Mačo tip, ljubitelj boksa i koride, odlikovani i ranjavani veteran oba svetska i Španskog građanskog rata, pasionirani lovac i avanturista, cinični boem koji piše stojeći, u kratkim rečenicama, a posle ispija "kuba libre" sa cigaretom u ruci… To je slika kakvu generacije čitalaca imaju o Ernestu Hemingveju. Takvom imidžu jednog od najvećih američkih pisaca svih vremena doprinele su mnoge biografije i filmovi o njemu, ali je mit o njemu, pokazuje novi dokumentarni film Kena Burnsa i Lin Novik, osim ljudi iz njegovog okruženja, gajio i sam pisac, od ulaska u književni život do svog tragičnog kraja pre tačno 60 godina.
Ken Burns, reditelj čuvenih dokumentaraca poput „Bruklinskog mosta“ (1981), „Građanskog rata“ (1990), „Džeza“ (2001), „Prohibicije“ (2011), „Ruzveltovih“ (2014), nakon što je završio „Kantri muziku“ (2019) okrenuo se još jednom modernom američkom mitu, onom o životu Ernesta Hemingveja. Njegova odluka da se poduhvati toga povukla je i pitanje da li postoji nešto što već nije otkriveno i što još može da bude ispričano o Hemingveju. Ispostavilo se da ima i može. Burns, poznat po svom načinu na koji koristi arhivske materijale i fotografije, sa korediteljkom Lin Novik snimio je „Hemingveja“ u tri dela.
„Stvorio je od sebe najslavnijeg američkog pisca još od Marka Tvena“, kaže na samom početku narator, glumac Piter Kojoti. On jasnim, smirenim glasom, uvodi gledaoce u ono što sledi, ali nagoveštava i to da film neće biti tek još jedna biografija.
Film hronološki prati Hemingvejev život. Počinje skoro idiličnim detinjstvom u predgrađu Čikaga. Njegova majka piše da ga je jednom pitala čega se plaši. „Ničega“, odgovorio je on. I sa tim dolazi i kompleksan psihološki profil budućeg pisca, kog je majka u detinjstvu iz šale oblačila u sestrine haljine, a on ju je kasnije krivio za to što je otac postao ćudljiv, pa ponekad i nasilan…
Slede godine kada počinje da piše za novine, pa odlazi kao volonter pri Crvenom krstu u Italiju, a iz klanice Prvog svetskog rata se vraća sa traumama, pa odlazi u Pariz gde se okuplja „izgubljena generacija“ (gde uz prve pohvale Džejmsa Džojsa i Gertrude Štajn i kruga oko nje, iz Ilinoisa stižu i prva žena i detete). Opisani su i odlazak u Španski građanski, pa u Drugi svetski rat, a posle nove klanice i novi brakovi i selidbe, prvo na Ki Vest, pa na Kubu, dobijanje Nobelove nagrade 1954. i avionska nesreću iste godine sa teškim posledicama, koje je osećao do kraja života, u kući u Ajdahu, gde je u rano jutro 2. jula sačmarom stavio poslednju tačku na svoj život.
Detalje iz burnog života Hemingvej je opisivao i u knjigama, od prvih priča (i pre prve zbirke, „U naše vreme“ iz 1925.), preko romana „Sunce se ponovo rađa“, „Zbogom oružje“, „Imati i nemati“, „Za kim zvona zvone“ koji su mu doneli svetsku slavu, pa i novac, do romana „Starac i more“ i Nobelove nagrade i posthumno objavljene memoarske proze „Pokretni praznik“. Granica između Hemingvejeve proze i života ostale su zamagljene i tome su doprinosili i kasniji čitaoci, mediji i izučavaoci.
„Svet ga je video kao muškarčinu, ali celog svog života lično je bio intrigiran zamagljenim linijama između muškog i ženskog, muškaraca i žena. Postojalo je toliko strana u njemu, sećala se prva od njegove četiri žene (Hedli Ričardson, op. nov.), da je to pobijalo geometriju“, priča narator.
Hemingveja su povremeno površno o(t)pisivali i kao mizoginu osobu. Posebnu zanimljivost u filmu pruža taj nedovoljno istraženi deo njegovog života, vezan za njegov odnos prema ženama. Njima i njihovoj verziji priče glasove u filmu pozajmljuju Meril Strip (Marta Gelhorn), Meri Luiz Parker (Marselin Hemingvej) i Patriša Klarkson (Grejs Hemingvej), dok Hemingvejva dela čita glumac Džef Denijels.
„Dopada mi se to što se zaljubljivao, a zaljubljivao se nekoliko puta“, kaže spisateljica Edna O’Brajen u filmu, ocenjujući i da mu je bilo potrebno da „impresionira čitaoce“, ali da ga je „to i uništavalo“.
O Hemingveju govore i piščev sin Patrik, prijatelj A. E. Hočer, pisci Tobajas Vulf, Mario Vargas Ljosa i Majkl Katakis koji za njega kaže da je kao „čovek mnogo zanimljivi nego mit“.
U filmu je korišćen i ranije neobjavljivani arhivski materijal, a stvari postavljene iz ugla kakav su pronašli scenarista Džefri Vord i Burns i Lin Novik čine da i one poznate fotografije, pisma i drugi dokumenti doprinose drugačijoj, trodimenzionalnijoj i delikatnijoj slici o velikom piscu.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar