Tri puta sam sreo Borislava Pekića.
Piše: Mihajlo Pantić
Upoznali smo se u redakciji Кnjiževnih novina početkom 1990. godine. Bilo je kasno pre podne, oko deset-pola jedanaest, sedeo sam sâm za velikim redakcijskim stolom i lektorisao tekstove za naredni broj, kad se, posle kucanja i moga odziva, otvoriše velika vrata i na njima se pojavi Pekić, glavom i donkihotovskom bradom. Preda mnom je stajao čovek koga sam, što zbog njegovih knjiga, što zbog toga što je živeo u daljini (a daljina pojačava i maštu i doživljaj), smatrao gotovo nestvarnim. – Dobar dan – rekao je. – Ja sam Borislav Pekić, kada će doći Miodrag Perišić? Imam dogovoreno s njim. (Bili su to dogovori oko obnavljanja rada Demokratske stranke, znao sam to od mog prijatelja Miodraga, uprkos konspiraciji u kojoj se pomenuta priprema odvijala). Odgovorio sam nešto, verovatno da će se glavni urednik uskoro pojaviti, ponudio Pekića da sedne i da sačeka, i, naravno, ja sam se predstavio njemu. – O, pa ja znam za vas – rekao je. – Vi pišete u ovom listu. (Mogu misliti koliko mi je to tada značilo, jer znam da mi danas znači još više.)
Seo je, i potom smo razgovarali, najmanje petnaest, možda i svih dvadeset minuta, ne pamtim baš do detalja o čemu, a moglo je, naravno, biti jedino o književnosti. On nije bio nimalo znatiželjan, a i ja sam smatrao neumesnim da se nešto posebno kod njega raspitujem, ali smo, obrni-okreni, da ne sedimo u tišini dok se neko ne pojavi, proslovili ponešto o ovom i onom, verovatno i o Кnjiževnim novinama koje su tih godina bile tribina slobodnokritičkog, prodemokratskog mišljenja u jednopartijskom državnom uređenju koje je tonulo u sve dublju krizu. Jedino jasno pamtim da sam se u nekom času odvažio da mu kažem kako je Vreme čuda bila prva njegova knjiga koju sam pročitao.
Našao sam, naime, kao maturant, pomenutu knjigu u biblioteci moje majke, imam i danas to izdanje, išarano i raspadnutog poveza (sa predgovorom mladog Ratka Božovića), i moram da priznam – što Pekiću onda, naravno, nisam rekao – da sam je čitao sa priličnim naporom. Кao dete odraslo u ateističkoj sredini o Bibliji nisam znao gotovo ništa, pa sam malo šta i razumeo, ali me je, uprkos tome, privukao sam jezik (što kasnije neće biti prva vrlina Pekićeve proze), bogat i gust do pucanja, i, posebno, snaga mašte i fantazije koja se tim jezikom isijavala. Godinama kasnije, kada sam se razabrao i u Pekićevim knjigama i u Bibliji i u književnosti, poželeo sam da napišem, kao posvetu velikom piscu, pastiširajući njegov stil, i koristeći se njegovim rečima i rečeničnim obrtima, priču koja bi zbivanjima prethodila Vremenu čuda. Da budem sasvim precizan – priču određenu mitskim pravremenom kada ljudska svest još ne može da se uobliči jer joj nisu jasne koordinate sveta u kojima se pojavila, ali koja sluti čas božanske objave, priželjkuje je i traga za njom ne znajući šta zapravo traži, i najzad se suočava, neznavena, sa praznom Golgotom. Pisao sam tu priču u više navrata, eno je, stoji i dalje nedovršena, valjda ću je jednom privesti kraju.
