Danas Šapić, a nekad je Beograd imao najvećeg gospodina za gradonačelnika: "Ima ljudi koji traže svoj stil, ali neće ga nikad naći", pisao je Bogdanović

A ta, po mnogima, renesansna ličnost jeste Bogdan Bogdanović, arhitekta, pisac, filozof, akademik…

Otuda i ne čudi što je jednom prilikom, osvrćući se za Nova.rs na Beograd nekad i sad, Boris Dežulović Bogdana Bogdanovića nazvao "najvećim gospodinom među gradonačelnicima Beograda".

Nedavno se navršilo 15 godina od kako nas je napustio taj veliki arhitekta, profesor, graditelj, filozof, pisac, akademik. Uoči godišnjice smrti izdavačka kuća "Gradac K" objavila je u biblioteci "Alef" knjigu "Mali urbanizam" iz pera Bogdana Bogdanovića. Originalno objavljena daleke 1958, ova reizdata knjiga pravi je mali biser, naročito u ovom trenu kada Beograd poprima neki drugačiji, mnogi će reći - izopačeniji izgled. I kada je na čelu grada - Aleksandar Šapić...

- Hoteći da pobegnem od jednog meni stranog, otuđenog sveta moderne arhitekture, zašao sam igrom slučaja u jednu posebnu oblast arhitekture u kojoj nema ni modernog ni nemodernog, u kojoj postoji samo večito - kazao je 1972. Bogdan Bogdanović.

A osebujna dela, koja su ostala iza njega, sinonim su za to "večito". Ovaj graditelj iza sebe je ostavio 20 memorijalnih spomenika rasutih po teritoriji bivše Jugoslavije, 25 knjiga, urbanističke i arhitektonske projekte, nebrojene crteže, skice, studije…. I sve to svedočanstvo je o više nego plodnom neimaru.

Redovni profesor Arhitektonskog fakulteta rođen je u Beogradu 1922. Bogdanov otac Milan bio je književni kritičar, predsednik Udruženja književnika i direktor Narodnog pozorišta, a majka Mileva profesor francuskog jezika u gimnaziji. Roditelji su okupljali u svom domu kulturno-intelektualnu elitu Beograda, tako da je Bogdan od malena bio okružen piscima i umetnicima.

Posle Druge muške realne gimnazije, upisuje studije arhitekture na Tehničkom fakultetu, no 1944. postaje dobrovoljni učesnik Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije, a godinu dana kasnije biva ranjen na Sremskom frontu u Istočnoj Bosni, i dobija orden za hrabrost. Nakon rata, nastavlja studije i počinje da radi u Urbanističkom institutu čiji je direktor bio Nikola Dobrović.

Diplomirao je 1950. na Arhitektonskom fakultetu, s radom "Urbanistički plan za ostrvo Lopud kod Dubrovnika" kod profesora Dobrovića. Postaje pripravnik na Katedri za urbanizam, a 1951. počinje da radi na izgradnji prvog objekta - Spomenika jevrejskim žrtvama fašizma u Beogradu. Radi i kao asistent na Katedri za urbanizam Arhitektonskog fakulteta, a 1958. objavljuje prvu knjigu - "Mali urbanizam", kad biva ovenčan i Oktobarskom nagradom grada Beograda za Spomen kompleks u Sremskoj Mitrovici, potom i Velikom nagradom arhitekture Saveza arhitekata Jugoslavije, čiji predsednik postaje 1964.

I u toj knjizi - "Mali urbanizam" Bogdanović piše da gradovima treba uliti logike i lepote, jer je oni očigledno, sami od sebe, svojim spontanim razvitkom ne mogu zadobiti.

- I ono što se uopšte označuje kao urbanizam, a što ovde katkad u šali nazivamo “velikim urbanizmom”, i ono što pokušavamo da odredimo kao mali urbanizam - rodilo se iz pune nevolje. Nekada se ni sama podela na "veliki" i "mali" urbanizam nije mogla zamisliti, onako kao što nije bilo potrebe da se ni sama reč "urbanizam" spominje i čuje. Avaj, srećnih li vremena! Gradovi su se postepeno stvarali, rasli su "organski"… Gradovili su se bogatili poezijom, rastući i stvarajući se. Danas je taj proces poremećen ili bar razdvojen. Reklo bi se da gradovima moramo veštački da ulivamo duha i poezije. Tu negde i jeste prava oblast malog urbanizma i njegov smisao - objašnjavao je akademik.

Bio je značajan neimar memorijalne arhitekture, spomen-obeležja podignutih u drugoj polovini 20. veka žrtvama fašizma u Drugom svetskom ratu širom Jugoslavije. Najznačajniji spomenici Bogdanovića nalaze se u Beogradu, Prilepu, Mostaru Kruševcu i Jasenovcu ("Kameni cvet"), na mestima velikih stratišta na kojima je, kroz kamen, poželeo da slavi život, a cenjeni su i njegov generalni urbanistički plan Cetinja, te planovi naselja kod manastira Morače i Pržna.

Arhitekta - slikar i skulptor

I dok danas, naročito u Beogradu, sve "pršti" od grandioznosti, Bogdanović je još davnih dana upozoravao da su naše arhitekte suviše pod opsesijom velikih ideja, koje su često velike samo po dimenzijama stvari o kojima se razmišlja.

- Razmišlja se isključivo o velikim potezima: veliki bulevari, veliki "prodori", "magistrale". Sve je to, u stvari, često vrlo široka i vrlo neodređena skala.

