0
Beogradsko dramsko pozorište i Zagrebačko kazalište mladih. Marijus fon Majenburg: "Kamen". Režija: Patrik Lazić.
Ni skoro devet decenija od dolaska nacista na vlast u njihovoj zemlji, Nemci ne prestaju da ispituju i preispituju taj deo svoje prošlosti, kao ni posledice koje se prostiru sve do savremenosti. Marijus fon Majenburg, savremeni nemački dramatičar, tu istoriju sa velikim I sužava na prostor jedne kuće, koja u prelomnim godinama menja vlasnike.
Prelomne godine su 1935, kada počinje ozbiljan progon Jevreja, pa 1953. kao poslednja u kojoj je moguće slobodno preći iz Istočne u Saveznu republiku Nemačku, i 1993, kada se, posle rušenja zida, na svoje posede vraćaju prebegli vlasnici sa Zapada. Ali pisac nema nameru da piše sentimentalnu povest prognanika, niti da se – poput recimo Tene Štivičić u „Tri zime“ – bavi emotivnim i psihološkim stanjima žrtava tranzicijskih lomova; Majenburg gradi snažnu, otrežnjujuću metaforu o stvaranju nacionalnih mitova iz lažne prošlosti, kao kičme jednog, ili verovatnije svakog društva.
Kao lavina koja se zakotrlja sa vrha planine, tako i nacionalni mitovi imaju svoje zakonitosti. Jedna generacija, pokušavajući da skrije sopstvene grehove i zločine, lažima zamagljuje inkriminišuće postupke. Tako upakovanu laž predaje u vlasništvo sledećoj generaciji, koja je, neopterećena sumnjama, agresivno pronosi po svetu. Tek treća generacija ima šansu i možda potrebu da zaviri iza priče, i eventualno zavitla kamen u odvratnu građevinu satkanu od laži.
Struktura drame je fragmentarna, i sitni fragmenti su razbacani kroz različito vreme u trajanju od šest decenija. Patrik Lazić publiku spašava nedoumica ispisivanjem godine dešavanja na velikom video platnu u pozadini. Između projekcija brojeva, platno pruža pogled u oblačno nebo, ili likove aktera, što niti je neophodan, niti najsrećnije rešen dodatak. U vizuelnom smislu scenografija Vesne Popović najtačnije reprezentuje dramu, u vidu drvenih kaskada – sanduka za pakovanje života i životnih tajni, ujedno i apstraktnih delova nameštaja.
Priča se trilerski plete i tajna polako otkriva, kroz realistički rešene situacije i odnose. Najsnažniji deo je zasigurno onaj u kojem Nataša Marković, kao ćerka odrasla u roditeljskoj laži, izmišljenu prošlost fanatično sasipa u lice jednoj od žrtava velike istorije, posle čega se žrtva, Mia Melher, postiđeno povlači i odustaje od sopstvene istine. Ili možda onaj u kojem prvobitna vlasnica te jevrejske kuće, Doris Šarić Kukuljica, mirno, sa nekom unutrašnjom težinom i ironijom kao jedinim oružjem, dočekuje novu vlasnicu, Mirjanu Karanović.
Ali tu je i problem predstave, nerazumljivo raznorodna gluma. Između mirne i sugestivne Doris Šarić Kukuljice i jako, povremeno do karikaturalnosti stilizovane Mirjane Karanović (kojoj bi se kao najveća primedba moglo uputiti da joj lik nije povezan, da u svakom vremenu predstavlja nešto drugo) smestili su se ostali učesnici, koji pošteno pokušavaju da spoje nespojivo. Pa tako Iva Ilinčić i Nataša Marković na početku takođe igraju na spolja, dok prema kraju sve više progovaraju sa istinskim pokrićem, iznutra. Dado Ćosić i Mia Melher su u lakšoj poziciji, jer su im pojave vezane isključivo za jedan vremenski period i za jednu pojavu. On je taj mirni, tihi građanin nemački, koji “samo“ koristi novonastale okolnosti, i oko čijeg se lika kasnije ispreda herojska priča.
Predstava se igra na srpskom i na hrvatskom, jer je rezultat koprodukcije Beogradskog dramskog pozorišta i Zagrebačkog kazališta mladih. Tema jeste nemačka, ali nama prepoznatljiva i bliska, i veoma je važno što je upravo takvom temom između dve države ostvarena prva teatarska saradnja ove vrste.
Bonus video: Predstava „Te noći sam je video“
