Sentimentalna povest o Pekiću (6) – Piše Gojko Božović

Kultura 11. jan. 202119:52
Podeli:
Borislav Pekić Foto: Goranka Matić

Borislava Pekića sreo sam u Novom Sadu 28. avgusta 1991. godine.

Piše: Gojko Božović

Gojko Božović, Foto: Vesna Lalić/Nova.rs

Pre toga sam bio premlad, posle toga više nije bilo vremena. Bio je to jedan jedini susret koji nije trajao više od trideset minuta. Za to vreme izgovorio sam svega nekoliko reči, jer na tom neočekivanom susretu nisam ni mislio da pričam nego da slušam što bolje i čujem što više, dok je Pekić uspeo da kaže nekoliko rečenica. Te rečenice su nalikovale na one u njegovim knjigama, duge i pune sadržaja, kazane tiho i sa očekivanim razumevanjem. Trebalo ih je čuti, ali okolnosti nekako nisu bile naklonjene razumevanju, pa ovaj susret, čija slika u meni traje od trenutka kada se dogodio, jeste, zapravo, priča o mogućnostima i nemogućnostima razumevanja, o propuštenim i iskorišćenim prilikama, o događajima koji su neponovljivi i o susretima koji se dogode samo jednom, postajući inače nemogući.

Pekića sam sreo na Brankovom kolu u Novom Sadu. Ni deset dana pre toga konačno sam se preselio u Beograd. Odavno sam to želeo, ali se to dogodilo u komplikovanim ličnim i porodičnim okolnostima, dok su se na horizontu gomilali oblaci predstojećih opasnosti i nesreća. Taj zatamnjeni horizont me nije iznenađivao. Delovalo mi je već neko vreme da smo se uputili putem na kome nijedno iskušenje nije nemoguće.

Otuda je susret s Borislavom Pekićem za mene bio trenutak u kojem se susrećem s glasom razuma i oličenjem racionalnosti. Čitao sam njegove knjige, ali sam čitao i njegove političke tekstove u obnovljenoj „Demokratiji“, pitajući sebe, a ponekad i druge, kako je moguće da tako razložne analize i uverljive reči nemaju dublje posledice i jači odjek u društvu u kome se objavljuju.

Jedan jedini susret s Pekićem razjasniće mi tu dilemu, kao čas prosvetljenja, a to saznanje pratiće me potom u mnogim prilikama, kao iskustvo da razumnost reči nije nikakva garancija njihovog prostiranja, da ljudi neće uvek birati razumne i da razložnost mišljenja i njegova pažljiva stilizacija neretko umanjuju mogućnost da ono postane glavni tok u društvu.

Politički slogani i bojni pokliči, reči izgovorene kao presude i kao sinopsis za plakat neretko postaju prihvatljivije u javnom prostoru, prenoseći se od uha do uha, od jednog do drugog čoveka, sve dok ne postanu kolektivna mantra pred kojom svako razložno mišljenje, svaka sumnja i svaka zapitanost deluju nedovoljno i nemoćno. Reči umeju da se odbiju od zida, pogotovu ako je taj zid prethodno umešen od nekih drugih i opasno pojednostavljenih reči.

Susret s Pekićem delovao mi je kao najbolji mogući ulazak u književnost. Danilo Kiš je već bio umro, a da nikada nisam imao priliku da ga sretnem. Neke druge pisce koji su mi tada mnogo značili, a znače mi ne manje i ne drugačije i danas, upoznaću u godinama koje će uslediti.

Poziv na Brankovo kolo došao je pomalo neočekivano. Prva knjiga pesama, Duša zveri, tek je bila u štampi, objavljivao sam pesme u listovima i časopisima, ali je to tada, na samom početku devedesetih, bilo mnogo vidljivije nego što će biti ikada kasnije, pogotovu u trenutku u kome nastaje ovaj zapis. Tako je i došao ovaj poziv da čitam pesme na Stražilovu.

Brankovo kolo je okupljalo mnogo pesnika. U prostorijama manifestacije vrvelo je od pesnika različitih generacija, od mojih vršnjaka do starina čije sam pesme čitao u čitankama. Retko sam koga poznavao, ali sam mnogo više njih čitao. Većinu njih u književnim listovima i časopisima koje sam strasno čitao u gimnazijskim danima, ali sam čitao i knjige nekih od učesnika programa. Većinom su se svi poznavali, bio je to, kasnije će shvatiti, plod uzbudljivog i izukrštanog književnog života koje će se od tih godina polako i sigurno gasiti. Dok se sasvim ne ugasi. A i oni koje se nisu znali brzo su se i lako upoznavali u pomalo romantičarskoj atmosferi u kojoj se mnogo pušilo, mnogo pilo, mnogo i glasno razgovaralo, dok su se pesnici srdačno obraćali jedan drugom, uprkos nadgornjavanju koje je bilo vidljivo, ali nije bilo surevnjivo kakvim će se često kasnije ukazivati ostaci književnog života. Ili je to meni tada tako delovalo, mada sam ubeđen da nimalo ne romantizujem.

Poezija se govorila na Stražilovu, u senci nekog čardaka, ne baš na nebu kome su se upućivali toliki stihovi u njegovom okrilju, ali ne baš ni na zemlji, jer je bilo mnogo odzemljene i uzavrele pesničke energije, kao i nekog ličnog pokazivanja koje je često tražilo oduška mimo stihova, u samom činu nastupa. Pesnici su, jedan po jedan, neki kratko i sažeto, neki u nastavcima i činilo se bez kraja, govorili pesme kao na nekom maratonu.

