5
Umetnost Vladimira Lalića mnogi će opisati kao "uznemirujuću", a oni koji prate njegovu muzičku karijeru, lako će je prepoznati kao vizuelnu refleksiju senzibiliteta benda Organized Chaos. Njegove slike vrište, bole, tu su izobličena tela koja se izvijaju prema posmatraču, pozivajući ga da pogleda - u ogledalo.
„Mihajlo Pantić je na otvaranju jedne moje izložbe rekao baš to: ‘Uđite i pogledajte se u ogledalo’. Ljudi sa slika smo svi mi, ali kroz vizuru umetnika. Jedan poznati holandski umetnik Pat Andrea rekao je: ‘Ti u stvari slikaš samog sebe. Ali kroz sebe, ti uviđaš svu teskobu sveta’. Verujem da je za mene to jedini pravi način i drago mi je da osetim kod ljudi da oni uvide neke probleme u sebi. Kao neka vrsta polomljenog ogledala, gde ti u tom distorziranom ogledalu bolje vidiš svoj odraz i neke ćoškove koje inače ne možeš. Ja nisam niti prorok, niti neko ko rešava probleme sveta, ali drago mi je da moja umetnost ostavlja utisak, da pokreće. Mislim da je to bitno“, objašnjava nam Lalić uvodeći nas u svoj umetnički studio.
Pokušavajući da objasni svoja dela, često se osvrće na citate drugih umetnika. Ipak, u svemu što radi za jako kratko vreme ostvario je autentičan izraz.
Pročitajte još:
Vladimir Lalić je rođen 1983. godine u Beogradu. Diplomirao je na Fakultetu primenjenih umetnosti Univerziteta u Beogradu 2008, a dve godine kasnije završio specijalizaciju na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu. Njegovi radovi se nalaze u kolekcijama širom sveta, a od nagrada se posebno ističe prestižna francuska nagrada za slikarstvo Prix Paul-Louis Weiller.
Upravo u Parizu je premijerno izlagao svoje novije radove na pleksiglasu velikih formata, izložba planirana za beogradsku galeriju Progres je otkazana zbog epidemije koronavirusa. Time je dobio još malo vremena da razradi projekat, a mi smo imali zadovoljstvo da zavirimo u njegov svet senki.
„Ako kovid dozvoli, izložba će se desiti sredinom septembra u Novom Sadu. Prvi put ću izvesti nešto što sam odavno hteo – deo izložbe biće u potpunom mraku i ti pleksiglasi će zapravo da vise s plafona. Ljudi će ulaziti s mobilnim telefonima i osvetljavati sebi put i same pleksiglese, pri čemu će se praviti neki teatar senki, crtanje svetlošću. Takođe, na nekima će se nalaziti zvučnici, s kojih će ići nekakvi soundscapes, u kojima samo svojim glasom pravim neke kakofonične kompozicije. To će najzad da bude taj spoj slike i zvuka“, priča u dahu.
Kako si počeo da se igraš s pleksiglasom?
Većina stvari u mojoj umetnosti nije tako namerna, nije planirana unapred. Neki umetnici smisle neku ideju i rade na tome da je ostvare, ja radim i ideja se stvara. Sama ideja da krenem da radim na pleksiglasu krenula je od slučajnosti, kad sam odštampao jedan svoj rad na providnoj foliji. Bilo mi je interesantno kako je to izgledalo, kako se dobija taj efekat slojevitosti, a ta slojevitost se nadovezuje na moju likovnu igru i problematiku, gde ja želim da raslojim čoveka, želim da prođem kroz slojeve mesa i kostiju, da bih došao do neke psihologije. Ta višeslojnost je dobrodošla da se i u materijalizaciji desi. Iz te slučajnosti sam počeo da razmišljam kako to da izvedem, krenuo sam da radim na pleksiglasu, dosta pleksiglasa uništio, dosta eksperimentisao i neuspevao… U nekom momentu sam pustio snop svetla i shvatio da pravi senku. Nastavio sam u tom pravcu, ali dok pleksiglas nije pao preko zvučnika s kojeg sam preslušavao svoj novi album, to nije moglo da se desi. To su te prelepe slučajnosti koje umetnik mora da zasluži radom.
I dozvoli sebi…?
Mislim da je dozvoljavanje zapravo neimanje straha. A neimanje straha dolazi kroz rad. Inspiracija je sestra rada, to je rekao Bodler.
Kako se ti osećaš kad završiš jednu ovakvu „uznemirujuću“ sliku i sedneš pred nju?
Meni je uvek teško da gledam svoj rad, uvek to gledam kao neku likovnu problematiku, ne kao narativ. S jedne strane, dešava se da tek godinu kasnije shvatim šta se zapravo tu dešava, šta sam hteo da kažem. Ove kolaže u ćošku radio sam posle operacije na mozgu. Imao sam tešku operaciju na mozgu, neka cista je bila tu, i nakon toga sam ponovo morao da učim da hodam, tako da nije bilo moguće da radim ovako velike formate. Upravo u tom periodu sam radio u fotošopu, a posle kad mi je bilo bolje sekao te kolaže. Gledajući retroaktivno u te radove, shvatio sam šta mi se tad dešavalo. To je jedna velika introspekcija, seciranje porodičnih albuma, moje majke, oca, brata, gde smo putovali, šta smo radili i sve to stavljao u neki drugi kontekst i dodavao segmente iz enciklopedija koje su bile kod mojih roditelja. To je bilo potpuno vraćanje u vreme kad sam bio klinac. Čudne se stvari dešavaju kad kopaš po sebi. Pre operacije, ja sam crtao neke glave presečene i rendgenske snimke, da bih tri meseca kasnije uradio prvi sken kad mi je postalo loše i uvideo da bela neka masa postoji na potpuno istom mestu kao na mom crtežu. Nije uvek prijatno ni posmatrati svoje radove, ali za mene je to način za komunikaciju sa svetom i sa samim sobom. I verujem da bih bio mnogo, mnogo lošiji čovek ako se ne bih bavio umetnošću. Ovo je način da to izbacim iz sebe i bez cenzure. Često me pitaju što su ljudi goli, što se vide genitalije, ali ako ideš u introspekciju cenzura ne sme da postoji.
Šta si „iskopao“ tokom izolacije? Koliko je i kako na tebe uticala cela situacija s epidemijom?
Stvaralac mora da zna da se adaptira i radi u različitim uslovima. Svi smo bili u svojim kućama, nisam mogao da radim u studiju, ali sam napravio buljuk crteža malih formata, koje sam posle sekao, uništavao, da bih napravio neke kompleksnije kompozicije, koje sad prenosim i postaju ovi veliki radovi. Ali ti crteži su za sebe, autonomni, nisu samo skice koje ću baciti, nego ću ih koristiti i za izlaganje. Izolacija umetniku nije nova stvar. Meni je bio dobar period u tom smislu. Devojka i ja smo se šćućurili kod mene i ja sam crtao svaki dan, tako da mi nije bilo problematično, bilo mi je kreativno. Paralelno, na muzičkom polju sam napravio Quarantine project gde sam kontaktirao muzičare koje poznajem, ali nikad ranije nismo svirali zajedno. Bio sam u fazonu šta će da se desi ako svi nešto krenemo da uradimo nešto onlajn, a da se ne sretnemo nijednom, i da svako ubaci neku svoju ideju. Tako smo uradili nekoliko pesama i to mi je bilo interesantno. U muzici sam poprilično samac, Organized Chaos je dosta moj projekat, kompozicije su moje skoro od početka do kraja, ono što napišem, muzičari prate, nema mnogo prostora za improvizaciju. Sad kad nisam mogao da se viđam s ljudima, uradio sam upravo suprotno – ja sam bio samo neko ko će to da spoji, a ostali su davali ideje.
I, kako je bilo?
Super. Još jednom sam skapirao da je internet super za muzičare i da se neke nove stvari dese kad ljudi nisu jedni pored drugih, nego daš nekome dovoljno prostora, a opet postoje granice.
Koliko se tvoj izraz u vizuelnom preklapa s tvojom muzikom? Kako ti to vidiš?
Muzika Organized Chaos dosta ide uz moj likovni rad, na prošlom albumu u bukletu za svaku pesmu imaš crtež koji je opisuje. Drago mi je što ljudi kažu: ‘Kad gledam tvoju umetnost, kao da slušam tvoju muziku’. I obrnuto. Što se tiče mog muzičkog izraza, postoje neki iskoci, kao što je Viva Vox ili opera i mjuzikl u Madlenianumu, a to bih rekao da ima veze s mojom potrebom za disciplinom. Za operu i hor moraš da budeš disciplinovan, pripremljen, ne možeš da budeš mamuran od sinoćne pijanke. Osim toga, i ja sam inicijalno grafičar, a grafika je zanat i tu moraš da budeš u jakoj disciplini. Ja volim da je i moj crtež disciplinovan, on deluje da je veoma energičan i na sve strane, ali u suštini volim disciplinu.
Videli smo da se trenutno spremaš i za ulogu u mjuziklu „Jesus Christ Superstar“. Bićeš Juda – kako doživljavaš tu ulogu?
Zanimljivo je da se u pregovorinma, pošto su čuli moje izvođenje Jude, ali i moje izvođenje Isusa, bili u fazonu da radim i jednu drugu u isto vreme. ‘Da te prepolovimo i da jedna strana bude Isus, druga Juda’. To je konceptualno dosta interesantna stvar, ali na kraju smo je odbacili. Juda je, po meni, jako bitna uloga, u Pekićevom „Vremenu čuda“ Juda se i opisuje kao neko ko je podmetao Isusu čuda, kao da je od početka bio svestan šta će sve da se desi i da je njegova dužnost da napravi najveću moguću žrtvu i izda Isusa kako bi se desio ceo splet događaja. U tom smislu je meni Juda jako izazovna uloga. Ja imam taj mrak u sebi, imam taj mrak u glasu. Iako mogu da zvučim i drugačije, drama je nešto što je svakako u mom biću. Mislim da je postavka super, jer Stefan koji će biti Isus ima tu svetlost u glasu.
A gde je svetlost na tvojim slikama?
Matis, kojeg obožavam, govori: ‘Ja bih hteo da čovek posle teškog dana sedne i pogleda moju sliku i umiri se. Ali, ja nisam taj umetnik’. Ja volim da je čovek u stalnom traženju, kopanju po sebi i da jedino tako može da napreduje. Moraš da pogledaš u svoj mrak da bi video svetlost.
*
*
