Prvi slikovni zapis policijskog ispitivanja nađen je u jednoj egipatskoj grobnici; vezuje se za XII dinastiju i vreme dve hiljade godina pre Hrista. Slika prikazuje trojicu što drže čoveka koga bambusovim štapom tuče četvrti čovek, dok peti, po svemu sudeći glavni, nadgleda postupak. Prizor je obeshrabrujući, komentariše Pekić. Malo šta se promenilo za četiri hiljade godina. Zatvorenike i dalje tuku. A to, naravno, nije najgore što ih može zadesiti.
Piše: Čarls Simić
Od vremena faraona metode nanošenja fizičkog i mentalnog bola prilično su razrađene. Moramo pohvaliti Svetu Inkviziciju koja je više od ostalih institucija doprinela razvoju uloge islednika. Tehnike ubeđivanja Inkvizicije posebno su cenile moderne totalitame države u kojima se ideološka jeres takođe smatrala zločinom kažnjivim smrću.
Samo obrazovani ljudi upućeni u sve nijanse doktrine i sa talentom za apstraktno mišljenje mogli bi se nadati da postanu inkvizitori. Njihov zadatak više nije lupanje po glavama i čupanje noktiju već navođenje zatvorenika da spozna svoj greh i da ga javno prizna. Danas u ime borbe protiv terorizma brojne zemlje, uključujući Sjedinjene Američke Države, bez mnogo prikrivanja ponovo primenjuju maltretiranje i mučenje u svim drevnim i modernim oblicima. Iznenađuje da imaju podršku mnogih istaknutih profesora prava i svetski uticajnih pojedinaca koji smatraju da se zarad pobede nad zlom tu i tamo mora uraditi i ono što je nezamislivo.
Da je živ, Borislava Pekića ne bi mogli u to da ubede. Njegovo zanimanje za fizičko i psihičko mučenje posledica je iskustva iz prve ruke. Za razliku od njegovih poznatijih srpskih savremenika, romanopisaca Danila Kiša i Aleksandra Tišme koji su takođe pisali mnogo o zatvoreništvu, Pekić je proveo nekoliko godina u zatvoru kao politički zatvorenik pod komunistima. Rođen 1930. godine, uhapšen je još kao srednjoškolac 1948. i optužen za organizovanje zavere protiv države. Nije poricao krivicu. Tajna studentska organizacija čiji je bio jedan od osnivača, pored zagovaranja demokratskih reformi, planirala je i sabotažu.
Bio je to čin po hrabrosti jednak osnivanju organizacije za suprotstavljanje antisemitizmu u nacističkoj Nemačkoj. Bio je saslušan, surovo, i primoran da potpiše priznanje da je kovao zaveru protiv države jer, navodno, on i njegovi prijatelji nisu mogli da podnesu slobodu i sreću koju njihovi sugrađani uživaju. Drugim rečima, naterali su ga da uvidi da je, umesto da se bori za slobodu, kako je pre toga mislio, postao njen neprijatelj. Odslužio je u zatvoru pet godina od dosuđenih petnaest.
U knjizi Godine koje su pojeli skakavci Pekić je opisao kako su ga naterali na priznanje suprotno njegovim uverenjima. U pitanju su memoari u tri toma – sećanje na zatvorske godine objavljeni 1991, godinu dana pred njegovu smrt. Opisuje svoje muke, ali još više ga zanimaju priče zatvorskih sapatnika i čuvara. Zatvorsko iskustvo postalo mu je vodilja u životu. Uhapšen je kao mladić iz više srednje klase, čiji je otac ironično bio visoki policijski službenik pre rata. Posle puštanja na slobodu 1953. godine, Pekić je bio otpadnik u državi u kojoj su politička prošlost i bezuslovna odanost pojedinca Partiji bili odlučujući faktori za napredovanje. Ali, Pekić se nikad nije mogao njima pohvaliti. Na dan kada je trebalo da bude pušten na slobodu, odbio je da napusti zatvor dok mu se ne vrati naliv-pero koje mu je oduzeto prilikom hapšenja šest godina pre toga. Službenici su izneli pred njega gomilu naliv-pera i molili da odabere neko, ali on je upomo zahtevao da mu se vrati njegovo.
