7
U Srbiji se osećam kao kod kuće. Jer u Argentini gotovo svakoga dana imamo proteste. Odrastao sam u Argentini, studirao književnost i filozofiju na državnom univerzitetu i sada sam se, boraveći u Beogradu, podsetio onog sna kog sam i sam imao - borbe za bolji život, kaže za Nova.rs Santjago Filjol, koscenarista filma "Sirat".
– Bio sam na protestu studenata FDU i bilo je to neverovatno iskustvo. Osetio sam koliko moć nose studenti. Kad sam samo video kako su ispred RTS-a pokušali da ukažu onima na javnom servisu kako ne izveštavaju ništa o protestu – eh… Bilo je zaista dirljivo!
I baš je taj odlazak na protest proteklog vikenda, kojim je obeležena godišnjica od incidenta ispred Fakulteta dramskih umetnosti, glavni utisak koji argentinsko-španski scenarista i reditelj Santjago Filjol nosi iz Beograda.
Nije mu glavni dojam bila prepuna sala Mts dvorane u kojoj je, takođe za vikend, premijerno prikazan film „Sirat“, čiji je koscenarista, niti gungula na 31. Festivalu autorskog filma – već studenti. I dok smo sedeli u istoj toj Mts dvorani, okruženi silnim filmofilima koji su iščekivali još jednu ispunjenu projekciju, Filjol, ne mogavši da se otrese utisaka s protesta, priča mi i kako je iz hotelske sobe sve vreme posmatrao onaj užas koji mesecima unazad „krasi“ potez između Narodne skupštine i Predsedništva Srbije…
Znao je Filjol, pre nego što je iz Barselone stigao u Beograd, kako bi uveličao premijernu projekciju filma koji je španski kandidat za Oskara za najbolje strano ostvarenje, šta ga ovde čeka, priznaje u razgovoru za Nova.rs:
– Španski mediji su dosta izveštavali o protestima u proteklih godinu dana. Sve ovo što se u Srbiji dešava je poput nekog noir filma. Zapravo više nego noir film. Čitao sam o srpskom predsedniku, o njegovom „lovu“ na ljude… Iako nam se ne savetuje da dolazimo ovde, ja sam, ipak došao, I drago mi je da jesam, jer sam uvideo koliko su protestanti pacifisti, kako su inteligenti, mudri. Pokušavaju da pokažu svetu da bi ovde, kod vas, moglo i na drugačiji način da se živi. Studenti ukazuju da je neophodno formirati čitavu zajednicu kako bi se ustanovio kritički način razmišljanja. Studenti to čine na tako moćan i divan način. Uživao sam provodeći vreme s njima na protestu – iskren je Santjago Filjol.
Koscenarista ostvarenja za koje je vladalo ogromno interesovanje publike na Festivalu autorskog filma i koje se može do kraja FAF-a videti još 28. novembra u Mts dvorani – „Sirat“ naglašava za Nova.rs i koliko je, u tubulentnim vremenima, umetnost neophodnost, pa i utočište:
7
0
2
– Umetnost nam pokazuje da naš način života nije jedina mogućnost. Nudi alternativu. Najsuštinskiji zadatak umetnosti, po meni, jeste da svima, bar na nekoliko sati u bioskopskoj dvorani, otvori novu perspektivu. Kao ljudska bića, mi smo poput klavira. U našem običnom, svakodnevnom životu uvek dodirujemo istih pet, ili šest dirki, sviramo istu melodiju, a umetničko delo je podsetnik da klavir ima osamdesetak dirki. Umetnost te tako podseća da možeš da iskusiš vibraciju svih nota, umesto što stalno zaboravljaš na njih.
