Ovih dana ćemo se iznova vraćati Kunderinim romanima smeha i zaborava, ali ne treba zaboraviti još nešto

Ovih dana ćemo se iznova vraćati Kunderinim romanima smeha i zaborava, ali ne treba zaboraviti njegove esejističke moći podsmeha i podsećanja. Malo je ko kao Milan Kundera umeo da piše o iluzijama i tajnama spisateljskog zanata. Bilo mu je to potrebno jer je, prateći citate iz „Knjige smeha i zaborava“ koji su isticani u prvi plan kad se posle dvadesetogodišnje zabrane njegovo delo štampalo u Čehoslovačkoj, zaključio da je naglo otadžbinsko divljenje pogrešno pročitalo njegove autorske namere: „Osetio sam čudno, zlobno zadovoljstvo gledajući sebe kako se vraćam u rodnu zemlju na magarcu nesporazuma“.Na svom primeru nas je podsećao na važne nijanse čitanja književnosti, na to da moramo razlikovati satiru od ironije: "Satira je umetnost sa tezom", piše Kundera, "sigurna u sopstvenu istinu, ona izvrgava ruglu ono protiv čega odluči da se bori."

Ironija, pak, zavisi od konteksta i traži pažnju; pažnju koju će nagraditi. "Odnos romansijera prema njegovim ličnostima nikad nije satiričan: on je ironičan. Ironija znači: nijedno od tvrđenja koje se nalazi u romanu ne može biti uzeto izolovano, svako od njih se nalazi u kompleksnoj i kontradiktornoj konfrontaciji sa drugim tvrđenjima, drugim situacijama, drugim gestovima, drugim idejama, drugim događajima. Samo sporo čitanje, dvaput, više puta ponovljeno, učiniće da padnu u oči svi ironični odnosi unutar romana, bez kojih bi roman ostao neshvaćen."Ako je otišao Kundera, ne treba da s njegovom smrću nestane i podsećanje kako valja čitati: moramo čitati pažljivo i tragati za nijansama značenja. Tako ćemo i tamo gde ne očekujemo sresti njegove junake: recimo, u romanu „1Q84“ Harukija Murakamija. Glavna junakinja Aomame, inače fizioterapeutkinja i poluprofesionalna ubica muškaraca nasilnih prema ženama, tokom vožnje taksijem sluša na radiju „Simfonijetu“ Leoša Janačeka, vrsnog kompozitora o kom je Kundera nadahnuto pisao u „Izneverenim testamentima“. Ako nas je išta naučio o čitanju, Kundera će tu štafetu nijanse predati Murakamiju.

Kada piše o Hemingveju, Kundera odrešito proziva njegove tumače koji u interpretaciju umetničkog dela na silu trpaju činjenice iz života. Suprotstavlja se kičerskim interpretacijama, tvrdeći da je u strukturi realnog dijaloga (koji je temelj Hemingvejeve proze) melodijski obrazac i neuhvatljivost sadašnjeg trenutka važniji od svake apstrakcije. U istoj knjizi opomene na izneveritelje Kundera piše i o orvelizaciji uspomena: pokušao je da nas ubedi da smo stvarnost u komunizmu gledali kao goru nego što je bila zato što smo tu prošlost nasilno literarizovali, prilagođavajući je jednom stereotipu nemara, represije i propadanja.Kundera je u „Izneverenim testamentima“ podsetio i na sitna i krupna slova - na više nego opravdanu Kafkinu želju da njegove knjige budu štampane veoma krupnim slovima; smatra tu želju logičnom i ozbiljnom, vezanom za njegovu estetiku: „Gledam „Zamak“ u džepnom izdanju: trideset devet redova tužno zbijenih na maloj strani beskrajnog pasusa: to je nečitljivo; ili pak čitljivo samo kao informacija; ili kao dokument; ni u kom slučaju tekst namenjen estetskoj percepciji.“Kako stvari stoje, ni čitaoci, ni tumači, ni usred one kajkavske popevke udenuti „žbiri i žandari niti poglavari“, a ni štampari, neće se usuditi da se nasmeju Kunderi i zaborave ga.Bonus video: Paolo Koeljo - najčitaniji pisac modernog doba

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=sortipaulokoeljods-novas-worldwide&stream=hp3500&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="2329180"]