Posle zatvora, Pekić je studirao psihologiju u Beogradu, a potom, između 1958. i 1964. godine, posvetio se filmu. Napisao je brojne scenarije, objavivši i nekoliko književnih radova pod pseudonimom. Njegova knjiga Vreme čuda objavljena je 1965. godine kada mu je bilo već trideset godina. Lepo su je prihvatili i kritičari i čitaoci. Sastoji se od priča inspirisanih Hristovim čudima iz Novog zaveta. Pekić pripoveda o čudima s tačke gledišta onih nad kojima je čuda izveo stranac u prolazu ne tražeći im pristanak i ne mareći posle mnogo za njih. Tradicionalnom pripovedanju i teologiji Pekić se suprotstavio sopstvenim parabolama. U ovoj knjizi, kao i u ostalim, interesovao ga je jaz između nekih religijskih i političkih doktrina i konkretnih posledica koje su imale na nekog pojedinca.
Vreme čuda je svetogrdna knjiga sa pričama i prikazima koje kao da su preuzete iz gnostičkih jevanđelja i sa platna Hijeronimusa Boša. Nije pošteđena ni priča o uskrsnuću. Sledbenik gladan spasenja moli Hrista da mu dopusti da on nosi njegov krst kako bi spasio svoju dušu. Isus, koji nikada ne odbija one čije ga duše traže, prepušta mu krst i nestaje u gomili. Rimski centurioni, pijani, ne primećuju zamenu i raspinju pogrešnog čoveka.
U narednom romanu, Hodočašće Arsenija Njegovana (objavljenom 1970. godine), Pekić se mnogo više koristi konvencionalnim pripovedanjem. To je priča o uspešnom graditelju kuća i zemljoposedniku koji se zatvara u svom stanu 27. marta 1941. godine, na dan kada je u uličnim demonstracijama oborena vlada koja je sklopila pakt s Hitlerom o nenapadanju; vrata stana otvoriće tek 3. juna 1968. godine, kada ponovo vidi da su ulice pune studenata koji protestuju. Na početku romana junak, stariji čovek koga zdravlje izdaje, sagledava svoj život. Živi od sećanja na kuće što je sagradio, koje posmatra dvogledom kroz prozor na poslednjem spratu svog stana. Prilikom savezničkog bombardovanja 1944. godine isprva odbija da siđe u podrum, insistirajući na tome da ostane kraj prozora, kako bi se uverio da nijedna od njegovih kuća nije bombardovana.
U jednom od svojih eseja Pekić se pita kako da ispriča priču koja je zastarela, besmislena, nerazumljiva, možda rizična, a ipak dirljiva. Arsenije Njegovan, njegov junak, pripadnik je sloja koji se u Srbiji naglo pojavio i isto tako brzo nestao klase građanskih trgovaca i zanatlija čiju su sudbinu zapečatili Drugi svetski rat i komunizam. Hodočašće Arsenija Njegovana elegija je za tim izgubljenim svetom, onim kome je, zapravo, pripadala Pekićeva porodica. Arsenije Njegovan bio je graditelj u zemlji koju su vazda rušili neki strani osvajači ili, kao u slučaju Sarajeva ili Vukovara, domaći ludaci.
Godine 1971. Pekić se sa porodicom preselio u London, gde je, uz retke duže posete domovini, živeo u samonametnutom izgnanstvu do svoje smrti. To su bile vrlo plodne godine za njega. Osim pomenutih knjiga, objavio je romane, drame, naučno-fantastične knjige i nekoliko dela izvan prozne književnosti. Njegov roman u sedam tomova, Zlatno runo (objavljivan od 1978. do 1986. godine), smatra se Pekićevim remek-delom. Jedan je od osnivača Demokratske stranke u Srbiji, kojoj su pripadali nedavno ubijeni premijer, Zoran Đinđić, a i sadašnji, Vojislav Koštunica, pre nego što su postali neprijatelji. Učestvovao je i u prvim demonstracijama protiv Miloševićevog režima.
Poslednje što je napisao bili su novinski članci i govori na temu demokratske budućnosti Srbije. Čitajući ih danas, dirnut sam Pekićevom voljom da oprosti starim neprijateljima i njegovim optimističkim očekivanjima. Poput ostalih umerenih nacionalista, nije predvideo predstojeće tragedije, jer je, više od ostalih, verovao u kompromis. Duboka uviđavnost prema stavovima drugih i iskren pokušaj da se oni shvate suština je demokratije, po Pekiću. Bez kompromisa, pisao je, nema normalnog života za nas. Znao je koliko je Srbima oduvek bilo teško da nađu zajedničku političku ravan; ipak, nadao se da će se jednom možda opametiti, iskoristiti šansu i ponašati se mudro.
Kako upokojiti vampira, knjiga koju su na engleski odlično preveli Stiven M. Diki i Bogdan Rakić, nema ni trunčicu optimizma. Prvi put objavljena 1977. godine, to je priča o bivšem SS oficiru, Konradu Rutkowskom, sada profesoru srednjevekovne književnosti na Hajdelberškom univerzitetu, koji poput hiljada Nemaca odlazi na odmor u Dalmaciju, tačnije, u grad D, gde je dvadeset dve godine pre toga tokom Drugog svetskog rata služio kao oficir Gestapoa. Njegova žena, koja ga je i naterala na to putovanje, ne zna za njegovo kratkotrajno službovanje u ovom mestu i ne primećuje nemir u svom suprugu. Pokušaj Rutkowskog da se odrekne prošlosti i ujedno da je opravda detaljno otkriva dvadeset šest pisama koja je uputio svom zetu, takođe profesoru istorije u Nemačkoj. Pekić je kao narator u ulozi obrazovanog urednika zbirke pisama za koja piše predgovor, brojne fusnote i nekoliko dodatnih dokumenata i komentara na kraju knjige. U uvodu predstavlja pisma kao mešavinu lične ispovesti i istorijsko-filozofskih eseja. Naravno, ti elementi prisutni su i u ostalim Pekićevim proznim delima. Ideje su ga oduvek interesovale u istoj meri kao i likovi i radnja.
Nekadašnji oficir Gestapoa, profesor Rutkowski, koristi pisma za ogorčenu polemiku sa evropskom intelektualnom tradicijom čijim se potomkom, s ponosom, smatra. Toj tradiciji pripisuje veliki deo krivice za svoju ličnu tragediju kao za moralnu propast Nemačke. Sadržaj svakog pisma zato je vezan za neku evropsku filozofsku školu i rad određenog filozofa. Meditacije prvog pisma pripadaju Marku Aureliju; Materija i memorija drugog pisma Anriju Bergsonu; Tako je govorio Zaratustra trećeg pisma Ničeu itd. Do poslednjeg pisma, profesor se osvrće na Lajbnica, Dekarta, Frojda, Sopenhauera, Berđajeva, Hegela, Špenglera, Huserla, Erazma, Platona, Hjuma, Abelarda, Hajdegera, Sartra, Sv. Augustina, Kamija, Marksa i Vitgenštajna. Smatra da su oni pravi krivci za iluzije i nasilje dvadesetog veka. Svome zetu piše:
„Premda nisi čitao Wittgensteina, ti ga obožavaš. Premda nisi razumeo Hegela, obožavaš i njega. Kanta, Schopenhauera i Nietzschea, takođe. To si dužan ne samo svom akademskom statusu, nego i ubeđenju da je Misao, naročito filozofska, neophodan korektiv odvratnom životu kojim smo ponekad primorani da živimo. Ideja da bi ona mogla takav život da nadahnjuje, organizuje i brani kao idealan, čini se svetogrdnom. Ako već ne proizvodi istoriju, filosofija dolazi naknadno da je objasni i opravda. Činjenica da većina filosofskih stavova nisu lažni nego besmisleni, u sakatoj logici i nespretnom jeziku u kome su iskazani, ne raskida hereditarnu vezu između Ideje i Stvarnosti. Bez obzira smatra li ovaj svet najboljim ili najgorim od svih mogućih, uzima li ga u njegovoj prosečnosti i osrednjosti, odbija li da o njemu misli u kategorijama ljudskih vrednosti, odriče li mu ili pripisuje svrsishodnost, objašnjava li ga ili tek opisuje, Misao deluje, Misao menja, Misao stvara. Tvoje naivno ubeđenje koliko je ono stvarno naivno već ćemo videti da filosofski misliti znači izuzeti sebe iz stvarnosti i svake odgovornosti povodom nje, i da je takvo izuzimanje conditio sine qua non svakom nepristrasnom filosofskom sudu, potiče iz podmukle želje da, pod okriljem opšte misaone nezavisnosti, i sam sebe proglasiš nadležnim za ovaj svet, čime tvoja bezazlenost dobija sasvim drugi smisao… Pomisao da bi logičke spekulacije u bilo kojoj vezi stajale sa premlaćivanjem ljudi i sakaćenjem duša, čini ti se monstmoznom nepravdom, ali ne prema ljudima nego prema spekulacijama.“
Mimo filozofije, činjenice o životu Rutkowskog govore sledeće: rođen je 1916. godine u nekadašnjem delu Austrougarskog carstva, Banatu, u kojem su se njegovi nemački preci nastanili u petnaestom veku. Njegov otac bio je imućniji zemljoradnik. Rutkowski je studirao srednjevekovnu istoriju na Univerzitetu u Hajdelbergu od 1934. do 1938. i doktorirao 1940. godine. Tema doktorata bili su nemačko-poljski odnosi pre reformacije. Vratio se kući i počeo da predaje u srednjoj školi u jednom gradu blizu Beograda. Kad je izbio rat, nije se odazvao pozivu za mobilizaciju u jugoslovenskoj vojsci i kratko posle dolaska nemačke vojske u aprilu 1941. godine postao je član SS-a, posle i oficir Gestapoa.