Iako živi već dugo u Barseloni, Santjago Filjol potiče iz Argentine, još jedne zemlje burne istorije. Otuda me i ne čudi kad izgovara sledeću rečenicu:
– U Srbiji se osećam kao kod kuće. Jer u Argentini gotovo svakoga dana imamo nekakve proteste (smeh). Odrastao sam u Argentini, studirao književnost i filozofiju na državnom univerzitetu i sada sam se, boraveći u Beogradu, podsetio onog sna kog sam i sam imao onomad kao student – borbe za bolji život, neprihvatanje svega što nam se servira… Nemojte nastavljati sa svojim turobnim svakodnevnim životima, ispunjenim odlaskom na posao, konzumiranjem anksiolitika i antidepresiva samo da biste zaboravili na sve probleme! Mislite drugačije!
Argentinsko-španski umetnik koscenarista je ostvarenja kog su mnogi proglasili filmom godine. „Sirat“ je Filjolova treća saradnja sa špansko-francuskim rediteljem Oliverom Lašeom, posle zapaženih ostvarenja „Mimoze“ i „Vatra će doći“. Filjol i Laše storiju započinju scenom u kojoj otac i sin dolaze na rejv žurku u izolovanom planinskom području južnog Maroka. Traže Mar, ćerku, odnosno sestru, koja je nestala nekoliko meseci ranije na sličnom maratonskom rejvu. Bezuspešno pokazuju njenu fotografiju rejverima, niko je ne prepoznaje. I sve očajniji, odlučuju da prate nekolicinu rejvera do poslednje žurke koji će se održati negde duboko u pustinji, nadajući se da će tamo pronaći Mar. Ali tek tada kreću tragedije…
I dok film počinje potencijalnim gubitkom voljene sestre i ćerke, teško se na startu mogu nazreti brutani gubici koji tek slede. Upitan da li je želeo da, na neki način, uzdrma publiku Santjago Filjol odgovara:
– Film je za mene poput ceremonije. Ima u sebi dubinu koja priziva prolaznost. U našem svakodnevnom životu izbegavamo zagonetke, plašimo ih se. Želeo sam da skrenem pažnju gledaocu da zamisli sebe u tom ritualu prolaznosti. Mnogo je, nedaleko od nas, primera ljudi koji svakodnevno gube nekoga. Niko od nas ne zna kada će umreti i zato je neophodno da budemo prisutni, da budemo svesni svega, da shvatimo da smo ranjivi i da nećemo trajati večno.
Film potcrtava, doduše ne na prvu loptu, i sve pogubne posledice rata. No, i danas imamo praktično dva rata, jedan nadomak Evrope, a drugi usred Starog kontinenta i ispostavlja se da ništa nismo naučili iz tragedija i razaranja tokom 20. veka. Filjol tu poraznu činjenicu tumači lenjošću, time da ne želimo da priznamo kako nam je neophodan drugačiji sistem i poredak od onog koji nas samo tera na proizvodnju ma čega…
– Ratovi hrane sistem. Kao da nisu dovoljne sve ratne strahote, svedočimo danas nedostatku mašte kod ljudi. Ne žele da pokušaju da razmišljaju drugačije, kao da pristaju da budu saučesnici u uništavanju planetem, u uznemiravajućim planovima nezrelih ljudi. Ako sistem nije kako valja, pa hajde da ga promenimo. Bar da pokušamo da otvorimo vrata za neki drugačiji sistem. Umesto da kažemo ne tom sistemu, mi pristajemo na rat. A rat je ultimativno ishodište kapitalizna. Tužno je sve ovo…
Ako neko i ima primedbe na film „Sirat“ nikako mu ne može spočitati ništa s vizuelne tačke gledišta. Film je vizuelno pa i zvučno zapanjujuće moćan, a Santjago, iako „samo“ koscenarista, objašnjava da je svaki član ekipe doprineo krajnjem ishodu:
– Ovo je Oliverova i moja treća saradnja i mi radimo poput nekog muzičkog benda, potpuno smo isprepletani. Neko započne melodiju, ili harmoniju i pridružujemo se svi i „gradimo“. Iako sam scenarista ja sam sve vreme na setu, tokom snimanja. Držim se principa da nikada na snimanje ne dolazim s gotovim predloškom, već dopisujem scenario usred seta, prilagođavamo sve, improvizujemo. Čitav rad je jedan kontinuiran proces – priča naš sagovornik, dodajući da mu je početna namera bila da na papiru ovaploti ideju „plesa do smrti“, suočavanja s krajem na snažan, energičan način, bez straha.
