Deco, ugledajte se na ljudine i šampione - posebno na Mandića

"Delfini" su na Evropskom prvenstvu u Beogradu osvojili zlatnu medalju i još jednom napravili istorijski uspeh, koji mnogi sada nisu očekivali, počev od predsednika Aleksandra Vučića.

Uspela je Srbija da "potopi" Mađarsku dva puta, drugi put u borbi za zlato (10:7), a prethodno Italiju, Španiju, Francusku, Holandiju i Izrael. Dušan Mandić je proglašen za MVP-ja turnira, Milan Glušac je postao najbolji golman, a Srbija je objedinila evropsku i olimpijsku titulu.

U moru ružnih, tužnih i tragičnih događaja u Srbiji, ne samo u proteklih nekoliko godina, nego i duže, sport je bio i ostao nešto na šta smo uvek mogli da se oslonimo da će nam doneti (kakvu-takvu) radost i mnogim ljudima zaista jeste beg u neki drugi, lepši svet.

U tom svetu jednu od dominantnih uloga imaju vaterpolisti, koji su redovno u svetskom vrhu i mogu da se pohvale da zaista sa velikim ponosom i uspehom predstavljaju Srbiju gde god se pojave.

Sada smo ponovo, samo ovog puta u Beogradu, gledali njihovu šampionsku predstavu u bazenu, pa je postala aktuelna i ona čuvena rečenica, samo u malo promenjenom značenju: "Hoće neko na vaterpolo?".

Ovaj sport je zaista privukao veliku pažnju domaće, ali i evropske javnosti, a najzaslužniji za to su "delfini", koji su zbog svega učinjenog zaslužili da im se poklonimo i čestitamo od srca, uz nadu da će i u budućnosti biti svetlo u ovim čudnim, često mračnim vremenima.

Prvi među jednakima, kako u bazenu, tako i van njega, bio je i ostao Dušan Mandić, jedan od najboljih vaterpolista sveta, koji je definitivno ušao u red najuspešnijih sportista Srbije svih vremena. Pokazao je da je legitimni naslednik vaterpolo velikana kojih Srbiji nije manjkalo u prošlosti, a privukao je pažnju i svojim izjavama, koje su za svaku pohvalu, ali i potezima van bazena.

Dan nakon finala i velike pobede, Mandić se, kao i Miloš Ćuk, nije pojavio na specijalnom prijemu kod predsednika Vučića. Vaterpolo savez je istakao da je razlog bolest, odnosno jaka temperatura koja ih drma danima, pa im svakako želimo brz oporavak.

Ipak, mnogi ne veruju u tu priču, bar kada je reč o Mandiću, pošto znamo da je on odavno u sukobu sa Aleksandrom Šapićem, sada gradonačelnikom Beograda, ali i da je više puta podržavao studente i sve dobre ljude u borbi za bolju i pravedniju Srbiju, te neki drugačiji sistem vrednosti, od onog, nažalost, trenutno dominantnog. Pojavljivao se i na protestima, a sada je ponovo Srbiju oduševio - kako u bazenu, tako i van njega.

Hvala Bogu naša zemlja je uvek imala sportiste za ponos. Mandić je sada stao u red onih najvećih. Ne zbog toga što se nije pojavio na prijemu kod predsednika, već zato što je svojim delima pokazao kakav je vaterpolista, ali uz to i veliki čovek.

Ne mogu svi da budu Dušan Mandić, niti je to potrebno, ali njegov primer treba da posluži mnogima kao zvezda vodilja i to ne treba da bude tako samo u sportu, nego i u životu.

Vaterpolisti, kako oni u staroj, tako i sada ovi u novoj generaciji, pokazali su zašto su ponos Srbije, kako se ponašaju i igraju šampioni i zbog čega su tu gde jesu - na vrhu Evrope, pa i vaterpolo sveta.

Novak Đoković, Nemanja Vidić, Dejan Bodiroga, Dušan Mandić... Možemo da nabrajamo danima sve sportske veličine, koje su svojim delima, pogotovo u poslednje vreme, pokazali kakvi su ljudi, kao i kuda i s kim treba da ide Srbija.

E, da, u naslovu se obratih deci, a možda bi trebalo i onim starijima koji su zaboravili šta zaista značiti biti velikan, čovek od reči i konkretnih dela, sportista sa kičmom i obrazom, jak karakter i sve tome slično. Razmislite o tome i krenite od sebe.

Za neka bolja vremena, pa da svi budemo šampioni kao naši vaterpolisti!