Policijske dužnosti obavljao je u Beogradu, izuzev privremenih nameštenja u mestu D. na jadranskom primorju i, kasnije, u jednom slovenačkom gradiću. Posle svakog od ta dva službovanja, proveo bi neko vreme u vojnoj bolnici zbog ekstremne nervne iscrpljenosti. Kada se rat završio, uhapšen je, ispitan i osuđen na radnu rehabilitaciju, nakon čega je dve godine bio bez stalnog zaposlenja dok, na poziv svog nekadašnjeg profesora, nije postao predavač na Hajdelberškom univerzitetu i njegova karijera nije počela da cveta.
Konkretna operacija u mestu D, što ga je navela da napiše pisma, izvedena je 1943. godine, kada su nemačka vojska i policija došli u Dalmaciju, do tada pod okupacijom Italije koja je kapitulirala. Rutkowski je pripadnik male jedinice na čelu sa dugogodišnjim članom Nacističke partije i iskusnim islednikom, Standartenführerom Steinbrecherom. Njihov zadatak je da preuzmu policijsku stanicu i dužnosti koji su do tada pripadali Italijanima. Dok se useljavaju, Steinbrecher drži predavanje Rutkowskom o složenosti policijskog posla u okupiranoj državi. Njegove ideje su užasavajuće. Zvuči mi kao briljantan sledbenik filozofa Carla Schmitta koji izvodi logične zaključke iz njegove antiliberalne filozofije države. Po Steinbrecheru, kao i po Schmittu, jaka, zdrava država mora imati stalne neprijatelje. Oni su šrafovi koji održavaju mašineriju države. Treba podsticati međusobnu podozrivost, pritajenu želju ljudskih bića da potkazuju jedni druge. Pošto će budućnost počivati na sveopštem špijuniranju i potkazivanju, uvek će biti posla za policajce. Policija će postati nepotrebna samo ako svi ljudi na svetu postanu policajci.
Čak i čuveni incident u raju može da nas nauči nečemu o vođenju države. Smisao zabrane branja voća sa jednog drveta, plodova sasvim nalik onima na bilo kom drugom drvetu, mogao je biti samo ispitivanje efekata takve prohibicije na ljude. Uzimanje ploda baš sa tog stabla pokazalo je da to nije tek obična krađa, već delo s predumišljajem protiv božanskog poretka, otuda i čin pobune. Prema Steinbrecheru, prvobitni greh bio je prvi politički zločin. Takvim ga čine nagon za kršenjem zabrane i remećenjem uspostavljenog reda, konspiracija određenog čoveka i žene s takvim ciljem (vrbovanje i podsticanje), uloga zmije kao agenta za provokaciju i verovatno doušnika. Sve to zaokružuje jedna osoba, Bog, koji se pojavljuje se u svim pravosudnim ulogama zakonodavca, istražitelja, tužioca, sudije, čak i izvršioca kazne na kraju. Višinski, Staljinov ozloglašeni tužilac iz tridesetih godina prošlog veka koji je tvrdio da nema razlike između namere i zločina, složio bi se sa takvim viđenjem. Trebalo je da Adam i Eva priznaju zločin i zatraže oproštaj mnogo pre nego što su posegnuli za jabukom na drvetu.
