Vladimir Nabokov kao Supermen

Vladimir Nabokov, nakon što je emigrirao iz revolucionarne Rusije 1917. godine, posle boravka na Krimu, a potom u Kembridžu, Berlinu, Parizu i drugim evropskim gradovima, 1940. godine se iz okupirane Evrope domogao Amerike. Da bi u Novom svetu preživeo i izdržavao porodicu, tri godine prihvatao se različitih poslova ili, kako piše "Tajms" u svom literarnom dodatku, gde je "izgubljena pesma" objavljena, "upuštao se u sve što bi moglo da mu spase spisateljsku karijeru".Napisao je detektivski roman na engleskom jeziku, drugi tom "Dara" na ruskom, uradio teozofsku dramatizaciju Servantesovog "Don Kihota" za glumca i reditelja Mihaila Čehova, pisao je kratke priče, prikaze i eseje za novine, tekstove o entomologiji, biografiju Nikolaja Gogolja, držao predavanja na koledžima i časove jezika, prevodio Puškina i Kodaševiča na engleski, napisao neke od svojih najboljih poema na maternjem jeziku, kao i nešto stihova na engleskom. Oslanjao se mahom na emigrantsku štampu, ali mu je pošlo za rukom da objavi i nešto pesama na engleskom jeziku u američkim književnim časopisima. Tada je, u prvoj polovini juna, "Njujorkeru" poslao pesmu "Čovek sutrašnjice".

Novu pesmu spomenuo je i u pismu svom prijatelju Edmundu Vilsonu, piscu i kritičaru oslonjenom na marksizam i frojdizam, koji je Nabokovu pomagao da se probije u Americi."Stiglo mi je pismo od Pirsa (Čarls Pirs, urednik u 'Njujorkeru' i izdavač) u kom me na fin način pita za još stihova i poslao sam mu pesmu koju sam napisao na tvoj podsticaj i dodao je kao prilog", poručuje Nabokov u tom pismu.Pesmu "Čovek sutrašnjice", tada 43-trogodišnji Nabokov napisao je iz ugla Supermena, superheroja iz tada veoma popularnog stripa, kog je voleo njegov sin. Supermen u toj pesmi hoda kroz gradski park sa svojom devojkom Luiz Lejn i mora da nosi naočare jer "u suprotnom / kada je pomilujem svojim superočima / njena mi se pluća i i jetra previše ukazuju / pulsirajući".Supermen se u pesmi žali da bi, iako je zaljubljen, "brakom počinio ubistvo" jer bi njegov "udar ljubavi" mogao da ubije njegovu izabranicu, a iako bi njen "krhki okvir" preživeo, lamentira on, "kakva bi se čudovišna beba, zakucavajući hirurga za pod, izgegala napolje u ovaj preplašeni grad?"Nabokov u pismu Pirsu objašnjava da je proživeo "najužasnije teškoće i stres pišući na jeziku koji mu je nov" i pita da li bi "Njujorker" mogao da mu isplati "honorar što je moguće više odgovarajući njegovim ruskim prošlim i sadašnjim agonijama".Pesma, za koju je i sam autor naveo da je pomalo "rizična" na sredini, bila mu je odbijena. Pronašao ju je nedavno Andrej Babkov, stručnjak za Nabokovljeva dela, u jednoj fascikli na odeljenju za retke knjige i rukopise na Univerzitetu Jejl.

"Pirs verovatno nije mogao ni da zamisli da će to što je 'Njujorker' odbio da objavi verovatno prvu pesmu o Supermenu značiti i to da ona nikada posle toga neće biti štampana. Niti je mogao da pretpostavi da će njen autor, koji je napisao 'prilično lepe stvari', do kraja pedesetih godina postati svetski poznat pisac", kazao je za Babkov "Tajmsov" književni dodatak.On je otkrio i da je izvor za pesmu naslovna strana 16. sveske stripa o Supermenu, gde se supeheroj i Luiz Lejn šetaju parkom i gledaju spomenik podignut - njemu. Čak je i završni stih: "Oh, Klark... nije li divan?!" doslovno, sa sve istim interpunkcijskim znacima, prepisan sa naslovnice stripa.Tek pet godina kasnije, Nabokov je objavio svoj prvi američki roman, a tek 1955. "Lolitu", roman započet još 1940. godine na ruskom, čiju je prvu verziju spalio i napisao ga ponovo na engleskom.  Taj roman doneo mu je svetsku slavu.