"Osveta odavno spada u ono najgore što može da obuzme čoveka"

Piše: Anđa Cerović

Učestvujući u nizu nezanimljivih građevinskih poduhvata u Čehoslovačkoj početkom pedesetih godina 20.veka, u doba Klementa Gotvalda i ogromne represije, Modraček vidi svoj dotadašnji život i karijeru kao niz uzaludnih kompromisa, prvo sa nacističkim, a onda sa staljinističkim režimom. Kada njegova sestra, slikarka svrstana na listu „antidržavnih elemenata“, iznenada umre pod sumnjivim okolnostima tokom policijskog ispitivanja, Modraček daje sebi obećanje da će razotkriti pravi uzrok njene smrti i kazniti krivce. Inspiraciju za ostvarenje tog cilja pronalazi u priči Vladimira Nabokova, inače prijatelja Modračekovog pokojnog oca. Modračekov plan postaje sve složeniji i omogućava mu da na neočekivan način iskoristi sav svoj – u arhitektonskom birou sputani – stvaralački potencijal.

Od Jiržija Kratohvila, jednog od najizrazitijih predstavnika češkog postmodernizma, ne treba očekivati linearnu priču o osveti, detektivski roman, realističnu psihološku studiju ličnosti ili alegoriju o totalitarnom sistemu. Obećanje je po mnogo čemu tipičan primer Kratohvilove preokupacije postmodernizmom, metafikcionalnošću i autoreferencijalnošću, ali i poveznica crnog humora i ironije iz češke književne tradicije sa magijskim realizmom latinoameričkog književnog buma. Ovaj eksperimentalni roman predstavlja maštoviti spoj više književnih žanrova, petparačke i „visoke“ književnosti, koji neprestano preispituje granice fikcije i faktografije, realizma i fantastike, komedije i tragedije, lične sudbine i zajedničke istorije.

Kratohvil uživa u samom procesu pisanja, poigravanja pripovedačkim tehnikama i očekivanjima čitalaca. Tradicionalne pripovedačke tehnike upotrebljavaju se da bi se ubrzo izvrgnule parodiji. U prostoru od jednog pasusa, naočigled ozbiljna i realistična tematika može da pređe u apsurd, burlesku ili fantastiku. Karnevalska razigranost ovog teksta jednako zabavlja i zbunjuje. Nelinearna struktura Obećanja mogla bi se opisati kao organizovana haotičnost, gde se slobodno prelazi iz jednog vremenskog plana u drugi, iz pedesetih godina 20. veka u 21. vek. Kratohvil dovodi u pitanje koncepte prostora, vremena i ličnog identiteta, na misteriozne načine povezujući vremenske i prostorne slojeve i različite uloge likova. Likovi su uglavnom plošni, neki karikirani do krajnjih granica, a neki svedeni na jednu arhetipsku crtu ili na svoju ulogu u zapletu. Moglo bi se reći da je istinski glavni lik romana Kratohvilov rodni grad Brno, koji je takođe mesto radnje svih njegovih dela.

Brno nije samo rodni grad Jiržija Kratohvila, nego i njegovih velikih književnih uzora Bohumila Hrabala i Milana Kundere. Jedna od tema Kunderinog romana Šala, besmislenost osvete, u Obećanju dobija groteskne obrise, kao kad bi Kunderino delo bilo smešteno u nadrealnu zemlju čuda ili posmatrano kroz iskrivljeno ogledalo. Modračekova želja za osvetom ne gubi na snazi sa protokom vremena, nego postaje sve intenzivnija i megalomanskija, da bi rezultirala stvaranjem ličnog mini-gulaga. Iako je Krathovil više puta u intervjuima kritikovao preveliki uticaj koji filmska umetnost ima na savremene književnike, nemoguće je oteti se utisku da kulminacija romana izgleda kao bizarna mešavina Oskarom nagrađenog argentinskog filma "Tajna u njihovim očima" i "Andergraunda" Emira Kusturice, još jednog češkog đaka.

https://www.youtube.com/watch?v=rYTvmLvLchs

Treći i završni deo ovog rekvijema za pedesete postavlja niz intrigantnih pitanja o slobodi i totalitarizmu, osveti i praštanju, krivici i kazni. Ličnost koja je glavna meta Modračekove osvete zapravo nije svemoćni gospodar života i smrti, nego patetični mali zupčanik u složenom sistemu. Govoreći iz perspektive 21. veka, jedan od likova romana primećuje da „osveta odavno spada u ono najgore što može da obuzme čoveka“. Osvetnik mora da podredi čitav život svom cilju: umesto da čovek kontroliše svoje postupke, postupci počinju da kontrolišu čoveka. Kakvo izvitopereno shvatanje pravde može imati onaj ko je proveo toliko vremena pod diktatorskom čizmom da je zaboravio šta je to sloboda? Kada opravdani oprez čoveka koji živi okružen ogromnom i prikrivenom mrežom policijskih doušnika prerasta u paranoju i ludilo? Kako se na male zajednice preslikava struktura jednog društva i uređenje cele države? Koliko su građani u represivnom sistemu krivi za vlastitu potlačenost? Kako postepeno ti građani od žrtava postaju saučesnici u zajedničkom projektu porobljavanja? Zašto pobune protiv razornog totalitarizma završavaju kao totalitarizam u novom obliku? Da li je svaka utopija istovremeno koncentracioni logor, pošto izgleda da ljude nije moguće kontrolisati idealima, nego isključivo silom?

Digresije i dijalozi sa kraja romana neočekivano se lako kreću od nostalgije do cinizma i od lucidnosti do hiperbole. U skladu sa podnaslovom romana, sve to konstruiše rekvijem za vreme koje je nepovratno prošlo, za jednu istovremeno veličanstvenu i strašnu deceniju. Kroz usta svojih likova, Kratohvil zaključuje da su pedesete godine bile mnogo duhovnije od sadašnjosti: „da bi mogao da očuvaš svoj integritet, morao si da se usredsrediš na nešto unutrašnje.“ Represija je dovela do povećanog interesovanja za etiku i za umetnost, ali samo kod ljudi posebnog kova, čije su ideje prodrle u širu populaciju neposredno nakon što je popustio razorni pritisak režima. Kao odgovor na totalitarizam u Čehoslovačkoj, „umetnost je dala svoje fantastične plodove a literatura se uzdigla do visina do kojih kasnije više nikada nije dospela.“ Jirži Kratohvil ostavlja pitanje da li je za to plaćena užasna cena.

Bonus video: Dragan Markovina