Nekoliko dana posle razmeštanja u D. Nemci otkrivaju u podrumu policijske stanice zatvorenika srednjih godina koga su Italijani ostavili za sobom. Saznaju da je reč o činovniku Adamu Trpkoviću, uhapšenom zato što nije pozdravio zastavu prolazeći kraj gradske skupštine. Italijani su ga, odlazeći u žurbi, zaboravili i preživeo je zahvaljujući mandarinama namenjenim crnom tržištu koje su takođe bile u podrumu. Na veliko čuđenje Nemaca, još sa sobom ima svoj kišobran. Ne znaju šta da rade s njim. Žele da ga puste, ali prisustvo kišobrana ih zbunjuje i stvara birokratske teškoće prilikom ispunjavanja obrazaca za zvanično oslobađanje. Kako da se nose sa tim? Nikako. Kada sazna za to, Steinbrecher, naravno, drugačije sagledava situaciju. Zašto ne bismo svoj policijski posao počeli njime, pita se, premda je spreman da se složi da je taj činovnik sasvim nevažna osoba. Ipak, pripadnik je neprijateljske nacije, što je dovoljan razlog za dublje istraživanje njegove prošlosti. Iako ne prigovara, Rutkowski je užasnut. Uprkos svim razlozima za suprotno mišljenje, drži se uverenja da je njihova dužnost da saznaju istinu. Njegov nadređeni oficir razjašnjava:
„Istinu? Koještarija! Šta smo mi, gomila prokletih filosofa ili tako nešto? Mi pravimo istine, Obersturmführeru Rutkowski! Ne saznajemo ih, pravimo ih! To je kreativni čin, ne islednički. Mi smo umetnici, dragi moj gospodine… Pesnici, rekao bih.“
Rutkowski se zavarava da može da nađe način da pomogne činovniku. Po Pekiću, on ima posebnu sposobnost intelektualca da ignoriše zlo tako što će ga odbaciti objašnjenjima. Osećanje tuge u njemu potiče iz nejasne svesti da je licemer. Na kraju, ne čini ništa da pomogne nevinom čoveku. Onaj koji radi teši se nema vremena da odmerava i uravnotežuje. Rutkowskom su potrebni njegovi „premda“, „možda“ i „s druge strane“ da bi svoj kukavičluk prikrio od samog sebe. Steinbrecher, podozrevajući njegovu ambivalentnost, naređuje da upravo on ispita činovnika. Čak mu daje transkript jednog od njegovih saslušanja kao smernicu. Taj tekst, u celini naveden u dodatku knjige, vredi bliže proučiti jer otkriva kako izuzetan logički um može da bude instrument greha.
„Čovek može da umakne mecima, ali ne i logici“, piše Pekić. Zadatak islednika je da natera zatvorenika da umesto realnosti prihvati razum i da preuzme punu odgovornost za moguće događaje koji se, zapravo, nikada nisu desili. Realnost je greh protiv razuma koji zatvorenik mora da plati životom. Slučajnost je izvan logike, zato ne može i ne sme da postoji. U principu, uvek je moguće pokazati kako je nešto logičnije da se jeste desilo nego da nije. Moglo bi se reći da je filozofski neophodno da se sve dešava sa svrhom, u suprotnom, ne bi bilo smisla. Pošto slučajnost ne može da postoji, nema ni olakšavajućih okolnosti. Sve okolnosti u kojima se neko nađe po samoj svojoj prirodi su otežavajuće. Kada su nas majke upozoravale da će neko ko laže takođe i da krade, da će lopov postati i ubica, a da će ubica završiti na vešalima, izražavale su stav koji bi policajac Steinbrecherove škole svojim postupcima samo potvrdio.
Službenik koga ispituje te noći nije spreman na saradnju. Jedva da odgovara, ne mari što je njegov islednik moralno uznemiren zbog njega i čini se da se pomirio sa svojom sudbinom. I više iritira činjenica da se još drži svog kišobrana koji se niko, iz nekog nepoznatog razloga, zbog nekakvog sujeverja, ne usuđuje da mu oduzme. Pisma prate priču o tome kako se sećanja na činovnika, Adama Trpkovića, vraćaju da progone Rutkowskog i postaju njegov vampir. Pišući zetu u nadi da reči mogu poništiti dela, Rutkowski traga za kompromisom između samoubistva i apatije. Največim delom, pisma su, zapravo, naporan pokušaj da se izbegne odgovornost i nađe drugačije objašnjenje za kukavičluk.