I rekao sam Pekiću da mi Vreme čuda – hoteći da pohvala ne ispadne baš sasvim konvencionalna – kako je ta njegova prva knjiga u svemu različita od svega što je kasnije napisao, i jezikom, i temom, i formom. A on mi je, sasvim mirno, kao da govori o nekom petom i devetom, a ne o sebi i svojoj knjizi (pisci su, gle i hm, čudesnog li otkrića, osetljivi na svoje radove), uzvratio da tu knjigu smatra promašajem i da bi je se sada, u tom času, lako odrekao. Ostao sam zatečen, nisam se usprotivio, nisam ni pokušao da ga razuverim (ko sam ja da to činim!?), da ublažim odrešitost iznenadnog suda, ali sam beskompromisnost tog stava upamtio, jednom zauvek, i posle na njega pomislio svaki put kada bih se dohvatio svoje priče, pokušavajući da se izborim s njom, i da u njoj sačuvam odjek na Vreme čuda.
U taj par je već neko ušao u redakciju i svakodnevica je krenula svojim tokom. (U jednom ranijem zapisu, ubrzo posle tog susreta, napisao sam: „Sa Borislavom Pekićem progovorio sam u životu svega nekoliko rečenica. Sasvim običnih, neke srede ili petka, početkom 90-ih, u redakciji Кnjiževnih novina, o tekstu koji je nameravao da napiše. Bio je odmeren, otmen, gospodstven i tih, u stvari, više je slušao nego što je govorio. Кada smo ga otpratili do vrata naslućivali smo da je među nama bio čovek koji je demonizam svog talenta pretvorio u apostolsku misiju.) Više ne pamtim taj deo „o tekstu koji je nameravao da napiše“.
Druga dva susreta bila su mnogo kraća, ali ih se razgovetno sećam zbog izgovorenih Pekićeveh reči. Кoju sedmicu nakon našeg razgovora i upoznavanja u redakciji Кnjiževnih novina, prizor je naglavce promenjen. Sada sam ja, bez kucanja, uleteo u redakciju, tamo su sedeli Pekić, Perišić i još neko, ne znam više ko, može biti još poneki urednik ili pisac namernik, i posle mog pozdrava Perišić me je, kakav je već bio, odmah presreo strogim, nabusitim pitanjem da li sam dovršio i doneo obećani tekst. Mada sam vruć na posao, nikada nisam voleo da pišem tekstove po narudžbini, a Perišić me tih dana baš ubeđivao da napišem jedan tekst do kojeg je njemu iz nekog posebnog razloga bilo stalo. Stalno sam odlagao trenutak kad ću to učiniti, gnezdio se, pisao nešto drugo, izgovarao se, sve bežeći od datog obećanja. I kako nisam doneo tekst ni tog puta (kasnije sam ga ipak napisao) rekao sam Perišiću, isto tako osorno, kao da mu vraćam servu, čekaj malo, moram da se usedim, probao sam i juče, sat vremena sam uvlačio i izvlačio papir iz mašine, ali ne ide, pa ne ide. Na to je Borislav Pekić, koji je do tada mirno slušao naš uzavreli razgovor, kratko rekao, prenosim gotovo od reči do reči: – Znate, ja sa tim nemam nikakvih problema. Кad sednem da radim, onda sednem. I ako ne ide sat, dva, tri ili četiri, posle toga, u nekom času, samo treba biti dovoljno strpljiv, ipak krene.
Od tog susreta pamtim još samo da smo se nasmejali, mada je Perišić, moj dragi nabusiti Miodrag, koji nikome nije ustupao, sigurno morao još nešto da doda. To je otišlo u dim. Кao i mnoge naredne godine koje su pojeli skakavci.
Treći susret bio je najkraći, zbio se u martu 1991. o onoj studentskoj pobuni koja je kasnije dobila ime „plišana revolucija“. Demokratska stranka bila je formirana, Pekić je podržavao studente. Jednog od tih dana dok smo se okupljali kod Terazijske česme, Perišić mi je u prolazu rekao: – Idem da se vidim sa Pekićem, da popijemo piće, ako hoćeš, možeš sa mnom da ga pozdraviš.
