0
Umoran, ali pun elana usred snimanja filma o dužničkoj krizi u Grčkoj slavni evropski sineasta Teo Angelopulos prelazio je ulicu 24. januara pre tačno jedne decenije i iznenada ga je pokosio motocikl. I to onim kojim je upravljao policijac, koji tada nije bio na dužnosti. Hitro je reagovala hitna pomoć, odvevši ga u bolnicu. Angelopulosu spasa nije bilo. Preminuo je od povreda mozga i unutrašnjeg krvarenja…
Na tako surov način prekinuta je karijera jednog od najvećih reditelja na Starom kontinentu, laureata gotovo svih značajnih evropskih i svetskih nagrada, dobitnika nekoliko počasnih doktorata.
Naslovi kakvi su „Putujući glumci“, „Lovci“, „Aleksandar Veliki“, „Put u Kiteru“, „Pčelar“, „Predeli u magli“, „Prekinuti korak rode“, „Odisejev pogled“ zacementirali su status Angelopulosa u analima evropske i svetske kinematografije.
Ostvarenje „Predeli u magli“ donelo mu je Zlatnog medveda na Venecijanskom festivalu, 1995. je dobio Gran pri žirija i Zlatnu palmu na Kanskom festivalu za „Odisejev pogled“, da bi tri godine kasnije bio ponovo ovenčan Zlatnom palmom za „Večnost i jedan dan“.
Sve je u životu Teodorosa Angelopulosa išlo mimo „zacrtanih normi“. Rođen je u Atini 27. aprila 1935. godine. Tokom Građanskog rata u Grčkoj, Teov otac biva uzet za taoca. Iako se vratio kada je reditelju bilo devet godina, zbog prinudnog odlaska oca preživeo je pakao. Ne znajući gde je, kao dečak tražio je čak svoga oca među leševima… Te godine su, kako je kasnije pričao, presudno uticale na njegove filmove.
Ali, upisao je studije prava na Atinskom univerzitetu, odlučan da bude advokat, da bi po odsluženju vojnog roka upisao Sorbonu. Međutim, napustio je i te studije da bi upisao francusku filmsku školu IDHEC. Po povratku u Grčku iz Pariza počinje da radi kao novinar, a potom i filmski kritičar. A konačno iza kamere staje posle državnog udara u svojoj domovini 1967. godine.
Već sa debijem „Rekonstrukcija“ iz 1970. godine skrenuo je na sebe pažnju, osvojivši nagrade na Solunskom festivalu, Fipresci priznanje na Berlinalu… I sam se sećao kako je filmove počeo da snima za vreme diktature u Grčkoj. I oni su, naravno, bili politički:
– Bilo je to u ono vreme veoma opasno. Zato niko – ni ekipa, ni glumci, čak ni producent nisu znali scenario. Producent bi samo dolazio na set sa aktn-tašnom punom novca. Ali, nije imao pojma o čemu se u filmu radi. Zato je čitava odgovornost bila na mojim plećima. Ako bi nešto krenulo po zlu, ja sam bio krivac!
Usledili su „Dani 36`“, u kojima brutalno skicira sumornu situaciju u Grčkoj, što čini i u „Putujućim glumcima“, ili „Lovcima“. Mit vođe raskrinkava u „Aleksandru Velikom“, a turobnu priču o vraćanju građanskih prava proteranim grčkim komunistima donosi u „Putovanju na Kiteru“.
– Moji filmovi pripadaju generaciji koja je verovala u moć promena. Ako pažljivo pogledate, videćete da nada postoji, ali nikako da ta nada dobije oblik. Nada je, katkad, gorka, a ponekad i više od toga – na ivici je frustracije. Ali, uvek je integralni deo svake životne priče. Prosto, odraz je života – pričao je Angelopulos.
Osim po angažovanosti, svi bi kod reditelja uvek isticali njegov jedinstveni stil. Vizuelno su njegova ostvarenja bila tako upečatljiva, a prevashodno dugi kadrovi.
Naša zemlja neizbežna je stanica u karijeri Tea Angelopulosa. Ne samo da je dolazio ovde, već je u Srbiji snimao jedan od svojih najcenjenijih filmova „Odisejev pogled“ u kojem se, pored Harvija Kajtela i Erlanda Jozefsona, pojavljuju grčki, ali i brojni srpski glumci. Među njima i Ljuba Tadić. I to se dešavalo usred sankcija 1995. godine, kada je malo ko dolazio u Srbiju.
– Ne mogu da govorim o filmovima, a da ne vidim pozadinu svakog od njih. Na primer, „Putujući glumci“ je film snimljen u vreme diktature u Grčkoj, „Odisejev pogled“ u vreme krvavog raspada Jugoslavije. Ne mogu da budem nevin u odnosu na ono što sam uradio. Nekada sam zbog toga tužan a nekada veseo, ali to je moje svedočanstvo, životno svedočanstvo vremena od kada sam prvi put izgovorio: „Kamera, akcija!“ – pričao je za „Politiku“ Angelopulos.