„Prepoznaješ li u Steinbrecherovoj lingvističkoj jeremijadi Camapove semantičke čežnje?“ piše svom zetu, koji se neće ni truditi da pročita pisma. Pekić poredi roman Kako upokojiti vampira sa satiričnim pozorišnim komadima koji su izvođeni u Francuskoj u petnaestom i šesnaestom veku; u njima je grupa budala razmenjivala šaljive komentare o savremenim ličnostima i događajima. To je mračna komedija o tome šta se dešava filozofskim idejama kada završe u policijskom podrumu. „Znanje je preduslov svog zla“, kaže Steinbrecher. Neznanje može biti pokretač kada dobije priliku, ali veliki zločini nastaju iz onog što smo naučili. Pekić nas podseća da se od cenjenih naučnika tražila tehnička pomoć u rešavanju problema spaljivanja što većeg broja ljudi u logorima smrti za najkraće vreme uz najmanje izdatke. Rutkowski je i sam intelektualni monstrum, ma koliko to poricao. Kada to shvati, način na koji pokušava da se oslobodi griže savesti jednako je gnusan.
U svom pretposlednjem pismu piše:
„Stvar nije bila u tome da pronađem ključ za svoju prošlost čime sam se u pismima strašno bavio nego da ga nađem za budućnost. Sutrašnjica je ono što od mene čini čoveka. Juče je ono što me čini mrtvacem. Pogreška je bila u tome što sam oživljavao nešto što sam odavno morao pokopati zauvek. Naš problem nije u tome kako da oživimo nego kako da upokojimo vampire. Prošlost je vampir i pravo pitanje glasi kako ga upokojiti? Čovek nema treće mogućnosti. Ili će mu probiti srce kocem ili će mu sva krv uskoro biti ispijena. A da bi se to postiglo, mora se jednom početi sa ekskretiranjem otrovnog duha intelektualne analize iz naših života.“
Kako upokojiti vampira je kratka knjiga sa komplikovanim zapletom koji sam teško uspeo da sažmem. Na jednom nivou, to je psihološka studija zapadanja u ludilo intelektualca koji svojim idejama postepeno postaje apologet brutalne autoritarne države sa mučenicima uništiteljima i svecima rušiteljima. I priča o službeniku takođe ima mnogo neočekivanih obrta. Rutkowskom se on čini kao duh, možda i kao sam đavo; njegovo smaknuće vešanjem svešće se na neku vrstu parodije raspeća i uskrsnuća. Po mom mišljenju, realistični i fantastični aspekti priče nisu povezani onako dobro kao u Bulgakovljevom Majstoru i Margariti, knjizi koja je nesumnjivo bila jedan od uzora Pekiću. Pekić se trudi da uzdigne činovnika i profesora istorije vođenog krivicom u još univerzalnije simbole kada više nema potrebe za tim. Bez određenih mikrozapleta i komentara, uključujući veći deo dodatka, odličan roman postao bi izuzetan.
Pekić smatra da istoriju ne treba tumačiti onako kako su je oblikovali Hitler, Staljin i svi ostali manje poznati egzekutori koji su pobili mnoge. Rutkowski i Adam Trpković mnogo više otkrivaju o istoriji našeg vremena: onaj ko navodno zna više, ali zatvara oči i neko ko to prećutkivanje plaća životom. Ničeg sumnjivog nije bilo u vezi sa tim jadnikom, ništa neobično sem njegovog kišobrana, piše Rutkowski. Steinbrecher ipak odlučuje da se činovnik obesi. „Osećate li prednost farse nad svim oblicima ljudskog uniženja?“, pita Rutkowskog. „Može li se biti u donjem rublju i pod kišobranom?“ Tako nešto ne bi pošlo za rukom ni Ahilu, kaže Steinbrecher. Čitalac romana Kako upokojiti vampira ne bi se složio s tim. Smešni čovečuljak koji u jednoj ruci drži kišobran, a drugom pridržava svoje gaće dok ga vode na vešala jedini je pravi heroj ove tragične farse.
*Tekst „Adamov kišobran“ (sa engleskog prevela Ana Ješić) objavljen je u zborniku „Okean Pekić” u izdanju Biblioteke grada Beograda iz 2020. godine.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar