3
Zašto je najvažnije mesto beogradskog rokenrola i avangardne umetnosti danas potpuno nebitna ustanova koja više nikome nije važna.
Kada uđete na sajt Studentskog kulturnog centra, videćete da tu ima raznih tribina, izložbi i koncerata klasične muzike, ali rokenrola i andergraunda nema. Nešto po čemu je SKC bio najpoznatiji na tom mestu više skoro da i ne postoji. Sada je to sterilna ustanova koju već dugo niko ne pominje u svakodnevnom razgovoru, osim kad je u pitanju nostalgija za nekim davno prošlim vremenom. Za vremenom novog talasa, Električnog orgazma, Idola, Šarla akrobate i brojnih mladih bendova koji su Beogradu početkom 80-ih ubrizgali svežu krv i novu energiju. Ili vremenom konceptuale i performansa Marine Abramović, Raše Todosijevića, Neše Paripovića, Ere Milivojevića i drugih. Svašta se tu važno dešavalo.
Slikar Uroš Đurić kaže za Nova.rs da ga je SKC formirao kao ličnost, ali ne samo njega, već celu njegovu generaciju.
– Ne može se posmatrati propast SKC-a bez jednog šireg konteksta propasti države. Koncept bivše države uključivao je nekoliko segmenata, a prvi i najključniji je bio opšti cilj progresa, kako socijalnog, tako i kulturnog. Komunisti su prvi uveli koncept kulture kao opšteg društvenog i državnog dobra. U SKC-u su dominirale sve avangardne i savremene tendencije u kulturi. Sve se odvijalo tamo i sve je bilo besplatno. Tu je bio jedinstven susret elitne i popularne kulture, kao i alternativnih tendencija. Tu su se odvijale izložbe visoko kotiranih savremenih umetnika i potpuno alternativnih off autora. Tamo je sve bilo drugačije – konstatuje Đurić.
Na žalost, ne pamti se skorašnji rokenrol koncert u legendarnoj velikoj sali SKC-a, ne pamti se bitan alternativni događaj ili andergraund manifestacija u poslednjih ko zna koliko godina.
– Uskoro će od većih dešavanja u velikoj sali biti salsa žurka i tu će biti puno ljudi. Biće koncerata, svakako će ih biti u bašti. Bilo je rok koncerata do korone za vreme aprilskih susreta, i to po nekoliko dana. Sad ne slavimo aprilske susrete jer su mere i dalje na snazi – kažu za Nova.rs u Studentskom kulturnom centru i tvrde da u toj ustanovi sve normalno funkcioniše.
U SKC-u rade potpuno nezainteresovani ljudi
Rok kritičar Petar Janjatović kaže za „Novu“ da je očigledno da ljudi koji su dobili da vode SKC rade za platu i da ih ništa drugo ne zanima.
– Koliko sam čuo od nekih drugara koji se bave organizacijom koncerata da kad su kontaktirali rukovodstvo SKC-a, da su oni bili potpuno nezainteresovani za iznajmljivanje prostora.
Pored velikih bendova iz novog talasa, Milana, Koje, Divljana i Gileta, u SKC-u su svirali i probali tada manje bitni, ali i te kako važni ljudi u budućem kulturnom i javnom životu grada. Zoran Kostić Cane, Srđan Đile Marković, Žika Todorović, Srđan Dragojević, Kebra… Pisac i novinar Branko Rosić je poznat i kao nekadašnji basista pank grupe Urbana gerila i avangardnih Berliner Strasse, i kao neko ko je bukvalno odrastao u SKC-u.
– Ja sam išao tu blizu u gimnaziju i onda sam bežao iz škole i dolazio u SKC gde sam počeo da viđam te likove, gde sam počeo da gledam te filmove, gde sam počeo da idem na tribine… Sva ta scena je kretala iz SKC-a, on je svima nama koji smo počinjali da se bavimo muzikom bio magnet. Ja se sećam da je tamo bio prvi koncert Pankrta, da je puštan prvi pank film Dereka Džarmana, slušaonica gde su se preslušavale ploče, pa Marina Abramović i Raša Todosijević, galerija u prizemlju… Ti studentski centri su u celoj zemlji bili žarišta za pokretanje nove umetnosti. Sada sa kapitalizmom kada i umetnost postaje tržište, nestaju nekadašnji kulturni prostori. Mada, uvek je SKC bio magnet, čak i 90-ih kada su se tamo prodavali piratski diskovi – priseća se novinar „Nedeljnika“ za Nova.rs.
Rosićev drugar iz bendova Urbana gerila i Berliner Strasse je popularni pisac i osnivač „Krokodila“ Vladimir Arsenijević, kojem je takođe tinejdžersko doba obeleženo boravkom u SKC-u.
– SKC je bendovima sa te scene nudio dve sale za svirke, malu i veliku, prostorije za vežbanje u podrumu i za nas podjednako važan, donekle autonoman prostor galerije Srećna nova umetnost koju su vodili Slavko i Dragica i koja je, baštineći rad neoavangardista i raznih art provokatora s početka sedamdesetih, spremno podržala jednu potpuno drugačiju nihilističku tinejdž provokaciju kojoj su pankeri bili skloni. Tu smo proizvodili svoj fanzin i tu se on mogao nabaviti za neku simboličnu cenu. U SKC-u smo mogli da radimo svašta.
Arsenijević dodaje da je kasnije sve to propadalo postepeno, kao i sama zemlja.
– Ljudi su pojačano umirali od heroina, žutice i aidsa, godine su odmicale, devedesete su se bližile. Šta je bilo posle znamo iako se bojim da zapravo ne znamo, ali to je jedna sasvim druga priča. Što se samog SKC-a tiče, njega su preuzeli SPS-ovci i pretvorili u besmisleno mesto blisko njihovom pogledu na stvarnost. Od takve bolesti se teško ili nikad ne oporavlja. I tako bolesnik i dalje glavinja tu negde, ni živ ni mrtav a dokle će – ne znamo – zaključuje Arsenijević za Nova.rs.
Salon stripa koji se održava svake godine u SKC-u i sporadični koncerti rok grupa u bašti tokom leta nisu ni blizu dovoljni da opravdaju postojanje ustanove koja je “nekad bacala svetla daleko”.
Bonus video – Mirela Priselac Remi „Elemental“: Ima neka tajna veza sa Beogradom
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
