0
Na Jugoslovenskom pozorišnom festivalu u Užicu, druge večeri je zaigralo Jugoslovensko dramsko pozorište sa predstavom “Pučina” po tekstu nenadmašnog Branislava Nušića u režiji Egona Savina. Iako je Nušić poznat kao komediograf, pisao je i drame. Pre 44 godine, ovu predstavu JDP je sa velikim uspehom igralo u režiji Dejana Mijača. U novoj postavci imamo širi društveni kontekst u koji je stavljena jedna priča o porodičnoj drami.
Uloge glavnih likova, Jovanke i Vladimira tumače Sloboda Mićalović i Nenad Jezdić. Iza poslovno političkog napretka muškarca ne stoje njegovi kvaliteti već, njegova žena, koja svoj zamišljeni status u društvu ostvaruje preko ljubavnika, kako bi bila supruga muškarca na položaju. Onog trenutka kada istina biva obelodanjena u javnost, cela priča se pretvara u dramu. Umesto suočavanja poseže se za novim lažima i stiže do tragičnog ishoda.
“Nušić je pisao dramu i ovaj komad se i završava kao drama. Vladimir se, u samrtničkom ropcu vlastitog deteta, sa sobom suočava na surov način. Smrt je paradigma, mi ljudi u svojim odnosima, laganjima, podmetanjima, neiskrenostima i potrebi da budemo nešto što nismo, tek kada dođe do te tačke, kada se smrt, naša ili tuđa, postavi ispred nas, čovek se tek tada zaista otvara, suočava sa samim sobom, sa svojim emocionalnim svetom i svojom slabošću. Ovo je permanentni emocionalni titraj pojedinca koji je doživeo strahovit sunovrat, izgubvši identitet, poreklo, ime, imetak, duhovni i materijalni svet. Sve se srušilo i nestalo, Egon je tu brutalan. Smrt tog deteta su sve one smrti kojih smo postali svesni tek kada su se desile, nismo živeli i promišljali da će se to desiti. Dok dete odlazi, niko se ne bavi zaista njim, ono je paradigma suštine života, opstanka, trajanja i svega onog potonjeg posle nas”, kazao je posle predstave glumac Nenad Jezdić.
Sloboda Mićalović, koja igra Vladimirovu ženu Jovanku, kaže da je zadatakcele glumačke ekipe bio izazov. Kaže da je malo ženskih uloga u kojima je mogla da proživi razne faze, da to bude jedno fino tkanje bez da je to “prst u oku” koji označava ženu ovakvu ili onakvu.
“Ona je i ovakva i onakva, ona može da voli i jednog i drugog muškarca, želela sam da je razumem i odbranim. Ne kažem da je moralno, ne kažem da je valjano, ali i to je život, i to se dešava i bio mi je izazov da takvu ženu opravdam. Najteže mi je bilo da shvatim kako je ona uspela da provuče to dete, da niko ne posumlja u to ko mu je otac, sve te godine, to mi je bilo interesantno. Slika koja je važna i dan danas, da to bude jedna uspešna i srećna porodica a ispod šta se sve krije, to se samo zna u četiri zida. Oni su svi u istom, zajedničkom mulju u kome kao da uživaju. Bez njega, ne znam da li bi umeli da žive, odnosno- kako bismo svi mi znali da živimo”, objašnjava Sloboda Mićalović.
Ljubomir Bandović, kao Jovan Nedeljković, brat Vladimirov kaže da raditi sa velikima kao što je Egon, sve biva jednostavno, lako i lepo, jer se svede na istinu.
“To je Egonova istina, svako od nas, koji igramo za njih dvoje, Jovanku i Vladimira, je tu zbog svog oportunizma, svako tu dobija nešto. Glavni alat glumca je govorna radnja. Postoje govorne radnje koje se kriju i one koje se pokazuju. Predivno je to što se ovde sve vreme osnovna govorna radnja krije i to u zajedničkom dogovoru i nekom zajedničkom razumevanju. Ne smeš da pričaš, da sumnjaš, jer ako sumnjaš drugima ćeš tek dati povod da pričaju.Svi znaju sve od starta, pitanje je da li možemo da podnesemo da, osim našeg kruga, zna još neko, da počne da priča čaršija. To je ono zbog čega će i dete na kraju da umre jer je zapostavljeno, jer je trpni pridev tih ljudi koji žele da uspeju.Tu je i komični efekat, zapravo ono što je neko lepo rekao: It’s funny cause it’s true, odnosno – smešno je zato što je tačno”kazao je Bandović.
Svoju ulogu Marije, koju igra Jovankinu jetrvu, Vesna Stanković objašnjava kao prikrivenu zavist.
“Išla sam iz duboke zavisti prema njihovoj porodici. Ona je mlađa, lepša, ima dete, švalera ministra… dakle, potpuno je nepodnošljiva. Pri tom, ovaj moj ne može da se makne sa svoje pozicije, ne mogu da ga nahranim dovoljno, kad se umire, on plače i jede. U svakoj porodici ima nekog ko zavidi nekom drugom”, istakla je glumica Vesna Stanković.
Lik Marka Uroševića, koga igra Nebojša Milovanović, u komadu razotkriva čitav zaplet. Predstavlja čoveka koji je u duši opozicionar ali bi ušao u stranku, pokušava da bude deo sistema kome suštinski ne pripada.
“Tu je prisutan taj socijalni momenat, vek sam se pitao kako izgleda unutrašnji život čoveka, šta ga je naterao da kaže sve što je rekao. Druga stvar je politika, stranka koja se pominje. Opozicioni ponos je jedino što je njemu ostalo, a on je spreman da ga baci, ali ga uvek potencira, jer nema ništa drugo. „Želim da uđem u stranku, ali u dubini duše sam opozicionar, to je moje uverenje“, citira Milovanović.
U predstavi se provlači i momenat trenutne situacije, kroz lik Vladimirovog najboljeg prijatelja, doktora Ružića.
“U izvornom komadu lekar je zaista najbliži Vladimirov prijatelj. Ovde je on izvitoperen, postavljen u moderne reference. Odatle i penicilin, kojim se pravi paralela sa današnjim trenutkom. Sve ovo se nekada već desilo, ali i dešavaće se i mnogo godina iza nas. Ovo je „Pučina“ 2021. godine i zato mislim da je tačna i da je na taj način dirnula publiku”, kaže glumac Bojan Lazarov koji igra Ružića.
Bonus video: Miloš Biković izjava sa premijere Južni vetar 2