Neki pesnici su komentarisali svoje pesme i objašnjavali razloge njihovog nastanka, gde su bili kada su pisali te stihove i zašto su to učinili, kao i šta ti stihovi danas znače njima, a morali bi barem toliko značiti i drugima. Sretaću se kasnije vrlo često s tim običajem, posebno razvijenim među pesnicima: taj govor bi, po pravilu, kvario stihove, nekada čak i dobre, jer bi oduzimao težinu rečenim stvarima i čar napisanim stihovima. Kao da su pisci osećali potrebu da podrže svoju stihove, osećajući da im je ta podrška neophodna, kao detetu u čiju socijalnu inteligenciju roditelji nisu sigurni, ali i kao da nisu bili sigurni u njihov susret sa čitaocem, pa nisu želeli da se razdvoje od njih, već su tim svedočenjima nastojali da osnaže javni život pesama za koji se sve više hteli da se vežu.

Bilo je mnogo pesnika, znanih i neznanih, neke nikada više neću sresti ni pročitati, neki će u godinama koje su usledile postati nezaobilazan deo književnosti. Neki su to već bili. Bilo je mnogo i publike, ne znam koga je bilo više pesnika ili znatiželjnih čitalaca na stražilovskim padinama, ali je bilo mnogo i jednih i drugih. I to je slika koja će se u narednim godinama polako osipati, baš kao što se osipala i javna uloga književnosti zajedno sa odjekom njenih reči.

U isto vreme dok je trajao pesnički maraton na Stražilovu Borislav Pekić je imao književni program u Novom Sadu. Činilo mi se da je to nemoguć susret, ali nisam ni pomišljao u tom moru lica iz književnosti i književnog života da bi to mogao biti jedini i poslednji susret.

Utoliko je moje iznenađenje bilo veće kada se uveče Borislav Pekić obreo među nama, pesnicima sa Stražilova, u restoranu u Novom Sadu. Tog restorana više nema, a i njegovo ime je nestalo iz sećanja. Nešto drugo, međutim, nije nestalo. Sami slučaj, jer ne verujem da se neko drugi bavio protokolom u toj atmosferi, učinio je da u restoranu sedim gotovo naspram Pekića, licem u lice. Kao da sam sreo samo lice književnosti. Pomisao nimalo neobična, jer Pekić svojim izgledom nije ličio na druge pisce, izdvajao se kao pojava koja odmah pada u oči. Tako je odmah pao u oči i kada se, visok i loman, tih i najređih manira, pojavio u novosadskom restoranu.

Svi su ga prepoznali i na trenutak kada se utišao žamor i glasan smeh, uzvici i pesničke egzaltacije. Ali sve to samo na tren. Ubrzo su se glasne reči pomešale sa smehom, uzvici radovanja sa rečima odobravanja i srdačnosti, dok su sa raznih strana dopirale reči stihova, svojih i tuđih, koje su pesnici govorili kao da to dobar deo dan nisu radili podno onog stražilovskog čardaka.

Tih i gospodstven, Pekić se obazirao oko sebe, prateći pogledom poveliko društvo čiju je pažnju privukao samo na tren, da bi se ubrzo potom sve pretvorilo u glasno i ne baš harmonično pesničko natpevavanje i natpričavanje. Poneko je ipak hteo da čuje Pekića. Neki su mu se obraćali kao znancu i prijatelju, pitajući ga ponešto o londonskim i beogradskim prilikama, o književnosti i javnim poslovima. Sam jedva da sam pitao nešto. Činilo mi se to pomalo neprilično, kao da oduzimam skupo vreme za govor čoveku koji je govorio strpljivo i promišljeno, kao retko ko koga sam tada i posle toga imao priliku da slušam.

Na svako pitanje Pekić je nastojao da odgovori pažljivo, biranim rečima i kao da piše. Obraćao se sagovorniku i videlo se da misli na ono što mu je rečeno, a ne samo, kako često biva u književnom i uopšte u javnom životu, na ono što sam govori.

Ali videlo se i da mu ne prija ta bučna i glasna atmosfera u kojoj nije lako ni misliti, ni govoriti, ni čuti druge, ni oslušnuti sebe. Posle jedno pola sata Pekić se osmehnuo i zahvalio domaćinima i sagovornicima, rekao je da žuri i da će biti prilike da se nastave razgovori.

Nije bilo prilike za većinu prisutnih. Ali ko je to tada, u toj uzavreloj novosadskoj noći, mogao da zna. Možda svi to nisu želeli ni da znaju.

Tek sam ulazio u književni život pa je utoliko očekivanija moja zapanjenost da je Pekićeva pojava tek za trenutak utišala šaroliko pesničko društvo, a da su posle toga samo retki slušali i još ređi čuli Pekićeve reči. Pitao sam se, i danas se pitam, zašto tako često razumne reči gube pravo na publiku. Te večeri tihi glas razuma nije se čuo u glasnom i pregrejanom govoru književnog života. Ali tako je, i još gore, bilo tih dana i godina u društvu u kome se Pekić obraćao i knjigama, i političkim tekstovima, i rečima u kojima se nije naslućivao odmor od istorije.

Eto, s tim osećanjem gubitka zbog kratkog i nedovršenog susreta i nepravde zbog reči koje nisam mogao čuti, ušao sam u književnost, ali sam se, u ističas, oprostio i od iluzije o ulozi pisaca.

Ni punu godinu posle toga, u sedeći u masi gnevnih studentskih demonstranata u Sali heroja na Filološkom fakultetu u Beogradu, čuo sam vest da je umro Borislav Pekić. Bio sam poražen. Dobro pamtim tišinu koja je nastupila posle te vesti. U toj tišini kao da je svako od nas pokušavao da se presabere.

*Odlomak iz teksta “Vrema čuda i vreme reči“, objavljenog u zborniku „Okean Pekić“ u izdanju Biblioteke grada Beograda iz 2020. godine.

Komentari

Vaš komentar