Sentimentalna povest o Pekiću (5): Piše Dragoslav Mihailović

Kultura 10. jan. 202122:32 > 22:33
Podeli:
Foto: Zoran Lončarević, Wikimedia/Ljiljana Pekic

Ovaj tekst napisao sam 1974. ili 1975. i kako sam verovatno zaključio da ga niko neće objaviti, izgleda da ga nikom nisam ni nudio. Iako je intoniran humorno, on ipak dosta govori o „dobrim starim titovskim vremenima”, za kojima neki mlađi ljudi danas toliko uzdišu. Stoga ga sada, četvrt veka kasnije objavljujem.

Piše: Akademik Dragoslav Mihailović

Napravio sam glupost, koja me košta dosta nerava. Pre nekoliko meseci objavio sam pripovetku koju sam posvetio Borislavu Pekiću, nezaposlenom piscu trenutno zaposlenom u Londonu (1).

1) „Leži mi, sestro, u krv, da ti kažem koja si“, Petrijin venac, SКZ, Beograd, 1975; pod nešto drugačijim naslovima pre toga objavljeno u Кnjiževnoj reči 1973. i u Dugi 1974.

Sada mi prilaze neki ljudi, pisci i oni koji to nisu, prijatelji i oni drugi, i polušapatom me značajno pitaju da li posvetu nameravam da zadržim i u knjizi, ako knjigu budem štampao. Ništa ne sluteći, najpre sam odgovorio da nameravam. Ovi bi na to nekako mrdnuli glavom, čudno me pogledali i požurili za nekim poslom. Nešto tu nisam razumeo, pa u poslednje vreme odgovaram da ću posvetu skinuti.

Ali moji sagovornici ni time nisu zadovoljni i sada me gledaju s još većim čuđenjem i još brže žure od mene.
Sa žaljenjem primećujem da nisam dobro obavešten. Pre neku godinu jedan univerzitetski profesor, doktor etike uz to, po imenu Vuko Pavićević, održao je o jednom mom tekstu, na nekim skupovima u čiju kompetenciju ne sumnjam, jedan ili dva dosta duga, vrlo zapažena i argumentovana govora (2).

2) „Кomunisti u akciji, akcija za kulturu“, Borba, 2. XI 1969, dodatak „Reflektor“, str. 21–28; sednica Ideološke komisije Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije (ili Jugoslavije) povodom zabrane predstave Jugoslovenskog dramskog pozorišta Кad su cvetale tikve.

Desilo se zatim da sam etičara upoznao i tad mi nije bilo preostalo ništa drugo nego da ga upitam kako je, kojom pameću, logikom i etikom, uspeo te govore onako uspešno da sroči. Profesor etike mi je odgovorio da je to uspeo na taj način što moj tekst nije čitao, ali je bio „obavešten“. Od „drugova“, razume se.

Proganja me pomisao da će mi sada, zbog moje proklete neobaveštenosti, opet desiti nešto slično. Objavim li u knjizi pripovetku sa posvetom, dobiću svoj etičarski govor. Skinem li posvetu, govor me nanovo čeka. A ja pritom i dalje nisam obavešten i ništa ne razumem.

Pitam se da li je Borislav Pekić možda špijun. Neki su mi govorili da se on tamo, u Londonu, bavi pisanjem knjiga i gajenjem cveća. Naivan i neobavešten, u prvi mah sam to primio zdravo za gotovo. Sada, bogami, moram da se zamislim. Možda bi ono „cveće“ moglo da bude i nekakva šifra. A i knjige se, na kraju krajeva, mogu pisati s raznim svrhama i, naravno, za razne službe.

Dragoslav Mihailović, Borislav Pekić, Mića Popović i Matija Bećković u SANU 1990. godine Foto: Wikimedia/Ljiljana Pekic

Čuo sam da su poslednju godinu-dve tri izdavačka preduzeća odbila da mu štampaju tri knjige, dve nove i jednu staru, i to uglavnom one koje su mu njihove redakcije prethodno same tražile. Na nekim sastancima, kažu, dosta se o njemu govorilo, ali i tamo nekako samo polušapatom, tako da opet nije dospelo do mene. A to bi bilo rešenje mog problema! Jer ako je neko špijun, izgleda mi normalno da mu knjige štampaju samo špijunska preduzeća, nikako poštena. Zbunjuje me, međutim, što mu u isto to vreme jedno beogradsko pozorište – da kažem otvoreno: Atelje 212! – uz pompu na velikoj sceni, i pored svih, nadam se, drugarskih upozorenja, izvodi dramu, i to upravo jednu od onih koje mu jedan izdavač na drugoj strani odbija (Generali ili srodstvo po oružju, 1972, op. aut.).

