Šepetkovski: Ili si heroj ili kukavica, sredine nema

U pitanju je izuzetno ambiciozni projekat od 30 epizoda, koji producira United Media, a izvršni producent je Eye to Eye. Ponovo je okupljen vrhunski autorski tim predvođen glumcem i kreatorom serije Goranom Šušljikom i rediteljem Ivanom Živkovićem, koji su prethodno radili "Korene" i "Vreme zla" po romanima Dobrice Ćosića.

Na početku razgovora, dok mu nameštaju poznate guste brkove kakve je imao pukovnik Kajafa, Šepetkovski objašnjava:- Čuveni pukovnik Milivoje Anđelković Kajafa istorijski je lik i imao je jako težak život. Dobio je nadimak Kajafa po prvom svešteniku koji je osudio Hrista zbog strogosti. Ali, kako sam saznao i o tome baš razgovarao sa Žarkom Lauševićem koji igra vojvodu Mišića, nije dobio nadimak zbog strogosti prema drugima, nego prema sebi. Bio je prototip Spartanca koji je i posle rata ostao dosledan svojim principima. Imao je tragičnu sudbinu, sin mu je poginuo, a kada mu je žena poslala tu vest odgovorio je: "Žao mi je mnogo zbog našeg sina, ja svaki dan ovde gubim sinove". Kajafa je bio i sa Apisom u Crnoj ruci i bio je verovatno omiljeni Mišićev pukovnik, uvek spreman, odlučan, sjajan vojnik.

Koliko je bilo teško ostati dosledan svojim načelima? Šta je žrtva i posledica takvog odabira?- U tim situacijama koje su granične, bilo da je to rat, brodolom, ili svakodnevna situacija u kojoj se odlučujemo između laži i istine, nema sredine, ne možemo da budemo neutralni. Možemo da budemo ili heroji ili kukavice. Druge opcije nema! Tek u tim situacijama se vidi ono što kaže Njegoš: "Na muci se poznaju junaci". Tada otkrivamo sebe - ko smo i šta smo. Dakle, ako je čitav život gajio određene, kako bi Hrvati rekli, svetonazore, što mislim da je odlična reč, i imao neki izgrađeni pogled na svet, društvo i narod, onda se sve to prenelo na rat, i nabujalo. Rat je strašna stvar, ali neverovatno je to da su najviše mrzeli rat oni koji su bili najbolji ratnici. Zato što su oni najbolje znali šta rat donosi i što je još važnije – šta odnosi.

Da li osećate veću odgovornost jer tumačite istorijiski lik, a još i u seriji koja je adaptacija kapitalnog dela kakvo je Ćosićevo?- Jeste odgovorno, pogotovu zbog tematike Prvog svetskog rata. Bila je to veličanstvena borba o kojoj su izveštavale evropske novine. Kakav je to duh jedinstva bio kod nas tada! Nažalost, to jedinstvo se uvek probudi samo u nevoljama i nesrećama. Roman "Vreme smrti" sam prvi put čitao u osmom razredu. U tom uzrastu mi je bio omiljen zbog dinamičnih borbi, iako sam pročitao ceo opus Dobrice Ćosića.

A danas kada ga ponovo čitate?- Potpuno je drugačije. Tada sam smatrao da je to vrhunska literatura. Ne bežim ni sada od toga u pojedinim segmentima, jedino što meni sa ovim iskustvom smeta je taj nedostatak optimizma, što je uglavnom crta svih dela Dobrice Ćosića.Gde čovek da pronađe taj optimizam kada je došlo ponovo vreme smrti, teške okolnosti poput rata, ali i u tragedijama koje nas okružuju?- Čovek kao biće i u najtežim okolnostima pronađe način da preživi i uspe da osenči svoj svet lepšim bojama, kao i umetničko delo. I u ratu se ljudi smeju. Čovek treba da se potrudi, koliko god da je teško, da nađe pozitivnu stranu u bilo kojim okolnostima. Čovek je slobodniji što se više daje drugima. Moramo da više primećujemo pozitivne osobine kod drugih, a ne samo da budemo “čovek, čoveku vuk”. Strahovito je prisutno to kod nas poslednjih godina i maltene je na granici izdržljivosti. Od medija, tabloida, svuda oko nas. To je vrtlog u koji se jako lako upadne, svi osuđuju sve. I to mora stati. Moramo se zagledati duboko u sebe i u svoje mane. Mikrorevolucije su zato najvažnije. Znam da zvučim idealistički i utopistički, ali kada bi se radilo više na tome, kada bi svako učinjeno loše delo uništilo onog koji ga je učinio, mislim da bi se ljudi zapitali da li da osude nekoga i počine nešto loše.

Šta možemo da naučimo od ljudi iz vremena Ćosićevih dela?- Svest o zajednici meni prvo pada na pamet. Bili su svesni da kada je drugima dobro, biće i njima na kraju krajeva. Vraćam se ponovo na ono davanje, na žrtvu, koja ne mora da zvuči kao nešto prisilno teško, to je radosna žrtva za drugog, koja oplemenjuje svakog čoveka. Kada učinimo bilo koji napor za drugoga, automatski se osećamo bolje. Moramo se vratiti i na ljubav, jer je ljubav ono što je njih pokretalo. Ljubav prema narodu, ali se ona proteže i na ljubav i poštovanje prema neprijatelju. To ne smemo da zaboravimo! Baš u Prvom svetskom ratu, imamo fantastične priče o našoj ljubavi i praštanju neprijatelju. Bila je drugačija i nužna situacija, naravno, kada se brani ognjište zbog politike, svetskih tokova… Ali, to se dešava od prvog čoveka do danas. Mi se uljuljkamo mirom, mislimo neće više biti rata, a sutradan nam pokuca na vrata.

U seriji igrate nekoga ko je odlučivao o sudbinama drugih. Šta su ljudi na takvim položajima zaboravili, a ne bi bilo zgoreg da se podsete?- Što se tiče strateškog dela, prvenstveno - tad je postojala vojska. Od onih sam zagovornika koji misle da vojska ne služi za ratovanje, već da ne bi bilo rata i to ne kažem samo zato što sam ja služio 12 meseci. Postoje situacije kakvi su zemljotresi, poplave… Znate, teško je praviti poređenja tog vremena i danas. Mnogo mudrosti je oduvek bilo potrebno jer smo izgradili kuću na raskrsnici. Da ne ulazim u dnevnu politiku, ali treba biti jako mudar i prihvatiti pomoć i savete makar oni bili najoštrija kritika onih koji su na vlasti. Ovde kao da ta svest ne postoji. Svi samo osuđuju sa svih strana bez razmišljanja. Sistem uređenja nije dobar. Ovakva stranačka borba je postojala i u ono vreme, Nušić je to najbolje opisao! Sada se stalno nipodaštava onaj drugi, a time se stvara konfuzija i gubi se misao o zajednici, to ne donosi dobro.

Bonus video: Ivan Živković o seriji "Vreme smrti"

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=ivanivkovioserijivremesmrtiik-novas-worldwide&stream=hp1400&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="5384920"]