Svaki arhitekta, sugerisao je dobitnik Oktobarske nagrada grada Beograda za Spomenik u Jasenovcu, počasnog priznanja na 12. Bijenalu umetnosti u Sao Paolu, Sedmojulske nagrade za životno delo, Ordena Legije časti, Piranezijeve ili Herderove nagrade, potencijalno je slikar i skulptor:

- Na primer svaka klupa u parku je pomalo i neka vrsta utilitarne skulpture. I česma. Ili časovnik na ulazu u park. Ili oglasni stub. Baš zato svaki problem malog urbanizma, pa i najkompleksniji, uvek je pomalo i problem kako savladati materiju u slikarskom ili skulptorskom smislu.

Stil je, smatrao je Bogdanović, tanana stvar. Nemerljiva, a ipak prisutna u ljudima i stvarima.

- Za neke ljude kažemo da imaju stila, za druge da ga nemaju, a ovo drugo je prilično nezgodna kvalifikacija. Ima ljudi koji traže svoj stil, koji se usiljavaju da ga nađu. Ti ga, po svoj prilici, nikada neće naći. Ima i gradova sa stilom, a ima ih koji ga, verovatno, nikada neće imati. Gradovi koji imaju stila obično su davno to nemerljivo u sebi otkrili, izgradili, profilisali. Gradovi koji se tek stvaraju, koji se konsoliduju, koji se tek nalaze - kao donekle naš Beograd - mogu potencijalno, skriveno da nose neki svoj stil… Beograd je grad sa nekom vrstom unutrašnjeg stila, koji tek čeka da bude dostilizovan kako valja.

Potonji gradonačelnik Beograda zapisao je i da stil jednog grada počinje od velikih poteza. U njima se, zapravo, naznačuje. To su bulevari i trgovi, arhitektura...

- Ali, začudo, ponekad i na bulevarima i na trgovima velikih gradova najlepše je ono, i najviše stila ima baš ono što je, gotovo slučajno, gotovo naivno, kasnije aranžirano. To je onaj mali narod oblika i predmeta koji naseljavaju bulevare i trgove. Drvoredi, fontane, spomenici, pločnici, čitavi mozaici od kamena, slikarije po kojima stupamo. Lepe žive ograde. Stari, sakriveni, romantični vrtovi. Davno zaboravljene bašte…

Kultivisati grad

Grad živi, a mi ga ni najstrožijim propisima o nekom fiktivnom redu, pojašnjavao je Bogdanović, ne možemo naterati da živi drukčije od onog kako mora.

- Istina, mnogo toga u životu grada može da se kultiviše. Da se stilizuje, ili prestilizuje. Zadatak je malog urbanizma, za razliku od onoga koji se posvećuje samo velikim potezima, da i intervencijama obogati sliku grada. Ne rešavaju sve samo veliki potezi, velike reči! Treba biti često spreman i na neku vrstu urbanističke doskočice. Na svakom koraku u vlikom gradu valja umeti ispričati i poneku kratku, jedru anegdotu. Izreći je u svakoj prilici, i u pravi čas, s potrebnom merom…

Umetnik koji se usavršavao i na studijskim boravcima u Francuskoj i Americi, a još 1970. postao dopisni član SANU, kao i dekan Arhitektonskog fakulteta, beležio je kako je "plastična ubogost urbanističkih skupina, povučenih u geometrijskom maniru, ljudima dozlogrdila".

- Da izbegnemo šematičnost, da individualizujemo prostore, da obogatimo sliku naselja i u celini i u detaljima, put je samo jedan - poći od živopisnog, od živopisa! To je dirljiva borba savremenog čoveka da se, uprkos načinu života koji mu to često uskaćuje - ipak izrazi živo i sa maštom.

U knjizi Bogdan Bogdanović, koji na inicijativu Ivana Stambolića, predsednika Saveza komunista Srbije od 1982-1986. obavlja funkciju gradonačelnika Beograda, a tokom poslednje godine mandata organizovao Međunarodni konkurs za preuređenje Novog Beograda, poziva čitaoca da zamisli sliku našeg grada u celini:

- Zamislimo Beograd kao veliku, živu skulpturu raskrivljenu pod divnim "svilenim" beogradskim nebom. Šta vidimo, pre svega? Bogatu, intenzivnu igru dimnjaka i krovova. To je, u stvari, Beograd…

Pobuna posle Osme sednice

Bogdan Bogdanović bio je jedan od retkih akademika koji je još 1981. podneo ostavku na članstvo u SANU. Iako je bio član Centralnog komiteta Saveza komunista Jugoslavije, nakon Osme sednice CK objavljuje pismo protiv aktuelne politike na više od 60 strana. I 1993, nezadovoljan političkim prilikama, sa suprugom Ksenijom napušta zemlju, otišavši najpre u Pariz, a potom u Beč.

Tokom života u Beču postaje inostrani član Ruske akademije arhitekture i građevinskih nauka, član Bavarske akademije lepih umetnosti, dobija Austrijski Časni krst prve klase za nauku i umetnost i Zlatni orden grada Beča za posebne zasluge. Celokupnu crtačku zaostavštinu (više od 12.500 crteža) daruje Arhitektonskom centru u Beču 2005, a pet godina kasnije umire u bolnici u Beču od posledica srčanog udara.

A u knjizi "Mali urbanizam" zapisao je Bogdan Bogdanović još i ovo:

- I u ovom, kao i u svakom drugom velikom gradu otkucavaju, žive skriveni i neki drugi, drugačiji, "mali" gradovi, ljudskim merama merljiv. Otkrivate ih onda kad iz jedne razmere pređete na ovu drugu. Ni jezik, ni uzrast nisu tada prepreke - čovek je merom samom, okolnostima pod kojima je, neposredno upravljen na čoveka; sporazumeti se tada nije nimalo teško. Izgubiti se ipak nećeš!