Izložba u čast prerano preminulog umetnika Milana Tucovića

Postavka slika i skulptura smeštenih u objekte (kutije) u galeriji u Bežanijskoj ulici u Zemunu posvećena je slikaru i vajaru Milanu Tucoviću, koji je od svojih početaka do prerane smrti ostao veran magičnom realizmu i ikonografijama malih, intimističkih priča, koje je često prenosio na velika platna smirenog kolorita, kojima ne vlada vreme, već nostalgija i tišina.Omaž izložbom u Galeriji A njegovi bliski prijatelji, i sami umetnici, želeli su da prenesu samo deo energije i harizme koju je ovaj značajni srpski stvaralac nesebično pružao. Tucović je bio po vokaciji vajar, a po senzibilitetu slikar, naizmenično stvarajući objekte i slike. Baš zato su i dela predstavljena na ovoj izložbi, smeštena u identične kutije, a razlikuju po dijalogu sopstvenih poetika i senzibiliteta raznorodnih stvaralaca - sa Milanovim delom, navodi se u najavi.Kao još jedno podsećanje na jednostavnost i specifičnost Tucovićevog dela, organizatori izložbe priložili su i dva zapisa Radiše Teofilovića (Braća Teofilovići) o slikaru i vajaru, koja ovde prenosimo:

SanPrvi put sam ga sanjao otkad je otišao. Мislio sam da se to nikada neće desiti jer je puno prošlo od "rastanka" a on se nije javljao, ni sa kim se nije pozdravio, možda nije ni želeo. Voleo je ljude ali nikako velike gužve i okupljanja koja su unapred bila dogovorena.Ovo nije bilo nalik na takve susrete.U atelje sam ušao usplahiren  tražeći ga pogledom. Sedeo je u uglu zgrčen, vidno ispijenog lica.- Druže moj, šta ovo znači, čemu ovaj poziv?- Iskren da budem, nisam samo  tebe pozvao, doći će svi koje sam poznavao, oni koji me vole, koji misle da me vole i oni koji me ne vole. Svi treba danas da budu tu, jer svi oni su moj život.- Mnogo si oslabio.- Ni to više ne primećujem od umora, pogledaj mi ruke, dlanovi su bledi, kažu naši stari da sam potrošio žvot i da su zato takvi.- Zasto ih zoveš  kod sebe, danas?- Nije pošteno otići i ne pozdraviti se. Uvek kada na to pomislim uhvati me neka tuga. Nisu ti ljudi zaslužili da ih nikada više ne vidim, mnogi su oživeli na mojim slikama. Ne mogu otići ez reči, a svako je zaslužio bar jednu: oni kojima nisam drag, sujetni, ljubomorni - i oni su ljudi, da takvih nema ne bi bilo ni nas ovakvih.Spuštam torbu na sto, već mi je bila teška na ramenu, ćutimo i gledamo se...- Znaš da nisam srećan što me zoveš danas, ja ne želim nikakav oproštaj, pozdravljanje...- Dobra ti je ta torba - reče - vešto skrećući temu.- Uzmi je, tvoja je...- Ako je više nećeš nositi, ili si je izgustirao, rado ću je uzeti...Znao je da volim da poklanjam, kao što je i on to voleo. Poklonio je bezbroj svojih slika i crteža.- Čuješ li ti neku buku iz hodnika?- Da, čujem...Na vratima ateljea: ljudi, u redu i bez guranja.Probudio sam se…

DolazakVrata, ona predratna, dvokrilna, bila su širom otvorena, kao da je iz ateljea trebalo nešto izneti, a ne da se čekao nečiji dolazak.- Milane!- Rakula moj dobri!Zagrlili smo se posle dugo vremena, moje ruke na njegovim leđima a njegove na mojim ramenima. Čvrst stisak. Nikada me nije tako stegao, osetio sam u trenutku da je sve loše što imam u sebi sa tim stiskom nestalo.- Ne menjaš se, moj Rašo, samo se povećao broj sedih, razumem, stres je na Zemlji, gore je drugačije.- Kada si se vratio, koliko ostaješ?- Neću dugo, samo da vidim one koji su važni, a ima ih.Završio sam što je trebalo, sada samo želim da vas podsetim da sam još tu. Šta je kod tebe novo, druže moj?- Ništa što bi bilo značajno pomena, redovnost.- Kako je najstariji, pisac, šta on radi?- On je u svojim knjigama, one ga obuzimaju, sam sa sobom, takav je čovek.- Za srednjeg neću ni pitati, ako je sve redovno, onda je bolje i ne pitati.- Kako je tebi gore, kažu nam samo pakao i raj, valjda si pripao ovom boljem taboru?- Gore je mnogo dosadno, puno nekih opskurnih likova koji su na Zemlji bili sve a gore ne predstavljaju ništa. Umetnosti gore nema, ona ostaje na Zemlji, a mi sa vrha neke tačke gledamo kako ona funkcioniše bez nas. A ti meni reci: ima li ljubavi još uvek?- Otkako si otišao, kao da si sa sobom povukao svu ljubav ovog sveta, ili  ja tako vidim. Mozda je promenila oblik i svoje značenje. Ljubavi su svi željni a ne znaju ni da je pokažu niti da je daju. Zadovoljiš ljudsku potrebu u širokom smislu i onda si dao ljubav. A osećanja? E, ona su, Milane, ili na slikama, ili u rečima, ili u glasu, samo u tragovima...- Ja sam to osetio, Rakula moj, i zato sam otišao. Drago mi je da si mi to potvrdio, inače bi me grizla savest, jer bih mislio da sam pogrešio. Nego, reći ću ti nešto, ne želim da mi gore skoro dolaziš, nismo mi za društvo na tom mestu, tebe ću videti kada se opet vratim, a do tada smo srcem vezani i ne žuri nigde. Potreban si ti ovoj Zemlji više nego što znaš, sa neba se sve drugačije vidi...Ponovo me zagrli i nestade. Ostao sam sam... Ćekaću ga da se vrati...