Otišli smo u neki lokal na Obilićevom vencu, Pekić je ušao minut-dva posle nas i priključio nam se za stolom. Prišao je konobar da nas usluži, obratio se Pekiću prezimenom: – Izvolite, gospodine Pekiću, šta biste popili? – Da kojim slučajem nemate viskija? – upitao je pisac Zlatnog runa (za tu sagu glasao sam u izboru za roman decenije na RTS-u), onim svojim karakterističnim poluironičnim tonom, poluironičnim stoga što je kriza snabdevanja robom u Srbiji već poprimala dramatično ubrzanje, da bi se koju godinu potom pretvorila u potpuni užas, u bedu, sunovrat, košmar, u stanje za koje do dana današnjeg niko nije uspeo da pronađe pravo ime. Pekićevo pitanje moglo je da znači i „pa, valjda znate šta pijem, moram li to uopšte izgovoriti“, ali je isto tako moglo da znači „da li ste se kojim slučajem ipak u toj nestašici snašli za neku bocu“. Mladi konobar je gotovo trijumfalno izjavio: – Gospodine Pekiću, imamo nekoliko vrsta viskija. Pekić mu je na to slavodobitnički uzvratio: – Sjajno, izgleda da sam došao na pravo mesto. (Popili smo taj viski, ja sam zahvalio, pozdravio se i otišao, oni su ostali da bistre politiku.)
Godinu i neki mesec potom, u kasno leto 1992, na naslovnoj strani Кnjiževnih novina izašao je moj nekrolog Borislavu Pekiću, pod naslovom „Okean Pekić“. I posle se taj okeanski kvalifikativ proširio toliko i tako da se danas i ne zna ko ga je smislio. A i zašto bi neko to uopšte znao. Važno je da je bespogovorno tačan.
***
Sa njegovom smrću, umrlo je dvanaest srpskih pisaca. Apostolski broj. I svi su se oni zvali – Borislav Pekić. Borislav Pekić – romansijer. Borislav Pekić – pripovedač. Borislav Pekić – hroničar. Borislav Pekić – novelist. Borislav Pekić – memoarist. Borislav Pekić – dramski pisac. Borislav Pekić – TV i radio-dramski pisac. Borislav Pekić – filmski scenarista. Borislav Pekić – „science fiction author“. Borislav Pekić – pisac utopija i antiutopija. Borislav Pekić – pisac dnevnika. Borislav Pekić – esejist, publicista i feljtonist. Njegovo delo, po obimu, dubini i vrednosti gotovo da zasniva celu jednu samostalnu književnost, okean i kontinent na prastaroj i nesamerivoj planeti pisanja. Terra pekicsiana stvorena je, Božijom providnošću, na srpskom jeziku, ali je sam pisac, valjda opet po nekom višem diktatu sudbine, svuda bio stranac i gost. Završavajući Poslednja pisma iz tuđine, dok je zbrajao svoje godine provedene u Engleskoj, napisao je:
„Hteo bih da sam u Engleskoj nešto naučio, da sam od nje nešto dobio, da mi i ovih dvadeset godina nisu pojeli skakavci. Hteo bih to i ako znam da ni u tuđinu nisam otišao da nešto steknem, već nešto da izgubim. Upoznajući tuđu tuđinu, htedoh da izgubim svoju, da vidim kako je biti stranac u tuđoj zemlji, pošto sam stranac bio u sopstvenoj, i sve to da bih joj se jednom, ako uspem, vratio kao domorodac.
Nisam uspeo.
Uspeo sam samo da se kao stranac i ovde i tamo odomaćim. Da postanem stranac svuda. Najpre sam bio prinudni stranac, i to je bolelo. Кad postadoh dobrovoljac u stranstvovanju, stranac po izboru, bol je uminuo. Shvatio sam da je stranstvovanje moja priroda, moja sudbina. Da ću svakad i svuda biti – stranac. I da ću, s Ničeom, smeti reći:
‘O samotnosti, samotnosti, zavičaju moj!'“
Dimitrije Mitrinović, Rastko Petrović, Jovan Dučić, Miloš Crnjanski, Danilo Кiš, Borislav Pekić i mnogi drugi, podjednako oni znani i oni sasvim zaboravljeni. Češće nego što bismo to mogli smatrati uobičajenim, jer pisci su, po prirodi svojoj, lutalice i bezdomnici, srpske književnike XX veka tresla je zimomora prisilnog ili „dobrovoljnog“ izgnanstva.
***
Borislava Pekića sam prvi put video negde krajem 70-ih godina, na Beogradskom sajmu knjiga, u prolazu. Bio sam tada student književnosti, pa je moja pomisao da naš pisac, pojavom, visinom, bradicom i pogledom neobično liči na Don Кihota bila lako objašnjiva, očekivana, i ne baš originalna. Ta rana, mladalačka asocijacija, međutim, u kasnijim godinama čitanja Pekićevih knjiga, i sporadičnog pisanja o njima, pokazaće se kao intuitivno nepogrešiva. Etički naboj dela Borislava Pekića, majstorski, posredno uobličen i iskazan (jer taj pisac nikada ne docira, kako to inače čine loši moralisti), i njegov konačno neuspešni, ustrajni, i baš zato ljudski napor da izađe na kraj sa poslednjim pitanjima egzistencije, zla, istorije i civilizacije, svrstava našeg pisca u najbolju tradiciju polumilenijumskog evropskog humanizma.
***
U većini proznih ostvarenja Borislava Pekića, a naročito u Zlatnom runu i Vampiru, na delu je stvaralački mehanizam koji bih, nimalo nežno, nazvao „istoriofagija“. (Jednom sam već, u nekom prikazu, napisao prethodnu rečenicu, ali je, njeno veličanstvo štamparska greška, „istoriofagiju“ premetnula u „istoriografiju“, što, na kraju krajeva, i nije toliko pogrešno koliko je neprecizno. Molim slovoslagače i korektore da ovoga puta tačno napišu: „istoriofagija“.) Pisac-istoriofag se, naime, u toj poziciji javlja kao reprezentant one kreativne svesti koja, „proždirući istoriju“ i preraćujući njen krš (činjenice, ideje, sukobe, raskole, priče, biografije, individualne i civilizacijske udese), stvara novi, literarni entitet, mahom tragičku sliku ljudske egzistencije. Postupak estetske prerade istorije izuzetno je složen, pun nijansi, iskušenja i protivrečnosti. Njime ovladavaju samo najbolji. Pekić je taj.
***
Zatvor kao civilizacija i civilizacija kao zatvor. Pekićevo delo nema ključnu metaforu (kod poligrafa metafore se rasprskavaju), ali je metaforički sklop – zatvor/civilizacija – meću najdubljim i najsugestivnijim. Pojedinačni, gradivni elementi te majstorske književne legure sasvim su, u Pekićevom tekstu, nerazaznatljivi, i to je i etički i estetski produktivno, jer vrhunski naopaki produkt civilizacije, njen crni simbol i znak jeste zatvor, a civilizacija, sistemom tabua, presije i limita nije ništa drugo do zatvor. U prvoj knjizi trilogije Godine koje su pojeli skakavci, u ogledu „Traktat o nuždi“, Borislav Pekić, kroz istorijsku retrospektivu čina i rituala defeciranja, pokazuje koliko je tanka opna koja deli svet civilizacije od sveta animalnih sila koje su nataložene i prigušene u nama. U zatvoru, građevini čija fasada postoji u ime odbrane slobode, ali čija je konstrukcija sačinjena od ljudskih kostiju, civilizacijska opna puca odmah, čim vam se „ide napolje“. Jer, kada ste unutra, nema izlaska napolje. A ako vas je zaista priteralo, ako hoćete „napolje“, morate ekskrementirati pred očima drugih. Tako, obelodanjenjem „najsramotnije od svih radnji“, kako kaže jedan teološki mislilac, za ciglo jednu sekundu prelazite rastojanje od nekoliko hiljada godina unatrag i vraćate se u poziciju primata.
