"Otišao je čovek koji je zaslužio Nobelovu nagradu više nego iko na ovom prokletom Balkanu. Dragi Fićo, tebe niko neće zaboraviti"

Piše: Naum Panovski

Nekad davno Filip David napisao je:

“Jednog dana, moj Jamele
ugledaćeš zlatna vrata i
poći ćeš prema njima
sporim hodom starog klatna.

Jednog dana, moj Jamele
i hodaćeš dugo, dugo
kroz svet senki i svet sanja
u ponoći sve što nađeš
rasteraće svetlost danja.

Staro klatno vreme meri
i otvara zlatne dveri
na tom putu ko prašina sve je
putovaćeš bez prestanka
moj Jamele, moj Jamele."

Više nije sa nama, otišao je Filip David, moj drug, moj sagovornik česti, moj sapatnik i saputnik u borbi protiv zla koje nas svaki dan sve više i više izjeda iznutra… Otišao je glas razuma, glas koji je gledao i na drugu stranu reke u ova naša burna i mračna vremena. Otišlo je jedno lirsko, ali oštro i pravdoljubivo i pravedno pero. Otišao je skromni čovek sa velikim integritetom, čovek pronicljiv i nadahnut, čovek čestit… Otišao je čovek koji je više brinuo o drugima nego o sebi, čovek stoik, koji je uzdignutom glavom prkosio zlu i nepravdi do zadnjeg daha i uzdaha. Otišao je jedan od najvećih pisaca na prostorima nekadašnje Jugoslavije, a zatim i na onom što je ostalo od nje na njenim ruševinama.

Otišao je moj, i naš drug Fića, poslednji nepomirljivi glas malog kruga literarnih i intelektualnih velikana koji su obeležili epohu. Otišao je uzor generacijama koje su ga znale. Otišao je tiho i nenametljivo prvo iz njegove voljene "Galerije", iz te oaze, koja mu je godinama bila Arkadija u nečasna, mračna i zla vremena, otišao je sporim korakom velikog mudraca Ulicom Vuka Karadžića, tačno onako kao što je svaki dan tiho prolazio pored njemu zaključanih vrata zgrade velikana na glavnoj ulici prestonice…

Otišao je tiho u nezaborav čovek koje je zaslužio Nobelovu nagradu više nego iko na ovim prokletim balkanskim prostorima, otišao je Filip David…

Otišao je poslednji svedok i iza sebe, na palubi svog "Broda Ludaka", na patrljcima onoga što je ostalo iz jednog drugog sveta i veka, ostavio je taj mudrac svoj intimni tihi glas. Glas koji moli za život s ljudskim licem… A možda je to krik iz crne rupe, iz kvasara, krik da se stavi kraj na ovo beskrajno ludilo sveta.

"Glas":

"Otkad je sveta i veka stalno neko nekoga proganja.
stalno neko nekome oduzima život.
Stalno neko druge tlači u ime istine,
stalno nekoga uništava u ime prava.
Stalno se diže novi neprijatelj koji uznemiruje i rovari, osluškuje i preti,
jednom u uniformi generala, drugi put u uniformi narednika, treći put u civilu,
četvrti put u lepom ruhu, peti put u prosjačkom gunju, a šesti put go.
Večito neko nekom zabranjuje da jede, stanuje i spava, da traži sreću i da živi.
Svuda, svuda, svuda… kroz tamu duboke noći, u maglovita
jutra, širi se očajnički šapat naroda jednog izgubljenog sveta:
Gospode, baci pogled na ovu zemlju!"

Zbogom, Filipe. Ti znaš, kao što i ja znam, da ljudi umiru kad ih svi zaborave… A tebe, dragi Filipe, neće niko zaboraviti.

Bonus video: Komemoracija Albahariju