U ostvarenju „Odisejev pogled“ američki reditelj grčkog porekla, kojeg tumači Kajtel, dolazi na Balkan u potrazi za kopijom najstarijeg balkanskog filma braće Manaki – snimkom žena koje predu, tkaju i peru vunu u Makedoniji s početka 20. veka. I tu kreće da se plete priča kroz koju su prožeti obrisi prošlosti i sadašnjosti, tuđih i sopstvenih sećanja, emocija…
– Voleo sam i volim period kada sam snimao u Srbiji, sredinom devedesetih kada sam radio na filmu „Odisejev pogled“, kada u Srbiji nije bilo lako živeti. To nije bilo samo filmsko, već i vrlo značajno novo životno iskustvo za mene. Bolje sam shvatio zašto je Balkan stalno u pokretu, stalno u ratu i zašto istorija dvadesetog veka počinje i završava se sa Sarajevom. Balkan ima svoju posebnu istoriju, a Grčka pripada Balkanu i toj istoriji, što mene privlači balkanskoj temi. Čitajući „Istoriju Balkana“ tokom boravka u Srbiji i u Bosni, ponovo sam iščitavao istoriju Grčke i produbio svoja shvatanja i znanja. Shvatio sam kako funkcionišu mehanizmi Balkana – priznao je reditelj 2006. godine za „Politiku“ kada je postao laureat nagrade „Aleksandar Lifka“ Palićkog festivala.
Nakon smrti Angelopulosa nekadašnji direktor Jugoslovenske kinoteke Radoslav Zelenović svedočio je za Tanjug kako je „kad god je trebalo da se dogodi nešto značajno i važno u toj instituciji, mogla da računa na njegovu pomoć“. Otuda je Teo Angelopulos bio prvi dobitnik Zlatnog pečata Jugoslovenske kinoteke.
– Bili smo i u velikom ličnom prijateljstvu. Poslednji put smo se sreli kada smo obilazili novu zgradu Jugoslovenske kinoteke i otvorio je Centar za digitalizaciju u okviru Arhiva kinoteke. Za Angelopulosa je to bio veliki put, jer je bio u Portugaliji, a morao je da se vrati odmah u Atinu. Došao je samo na nekoliko sati u Beograd, što govori o njegovoj privrženosti, odanosti našoj kući – pričao je Radoslav Zelenović.
Holivudske filmove Angelopulos nikada nije voleo. Rediteljski stil formirao je ugledajući se na Orsona Velsa i Kendžija Mizogučija. Holivud ga, kako je jednom izjavio za „Hindustan tajms„, apsolutno nije interesovao.
– Ali, zato ima mnogo američkih reditelja čijem se radu divim. To su, na primer, Pol Šreder i Martin Skorseze. Uvek sam mislio da je „Taksista“ naprosto briljantan film.
I taj Skorseze, kome se divio, imao je samo reči hvale za grčkog kolegu, rekavši jednom prilikom kako je Angelopulos „majstor režije“.
– Njegovi filmovi su hipnotički, istinski emotivni i obaraju s nogu!
A kada je u istom intervjuu upitan s kojim kolegama bi voleo da sarađuje, odgovorio je da su to oni njegove generacije. Ali, izdvojio je još jednog velikana kinematografije…
– Imao sam čast da se upoznam sa Akirom Kurosavom. Bio je jedan od najvećih reditelja ikada!
Pored dugometražnih grčki reditelj, scenarista i producent snimao je i kratke i TV filmove. Priznao kako rad vidi kao neophodnost u svom životu:
– Imam potrebu da snimam 365 dana u godini i, kada bih to mogao, bio bih presrećan da stalno snimam. Kada ne snimam, osećam se lišen nečeg važnog.
I baš kada je radio ono što najviše voli – dok je snimao film „The Other Sea“, što je trebalo da bude poslednji deo njegove nagrađivane trilogije o 20. veku „Uplakana dolina“, brutalno je lišen života u 77. godini.
Samo što je privodio kraju snimanje toga dana, po mraku, kiši prelazio je prenatrpan kružni put u predgrađu Pireja, Drapecona-Keracini. Pokosio ga je policajac u civilu na motociklu…
U jednom od poslednjih intervjua koje je dao u Bugarskoj uoči kobnog trenutka pričao je o filmu koji je snimao o dužničkoj krizi u svojoj zemlji.
– Teška vremena u Grčkoj će se samo produbiti, jer nije nas samo ekonomska kriza pogodila, već i politička, a naročito kriza morala – pričao je sineasta, a nešto ranije još oštrije je Teo Angelopulos govorio:
– Gušimo se, nemoguće je disati, kretati se, kao da smo zamrznuti. I kao što smo naučili kroz istoriju, ispada je je smrt prevladala.
Bonus video:
Orson Vels, gospodar scene i filma