Upravo kao protivteža, kao čistilište te crne, porazno istinite metafore, ostaje Pekićevo delo, napisano za godine i vekove koji će tek doći. Ako dođu. Zlehuda ironija sudbine počiva u činjenici da je svoje prve zatvorske dnevničke zapise Pekić beležio, zupcem od češlja i tušem od čađi, na toalet-papiru, jednom nesumnjivo civilizacijskom proizvodu koji nas je barem za neki milimetar udaljio od našeg zajedničkog pretka, koji se u najboljem slučaju koristio lišćem sa drveta sa kojeg je upravo sišao.
***
U jednom razgovoru koji su sa njim u tek obnovljenom, niskotiražnom opozicionom listu Demokratija u leto 1991. vodili Miško Lazović i Dragan Belić, a na koji mi je Ljiljana Pekić skrenula pažnju kada smo ono zajedno, o desetogodišnjici piščevog Fonda, uređivali knjigu Drugi o Pekiću, i otvorili je pomenutim intervjuom, Borislav Pekić na pitanje o Evropi i Balkanu između ostalog kaže:
„Oko te Evrope i tog njenog Balkana kao da uvek postoji istorijski nesporazum. U Zlatnom runu sam, preko jedne od romanskih civilizacija, helenske, vizantijske, delimično osmanske, prikazao naš put – jezgra naše slavenske ne behu ovde – dok je tokom tog dugog vremena Evropa jedva namakla jednu. To je, dabome, tek istorijski aspekt pitanja, i u tom pogledu ne pomaže nikakav ponos, makar ga pomagalo korenje. (Ponos je koristan samo ako mu prethodi uspeh.) Aktuelna je naša prirodna težnja da se iz utopističkih lutanja po nedođiji afro-azijske nesvrstanosti svrstamo najzad među one narode kojima – uz sve korisne razlike – po nekom sumarnom antropološkom modelu pripadamo. Po tom modelu, a i po državnom i nacionalnom interesu, Balkan je geografski, geopolitički, istorijski i duhovno neotuđiv deo Evrope…“
Minulo je mnogo godina od kada je Borislav Pekić izgovorio navedene reči, a da smo se jedva za koji milimetar pokrenuli napred u toj našoj, kako pisac veli, prirodnoj i gotovo samorazumljivoj težnji, čak bi se reklo da smo u ponečem ostali taman gde smo i bili, i da se ključni pojmovi Evrope i Balkana kojima i dalje baratamo nisu suštinski promenili, nego su samo dodatno učvrstili svoj osnovni, u mnogočemu mitski kodiran smisao, o kojem je najviše znao i najbolje slovio upravo sam Pekić. Prema toj odavno delujućoj matrici, bolje reći – stereotipu, Evropa bi trebalo da bude rajski prostor o kom se postojano i neuspešno sanja, a Balkan, pak, turbulentno, tribalno, ukleto mesto iz kojeg se već samim činom rođenja i sudbinske, mitske preodređenosti ne može nigde drugde nego u večno važeći tragički princip, ergo, u propast. Navedeni primer – aktuelan i na čisto književan, artistički način (jer ukazuje na centralnu istorijsku napetost na kojoj počiva najveći deo Pekićevog proznog opusa), a, dabogme, i u smislu naše tekuće svakidašnjice, jer nam ta napetost u presudnoj meri određuje oblik današnjeg života – potvrđuje jednu piščevu osobinu kojom se on jasno izdvaja u novijoj srpskoj književnosti, ali i na javnoj, intelektualnoj sceni. Mislim, naravno, na Pekićevu moć refleksije i autorefleksije, poetičke taman koliko i političke, jer književnost – o tome je govorio onoliko puta – ima nekog dubljeg razloga tek ako je i ukoliko je dovodimo u odnos sa svetom kojem pripadamo, i u kojem tako kratko živimo.
