamo da se razori ukus publike. Jedini cilj bio je da se stvori odvratnost masa prema intelektualcima. I svi misle – pa, da oni nešto znaju, ne bi bili intelektualci. Nažalost, to je i postignuto. To je tako i koga god da je interesovala kultura imao je jedan put – da se samoobrazuje. A koliko mu je uspelo, pitanje je. Lepo je što postoje kolekcionari, šteta što nisu još obrazovaniji, ali to je do njih…
Ima li čovek danas volje da se samoobrazuje?
– Ma kakvi, nema. Pa, prosečan čovek samo juri kako da skrpi prvi ovog meseca sa prvim sledećeg meseca. A sve ostalo je potpuno nebitno.
Retko izlažete, i to uglavnom na kolektivnim izložbama. Zašto?
– Pa, zato što je naša javnost nezainteresovana. To je uglavnom danas za privatne kupce. Napor mi je da sad skupljam i uzimam sve te slike nazad, a i dosadno je praviti izložbe. Iscimate se kao idiot i bude halabuka u novinama dva-tri dana i ćao. I to je izložba…
A koliko vam je bitno da se vaša dela nađu „u pravim rukama“?
– Nemam odnos prema svojim delima. Kad ih završim kao da ih nisam ja radio, ne interesuju me više. A šta će neko ko je kupio moje delo raditi sa njim, takođe me ne zanima. Lepo je biti u kolekcijama čisto zato što imate neku finansijsku sigurnost, koja je nažalost neophodna. Ali, kolekcije same po sebi su problem onih koji sada to skupljaju. Ne utičem na njihov ukus, nisam nikome savetnik za kolekciju. A ovi moderni savetnici za kolekcije su mi podjednako odvratni.
Zašto ste posle nekoliko decenija pisanja odustali od likovne kritike?
– Muka mi je da glumim objektivnog čoveka. Nikada nisam bio, niti ću biti objektivan čovek. Imate ljude koji su objektivni, a ako su umetnici oni još kao mladi počinju da imitiraju dobitni model – nekog iz prošlosti ko je uzeo pare. I vode se time da će i oni uzeti pare, zato što liče na njega. Meni je to uvek bilo odvratno. Užasno mi je i kad ljudi kažu – ranije sam možda i kupovao gluposti, ali sada sam formirao ukus. Ma kakav ukus? Loš ukus danas, to je sutra budućnost! Ovo što se danas smatra za bezvredno, sutradan će biti novi model življenja.
Je l` vi sebe još uvek smatrate andergraund umetnikom?
– Ja živim po definiciji van svih institucija. Hvala nijednoj ni za šta! Ali, šta bi danas bio andergraund, stvarno više ne znam. Sad je ispalo da je instrumentalna muzika andergraund, što uopšte ne mogu da shvatim. Kad se pojavio popart, koristio je sve te otpatke masovne kulture u drugom kontekstu – kao kritiku društva, subverziju njegovih vrednosti. Ali, onda je to otišlo u drugu stranu sa strategijom preterane identifikacije. Trebalo je da se vi kao konzument preterano identifikujete sa glupostima pa onda shvatate da je to ironija. Ali, meni je to bilo isuviše blago, jer je andergraund, dok je postojao, bio žešći udarac.
Zašto je akt, kako ste jednom istakli, najsubverzivnija slika i danas?
– Nagost je uvek nešto što treba da se maskira, da se sakrije…I to zato što je nagost psihoaktivna. Evo čak se i sve socijalne mreže trude da sve bude „tra la la“. Veliki je problem u srpskom slikarstvu što nemate toliko aktova koliko imate kod drugih naroda. Akt je ovde oduvek bio sramota. Jer, kako će ovde gola žena da stoji pored ikone? E, to smo mi. Ne može akt pored ikone, jer šta će domaćinu reći gost na večeri? To je jedna totalna mimikrija morala. A u mimikriji morala nema mesta za ljudsko telo. Nema mesta ni za čoveka a kamoli za nago ljudsko telo.
A kako opstati u toj mimikriji?
– Pa, evo ja sad crtam uglavnom obučene, eto tako.
Ako se vratimo na vašu davnašnju samostalnu izložbu „Uspeh“, šta vam je sada prva asocijacija na tu reč?
– Uspeh je fikcija, želja koja nikako ne može da se ostvari. Kao što je industrija napravljena da bi se stvorila želja koja je neutoljiva, i zato će se kupovati sve više i više. Uspeh je simulacija zadovoljavanja želja koja se ne dešava, kao čet-romanse, ili kocka – postoji iluzija beskonačne mogućnosti koja se ne događa. Nikad se ne realizuje mogućnost, ali postoji samo u svesti prevarenog.
Kakva je budućnost sada, da parafraziram naslov albuma Supernauta iz 1993. godine?
– Ista kao i 1992. kada smo pravili album. Nema razlike!
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