– Ti rejveri iz filma teže zajednici. Iako je svaki gubitak težak, takođe je i prilika za ponovno povezivanje. Paradoks je što kad ti neko izuzetno bizak umre, osećaš užasnu prazninu, ali istovremeno tek tada osetiš sopstveno prisustvo na ovom svetu jasnije nego ikad. Vreme tad osećaš kao nikad dotad i pitaš se kako istrenirati sebe u tom momentu gubitka. Poenta je da se držiš, a ne da se slomiš. Pa, setite se grčkih tragedija – one su upravo zato bile i napravljene.
Iza filma „Sirat“ stala je i moćna produkcijska kuća „El deseo“, koju već decenijama vode braća Pedro i Agustin Almodovar. Naš sagovornik priznaje da je bila privilegija raditi s porodicom Almodovar:
– Sve vreme su nas podržavali. Bili su puni ljubavi spram našeg filmskog čeda. Osim toga neverovatno su velikodušni, i zaista od njih smo mnogo naučili. Imati mogućnost da vidite kako oni grade jedan film, kako ga produciraju, gledati na delu Pedra, Agustina Almodovara i Ester Garsiju Rodrigez, koji zajedno rade još od osamdesetih, bilo je neverovatno iskustvo. Kad vidite njih zajedno možete samo da se nadate da ćete i vi sami moći da pratite takav put. Divim im se!
Pre nekoliko dana Evropska filmska akademija objavila je nominacije za dodelu „evropskih Oskara“ zakazanu za polovinu januara. „Sirat“ je nominovan u najvažnijim kategorijama – za najbolji film, režiju, glavnu mušku ulogu ali i scenario. Film je takođe i španski kandidat za nagradu Amerićke akademije za najbolje strano ostvarenje – Oskara.
– Zaista smo srećni zbog nominacija. Ali, sve što se od početka dešava s filmom, pre svega odličan prijem kod publike i kritike prevazišao je sva naša očekivanja. Išli smo na intuiciju, igrali se s njom, pokušali da uradimo sve na drugačiji način, da se ne držimo formula… I čini nam se, posle svega, da ljudi žele danas da idu u bioskope kako bi doživeli iskustvo, a ne samo bili konzumenti neke priče. Setite se da je tokom sedamdesetih godina prošlog veka film upravo tome služio – išlo se u bioskope kako biste otišli na putovanje, doživeli pravu poslasticu, kako biste se povezali s nečim dotad nepoznatim, nekim vama neznanim svetom… Publika želi da ide u bioskop da bi „plesala“, a ne samo da bi pratila psihologiju jednog karaktera, dobila objašnjenje… Želi da osete u svom telu nešto snažno. Na sreću ima danas mnogo umetnika koji to umeju kroz svoja dela publici da pruže. Zato, hajde da damo prostor takvim ljudima da se izraze. A drago mi je što smo sa „Siratom“ ponovo doneli to osećanje – priznaje.
Santjago Filjol, koji je i sam pre dve godine režirao zapažen argentinski film „Slaughterhouse“, na kraju najavljuje novu saradnju s Oliverom Lašeom i otkriva zašto se skrasio u Barseloni:
– Španija mi se jednostavno desila. Dobio sam šansu, kada sam imao 23 godina i mnogo radio pri kraju studija u Argentini, da nastavim da čitam i učim. A san mi je bio da dve godine mogu samo da čitam. I dobio sam stipendiju za doktorske studije na Pompeu Fabra univerzitetu u Barseloni, a onda se desila ljubav i ostao sam u Španiji. Barselonu smatram svojim domom. Zapravo, imam dva doma – jedan je Argentina, a drugi Barselona. I obožavam što imam tu mogućnost da budem pola Katalonac, pola Argentinac (smeh). To je, zaista, privilegija.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