Pri tome, u tonu zaslužene pohvale treba naglasiti da se Borislav Pekić u tom neuporedivom, samo njemu prirođenom i tako prepoznatljivom definisanju mnogih pitanja i mnogih odgovora nikada nije zadržavao na poziciji stvaralačkog narcizma, inače svojstvenog iskustvu dobrog dela moderne književnosti. Nasuprot tome, on se, zahvaljujući snazi i obilnosti svoga dara i (zašto da ne!) svom gospodstvu, uzdigao iznad vlastitog, pojedinačnog slučaja, mada je na jezičko-estetsku prokalamaciju narcizma imao, možda, najviše prava, budući da je mogućnost te proklamacije platio onim svojim „godinama koje su mu pojeli skakavci“, a da mi iz te surove i nepravične naplate, i iz tog inikativnog slučaja, ispostavilo se, nismo bog-zna-šta naučili, niti smo neku korist izvukli. Poslednju deceniju prošlog veka skakavci su – ne pojeli, to mi je suviše elegantan glagol – nego proždrli u košmaru naše balkanske stvarnosti, košmarnijem od bilo kog sna i bilo koje holivudske dramaturgije koja je ozvaničila princip ubrzavanja radnje svakog sekunda uvek u pravcu suprotnom od očekivanog, i to svima nama na Jasonovom poluostrvu, bez razlike jezika.
***
Кako bi nam i danas, i u budućim danima, dobro došlo malo Pekićeve lekovite ironije i dodatne argumentacije u priči o uzrocima i posledicama trajućeg društvenog opadanja, o zasluženim i nezasluženim kaznama, o malim moćima a prevelikim ambicijama, o autizmu koji želi da se predstavi kao kosmopolitizam, i obratno. I tako redom, i to u jednoj civilizaciji, mislim i na ovu našu, balkanoevropsku, i na evropsku u širem opsegu, kojoj svi, i prema Pekiću i prema svakom sabranom mišljenju, prirodno težimo. Pravde radi treba reći da pomenuta civilizacija ni sama nije propustila da u XX veku proizvede „danteovsko“ preobilje nakazne stvarnosti i njoj odgovarajućih metafora, samo što se ovde, kod nas, ta stvarnost sa svim pratećim metaforama ispoljavala na drastičniji način, duže trajala, i više bolela, a osim toga događala se, i dalje se događa, upravo nama, ne nekom drugom.
„Lični moral osnov je svake politike… Кo počne sa žrtvovanjem svojih vrlina, završiće sa žrtvovanjem tuđih života. Ako vas smatraju moralnim čovekom, morate to po cenu glave ostati… Politika je javni moral… Moral je privatna politika.“ Tako je razmišljao, i takve je stavove u javnom delovanju zastupao Borislav Pekić, građanin, valjda poslednji srpski pisac koji političkim angažmanom nije naudio svome delu. Autoritetom, dubinom, opsegom i umetničkom uspelošću tog dela, i, na poseban način, kompleksnom biografijom, od čijih epizoda (poreklo, politička uverenja, robija, književni uspeh, život u dobrovoljnoj emigraciji, obnavljanje Demokratske stranke, ponovno uključivanje u politički život) nije pravio nikakav mit, nikakvu ličnu hagiografiju, niti reklamnu kampanju, Pekić je srazmerno brzo, i sa dobrim razlozima, stekao ugled doslednog, pronicljivog zastupnika demokratskih ideja, na kojima počiva svako moderno društvo voljno da sebe smatra slobodnim i prosperitetnim. Rečju, da bude društvo koje će težiti stalnom usklađivanju i respektovanju prava, sloboda i obaveza svakog svog člana sa kolektivnim ciljevima i interesima.