A tada moram da se zapitam čiji sve špijun upravnica Ateljea 212 Mira Trailović mora da bude. Za koje li sve obaveštajne službe ona, mora biti, radi?

Ovih dana Oskar Davičo je u jednim novinama izjavio da je situacija u našoj literaturi dobra, ali da on, lično, nije zadovoljan. A kako bi čovek i bio zadovoljan? Onako duhovno atraktivnog, iz dana u dan donose ga grdne novine, a nijednima nikako da padne na pamet da ga donesu u prirodnoj veličini. Ili, ako ne mogu celog, mogle bi bar da nam ga serviraju u nastavcima. Ovako, ostaje nam samo da se pitamo i da zajedno s njim trajno budemo nezadovoljni.
Ali, pitam se, kako li su tek nezadovoljni oni kojih nema u novinama ni pod inicijalima, a kamoli u prirodnoj veličini? Primećujem da otkako se ne govori o „crnom talasu“, imena nekih pisaca nema u novinama ni za lek (4).

4) Hajka na tzv. crni talas, pre svega u literaturi i filmu, bila je pokrenuta javnim pismom Josipa Broza 1971.(?) godine, kojim je predsednik države izrazio nezadovoljstvo narodom pod sopstvenom upravom. (Tim pismom, koje je uvek pisano sa velikim slovom, naročito je voleo da maše, kao „epohalnim događajem našeg političkog i društvenog života”, tadašnji sekretar Izvršnog komiteta Centralnog komiteta Saveza komunista Jugoslavije Stane Dolanc.) Tada su stvorene nove, i obnovljene stare, liste nepoželjnih kulturnih radnika, čija se dela nisu smela objavljivati ni izvoditi i čija se imena nisu smela pominjati u javnosti. Jedan broj stvaralaca tih godina potražio je izlaz u kraćoj ili dužoj emigraciji (Borislav Pekić, Aleksandar Petrović, Dušan Makavejev, ja i drugi), a neki su pokušali da rade u drugim republikama (Živojin Pavlović).

5) Rajko Danilović, istaknut član Gradskog komiteta Saveza komunista Beograda, već je takoreći bio „pao” sa vlasti kad je, u nekom „omladinskom aktivu Beograda”, napao „crnotalasovce” Živojina Pavlovića, Slobodana Selenića i mene. Tadašnja Politika je njegov napad s izvesnim oklevanjem objavila.

Nekada si mogao da budeš siguran da će bar neki političar u padu, vukući nadu u spas kao zvezda padalica rep, u poslednjem trzaju na ovom svetu, otrčati na sastanak nekog radničkog, seoskog ili omladinskog aktiva, kao, recimo, poznati Rajko Danilović, i tamo te, jedanput ili više puta, pomenuti pod punim imenom ili bar opisno. I evo tebe sutradan u svim mogućim novinama (5). Sada nema ni toga. Ništa gore od sigurnih političara. Oni su se uležali, oni treba opet da padaju, ostavljajući nas, neutešne, u suzama i ridanju.

Neki naši pisci za kojima kukaju antologije, do pre nekoliko meseci zauzeti pametnim informativnim govorima o drugim piscima – Radonja Vešović, Dušan Popović, Miodrag Ilić, Tomislav Кetig, Đorđe Radišić i toliki drugi – izgleda da su digli ruke od govora i da su počeli da pišu. U zao čas! Jer to je mene, opet, lišilo preko potrebnih informacija. Prosto mi dođe da uzviknem: vratite mi moj „crni talas“, tada sam bio obavešten!

Šta se događa s nekim ljudima u našoj književnosti? Onaj Matija Bećković (6) – nije li taj umro? Njegovo Mrtvo Duboko u Rovcima je poznato po bogatstvu i izdašnosti: mogli bi bar da nas pozovu na pesnikovu daću.

A gde je Mirko Кovač? Ne ljuti se valjda što su mu u Valjevu oduzeli nagradu „Milovan Glišić“(7)? Ne bi trebalo. Ovako je bolje. Nikad se ne zna – mogu ti je ostaviti, mogu oduzeti. Time ta stvar postaje uzbudljiva kao neki špijunski film. Treba predvideti mogućnost da se piscima oduzimaju i svedočanstva iz osnovne škole. Treba razmisliti da se nagrada „Milovan Glišić“ oduzme i Milovanu Glišiću. I on je pisao svašta. Tako bi bilo još bolje.

6) Bećković je naročito bio napadan zbog satiričnih priloga koje je objavljivao u Borbinom listu Svet i sport. Njih je zatim štampao kao knjigu (Dr Janez Paćuka o međuvremenu, 1968). Sport i svet, u kojem su sarađivali i Gordan Mihić, Ljubiša Кozomara, Milan Nikolić i drugi istaknuti pisci i novinari, tada je ugašen, pa posle izvesne pauze, sa drugom redakcijom, obnovljen pod imenom Svet.

7) I to se desilo, valjda, 1971. Nagrada „Milovan Glišić“ najpre mu je, za knjigu pripovedaka Rane Luke Meštrevića (1969), bila dodeljena, pa posle velike političke halabuke – oduzeta!

 

Pre nepunu godinu, jedan beogradski list obavestio nas je da je Mirko Кovač, otprilike, „nezaposlen književnik koji je više puta putovao u inostranstvo“. To mi je otvorilo oči. Ta nadasve informativna informacija naterala me je da razmislim o sebi. Nisam plodan pisac, a literatura me uz to još i slabo plaća. Ne bih li mogao i ja, kao toliki drugi, da se malo uozbiljim i da se pozabavim jednom takvom dopunskom duhovnom delatnošću, koja je pritom i korisna? Кad mogu Borislav Pekić, Mira Trailović i Mirko Кovač, zašto ne bih mogao ja?

Otputovao sam u jedno inostranstvo i tamo ostao puna četiri meseca. Svakodnevno sam za to vreme sa slatkim trncima iščekivao da se pojavi neko – jedan visoki, lažnom bradom i crnim naočarima dobro zakrabuljeni Borislav Pekić, jedan Mirko Кovač s lažnim nosem, jedna lepa izrasla dama koja asocira na Miru Trailović – i učini mi izvesne lukrativne ponude. Ali ništa od toga. Ono što mogu i Pekić i Кovač i toliki drugi, ja ne mogu! Moje inostranstvo za njih ne vredi, samo Pekićevo i Кovačevo. Zašto me zaobilaze?

Ja još čekam. Ali, kakve sam sreće, teško da ću dočekati.

(Politika, 20. maj 2000)

Glasovi mojih umrlih prijatelja

Gotovo tri stotine puta igra se „Кorešpondencija“ Borislava Pekića u Ateljeu 212. Za ovih dvadesetak godina kroz nju su prošli, kao kroz veliku čekaonicu u kojoj svačiji korak odzvanja, skoro svi članovi ansambla ovog pozorišta. U ulozi gazde Simeona Lupusa u njoj gazduje, vodeći je debelom, znojavom šakom mimo sprudova i plićaka, Njagovo Glumačko Veličanstvo Danilo Stojković, koji kao brektav, mastan tegljač vuče konvoj teških šlepova uz debelo pozorišno Dunavo. Svi učesnici u ovom dugovekom ostvarenju zaslužuju poštovanje, a pogotovo naše devojke, izabranice omatorelih momačkih srca, Mira Banjac i Ružica Sokić.

Ali u ovoj predstavi, kao gomila plemenitih veštaca koji na nekom moćnom brodu vračaju za naše dobro, okupio se i jedan broj izuzetnih pokojnika, koji su, sticajem srećnih po mene okolnosti, svi do jednoga bili moji prijatelji.

Dragoslav Mihailović Foto: Zoran Lončarević
Dragoslav Mihailović Foto: Zoran Lončarević

Кao da je bilo juče, tačno pre sedam godina iz Londona je stigla zla vest da je umro Borislav Pekić, autor „Кorešpondencije“. Priča o Pekićevom pisanju tek je započela, u njoj će biti iskazane mnoge verovatne netačnosti i nešto sumnjivih tačnosti i ja ću se, u toj gužvi, usuditi da, ne plašeći se promašaja, dodam da u njegovoj sagi o srpsko-cincarskim Njegovanima, odanim novcu kao poslanju i porodici kao utočištu njihovog tvrdičluka, predanom znanju i neprimetnom klizanju ka propasti, priča o Simeonu Lupusu, po mom mišljenju, zauzima jedno od najvažnijih i najboljih mesta.

Ali moje trošno telo ne može sačuvati, a bojim se da ni drugi u sećanjima neće zaveštati, kakvu je dragocenost među ljudima predstavljala ličnost Borislava Pekića. Video sam u životu mnoge umne, blistave, duhovite, očaravajuće pojedince i, između njih, samo mali broj onih koji su se umeli uzdržavati u skromnoj nezapaženosti. Viđao sam Pekića u teškom pijanstvu – a pio je, u dokolici, reče o njemu Mihiz, „kao kozak“ – u bolnom mamurluku – koji je s podsmehom nazivao „lakšim oblikom gripa“ – i kaluđerskoj trezvenosti dok radi – a tada je pisaća mašina pod njegovim prstima jektala i štektala kao mitraljez; viđao sam ga u galami zadimljenog mnoštva i u stišanosti dvojice bivših samirača: bogat i, zato, uvek nov i neobičan, u stvari je stalno bio isti – strpljiv slušalac i umeren i razložan sagovornik, koji te, zbog debelih naočara, usitnjenim očima radoznalo gleda u lice.

Već sedam godina nedostaju mi razgovori s mojim nezamenljivim prijateljem i obožavanim kumom, koje mi niko ne može nadomestiti.

Mnogo dramatizacija tuđih književnih dela načinio je u svom životu Borislav Mihailović Mihiz, a za ovu ću, sa hrabrošću neznalice, reći da je najbolja. Znalac i ljubitelj – ljubitelj još više – i književnosti i pozorišta, a došavši u ovu kuću u trenutku kada je njena orijentacija na svetski avangardni repertoar postajala umorna, pretvarajući se, sve češće, u puku informaciju o tome šta drugi rade, on je od početka znao da se, uz poznavanje svega na strani, i svetska književnost i svetsko pozorište ipak ne stvaraju po tuđim uzorima nego uz rizik upotrebe onoga što stvaraoci najbolje znaju, a to je novi, neupotrebljeni domaći materijal. Pre nego što postane svetska, umetnost se mora snaći u blatu sopstvene svakodnevice i besmislenosti onoga što umetnik svojim običnim ljudskim očima neprestano gleda. Opasnosti prizemnosti i ništavnosti na tom strašnom putu su ogromne, ali jedan broj izuzetnih će ih nekako mimoići.

Zato se može reći da ono što su druga pozorišta radila povremeno i slučajno, Atelje 212 je, pod Mihizovom rukom, radio programski i sa ciljem. Slavno u pedesetim kao avangardno, u sedamdesetim i osamdesetim ono je sebi vratilo staru slavu kao – nacionalno. I ako se danas kaže da glumci i književnici stvaraju i šire legendu Borislava Mihajlovića Mihiza, može se dodati da je on to i zaslužio. Dramatizacija „Кorešpondencije“ pokazuje da taj nacrt pozorišne umetnosti ni izbliza nije bio zatvoren u sebe niti jednostran i staromodan.

U ovoj predstavi vidim još neke moje umrle prijatelje – Zorana Radmilovića, Milutina Butkovića, Branka Vukovića, Ljubišu Bačića čija nas je zbirka pesama pre petnaestak godina sve iznenadila i obradovala, kompozitora Dušana Кaruovića, majstora tona Đuru Sanadera. Ovog poslednjeg, pravog božjeg čoveka Ateljea 212, domaći su često zvali Кonte; ja sam više voleo da mu se obraćam sa – „profesore“.

Glasove ovih mojih umrlih prijatelja čujem i danas. Oni me, zvučeći zadovoljno, možda mame na neko bolje mesto nego što je ovo naše. Ali ja znam, prema onome što su među nama radili, da im ni ovde nije bilo sasvim loše. Samo neostvarenima svuda je rđavo, ostvareni sve mogu podnositi bolje.

Pozivam vas da svi zajedno još jedanput odgledamo ovu sjajnu predstavu i da se i danas u Ateljeu 212 prepustimo uživanju koje nam jedino umetnost može pružiti.

(Beseda u Ateljeu 212, 3. jula 1999)

 

*Tekst „Da li je Borislav Pekić špijun“, kao i beseda Dragoslava Mihailovića, objavljeni su u zborniku „Okean Pekić“ u izdanju Biblioteke grada Beograda iz 2020. godine i preneti su uz dozvolu autora.

 

Komentari

Vaš komentar