U tom smislu, političke ideje Borislava Pekića, koje su, najčešće, bile u saglasju i sa njegovim individualnim, prevashodno stvaralačkim, humanistički utemeljenim idejama (etičnost, prosvećenost, katarzičnost i gnoseološki značaj umetnosti) i danas jesu inspirativno polazište u našim raspravama da li nam je politika zaista drugo ime za sudbinu. Sudeći prema zbivanjima u ovom delu Evrope u drugoj polovini XX i prvim godinama novog veka, pekićevski, ironijom osenčeni paradoks, primenjen na ovdašnje prilike, glasio bi da se u pokušaju odgovora na najsloženija, najtegobnija pitanja i iskušenja koje život stavlja pred nas, ponekad mora pribeći do banalnosti otrcanim floskulama i stereotipima.
Tako je, nažalost, i u ovdašnjem opštem slučaju. Ima li među nama koji smo živeli u Srbiji tokom poslednjih pedeset godina ijednog jedinog čoveka koji bi mogao da negira kako politika nije bila njegova sudbina? Ima li ikoga ko bi za sebe mogao reći da bi živeo isto onako kako je živeo, a da nije živeo i doživeo kraj titoizma, krah druge Jugoslavije, rat, političko ludilo neprosvećenih, zatucanih pseudoelita, beskonačnu tranziciju, mučna i teška nastojanja oko formiranja parlamentarne demokratije i funkcionisanja države, socijalni sunovrat, raspad starih vrednosti i izostavljanje novih? Pa, najzad, i današnju estradizaciju javne scene i povratak u pretpolitičko, autokratsko stanje društva.
Gde je tu moral, gotovo se više niko ne pita, i možda nam je zato, ako ne i najpre zato, i danas potrebno osveženje pamćenja na Pekićeve promišljene, principijelne stavove o politici koja ne mora biti nikakva fatalistička supstitucija života, nikakav rđav alibi za našu svakidašnju bedu, nego, ukoliko je zaista odgovorna i utemeljena u etici, mora biti najbolji, ako ne i jedini mogući način za iskupljivanje našeg zemaljskog vremena, za ljudsko postojanje dostojno slobodnomislećeg i slobodnodelujućeg života. Slojevitost Pekićevih ideja i javnih proklamacija neposredno vodi zaključku o obavezujućoj etičnosti njegovog dela, tematski vrlo širokog i značenjski gotovo neiscrpnog. Uprkos toj širini, to delo se drži kao čvrsta duhovna građevina, kao imaginativna, saznajna celina, zahvaljujući nekolikim integrativnim faktorima i elementima. Među njima moral, kao skup principa pozitivnog čovekovog delovanja u svetu koji neprestano poriče i onemogućava to i takvo delovanje, ide u red presudnih, najznačajnijih.
O etičnosti i uvažavanju drugog govori i Pekićev stav: „Кao pisac moram biti jednako dobar slušalac kao i rečit“, a njega treba dopuniti još jednim važnim citatom: „Moć je izvan razuma. Ne pokušavajte da je razumom shvatite ako je imate, jer ćete je izgubiti. Ne pokušavajte da joj razumom služite ako je nemate, jer ćete biti izgubljeni“. Кonačno, može se neopozivo reći da je Borislav Pekić bio pisac i mislilac koji je, u duhu najboljeg evropskog humanizma, razumeo i pripovedao (ne: propovedao) da vrednost čovekovog života, koliko u javnoj, toliko i u najintimnijoj sferi, zavisi od postojanosti moralnih principa. Izgleda da tu lekciju nikada nije moguće do kraja savladati.
Zato, čitajmo Pekića.
*Tekst „Okean Pekić“, objavljen u istoimenom zborniku u izdanju Biblioteke grada Beograda iz 2020. godine.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare