Prvo su dočekivani s uzvicima - Koji su ovo kreteni, ali stigli su do odlikovanja kraljice: Poznate ličnosti kojima je pank bio odskočna daska

Na srednjim stranama bila je kraća informacija o koncertu muzičkog sastava, koju je pratila fotografija jednog od članova - dugokosog Peđe Vraneševića. Sve primerke “Novosti“ kupila je njegova majka, ali ne da se hvali komšijama. Bila je stroga profesorka istorije ili, kako sam nedavno čuo, geografije. U Novosadskoj gimnaziji tu vrstu slobode nije dopuštala. Fotografija njenog dugokosog sina u novinama narušavala je njenu strogost i potkopavala doslednost.

Tih godina zaista je trebalo imati ne samo muzičke smelosti već i hrabrosti spustiti se niz taj muzički tobogan, na „toplu dobrodišlicu“ publike: „Koji su ovo kreteni“. U taj eksperiment in vivo uskakale su danas poznate ličnosti iz sveta književnosti, novinarstva, slikarstva, filma. Uprkos svemu, broj bendova rastao je brže od inflacije, dok su se članovi muzičkih sastava menjali brzinom letećih izmena u hokeju, negde i u sporijem ritmu - kvartalno.

Početkom osamdesetih u Beogradu se pojavio pank rok bend „Urbana gerila“. U početku se ovaj tinejdžerski bend zvao „Punkreteni“, dok su u određenim službama „gerilce“ kategorisali kao mlađe maloletnike. Prema rečima pisca Vladimira Arsenijevića, MUP je jedini znao tačan broj pankera. Mupovci, naravno, nisu bili fanovi pankera već, kako su u šali objasnili, prednost daju grupi „Polis“ (The Police).

Tadašnji članovi „Urbane gerile“ bili su Branko Rosić, Vladimir Arsenijević, Zoran Cane Kostić, Slobodan Loka Nešović.

Među „gerilcima“ je i Uroš Đurić, bubnjar, potonji slikar, glumac, pisac, voditelj, grafički dizajner... Autentična, višedecenijska Đurićeva simultanka na više tabli u javnom prostoru, traje i danas. Njegove slike se nalaze i u stalnoj postavci bečke Albertine, pored Klimtovih, Šileovih…

Posle poziva Muzeja Albertina, Đurić je poželeo da ono što je Vladimir Petrović Pižon nekada bio za naše fudbalere, on bude taj koji će svojim kolegama utabati put do svetske likovne scene i da „kroz 30 godina bude normalno da u Evropi autori iz Srbije imaju svoje jasno mesto“.

Ova Đurićeva izjava, inače osvedočenog „delije“, nije me iznenadila koliko jeste nisko podignuta lestvica u izbora fudbalera, koji nije utabao ni vlastiti put. Ostao je, pored nesumnjive darovitosti, veliki igrač malih utakmica. Na odlučujućim, srce mu se često nalazilo između Ahilove tetive i petne kosti. Jeste bio efikasniji od Kuleta Aćimovića, na čiji ste gol u plavom dresu u proseku čekali 18 utakmica, dok se na Pižonov, čekalo nešto kraće, sedam utakmica. Čekali bi i duže da je imao više utakmica u reprezentaciji. Slavni pisac Nik Hornbi, topdžija sa tribina Hajberija, u „Stadionskoj groznici“ Pižonu, koji je u dresu Arsenala igrao jedno leto, posvećuje sva tri reda.

Zašto smo čitali "Paklenu pomorandžu"

Ali, vratimo se “Urbanoj gerili”, toj autohtonoj sorti muzičara. Jednog od gerilaca odlikovala je britanska kraljica Elizabeta II. Branko Rosić, novinar, zamenik glavnog urednika “Nedeljnika“ i pisac, pride, na grudima nosi Medalju britanske imperije (BEM) za izuzetan doprinos u promovisanju i unapređenju kulturnih veza između Velike Britanije i Srbije. Intervjuiše najznačajnije ličnosti svetske muzičke scene, među kojima su, Stiven Patrik Morisi (The Smiths), Stiv Heket (Genesis), Ijan Anderson (Jethro Tull), Šarlin Spiteri (Texas), Ijan Gilan (Deep Purple), Žan Žak Barnel (The Stranglers)…

Pre trideset godina NIN-ova nagrada našla se u rukama 29-godišnjeg turističkog vodiča i nekadašnjeg člana “Urbane gerile”. Vladimir Arsenijević je najmlađi laureat prestižne književne nagrade za svoj prvi roman „U potpalublju“. Jednom prilikom je izjavio da je pod uticajem panka, dosta čitao:

- Pank je i u tom smislu bio fantastičan, jer si stalno dobijao predloge šta je važno pročitati, videti, čuti …

Čitajući intervjue sa članovima poznatih pank bendova, otkrili su koje su knjige uticale na njih, zato smo čitali “Paklenu pomorandžu” Entoni Bardžesa i Hakslijev “Vrli novi svet”.

„Pomorandža“ se u Srbiji našla u BIGZ-ovoj ediciji FEST-romani, u prevodu Zorana Živkovića, dok je moto prvog FEST-a bio upravo Hakslijev „Hrabri novi svet“. Arsenijevićev izbor reditelja poklapa se sa onima koji su gostovali na FEST-u: Lozi, Pazolini, Fasbinder, Jančo, Sabo, Mencl, Forman, više „crni film “ nego „češka škola “.

Uradi sam

Da su gerilci bili spremni da prihvate svaku vrstu izazova je i princip, koji se nije odnosio samo na muziku „DIY“ - Do It Yourself, što je poznata američka kompanija kasnije prefabrikovala u svoju manje obavezujuću poruku “Just do it”.

Pank je prema Arsenijvićevim rečima „razgolitio, spustio na zemlju i poslao poruku: možeš sve da uradiš sam i ne treba niko da posreduje između tebe i stvari do kojih ti je stalo! Možeš sve da radiš, i nijedan akademizam ili tehničko savršenstvo ne treba kod tebe da razvije kompleks manje vrednosti “.

Zima. Februar. Sa prve Gitarijade na Beogradskom sajmu, rođaka iz Užica vratila nam se bez cipela. Bio mi je jasniji taj gubitak posle Arsenijevićevog iskustva na legendarnom koncetu The Smiths u Brikston Akademiji, u okviru turneje "The Queen is Dead". Doslovno je ostao bez đonova na obe cipele, zbog gužve i haosa koji su ispred stejdža vladali.

NIN-ova nagrada za 2012. (“Bernardijeva soba”) u rukama je „malog Tišme“ jer je veliki Tišma, Aleksandar, istu nagradu dobio 36 godina ranije za „Upotrebu čoveka“. Slobodan Tišma je međutim nezaobilazno ime ovdašnje muzičke scene kao osnivač novotalasnih bendova - “La strada”, grupe nazvane po Felinijevom filmu, zatim i “Lune”. Pre gitare i mikrofona bio je pionir rane konceptualne umetnosti pa se, ne i jedini, krajem 1960-ih, našao na udaru poznatog lokalnog vojvođanskog liberala.

Tišma se drži načela njegovog profesora, Sretena Marića „da je roman dobar samo ako u njemu ima poezije“. Tako da je prozom počeo da se bavi „pod stare dane“. Prvu pripovetku objavio oko 50. godine. Ne krije da je poezija pre svega njegova umetnička inspiracija,

Loka s “Crne liste”

„Gerilci“ su još u formi. Slobodan Nešović Loka, kratko se zadržao u “Urbanoj gerili” našavši oazu sigurnosti u “Defektno efektnim”. Bio je i voditelj na TV Studio B, kada je ta televizija nešto značila u medjskom spektru. Danas je Loka vlasnik kompanije „Mascom“ i jedan od „4 i po muškarca sa Ivanom Ivanovićem“. Pored TV scene, ne povlači se ni sa muzičke. Gitarista benda “Crna lista”.

Na istoj adresi Studija B nalazio se decenijama i najprijatniji muški radijski glas Srbije: Sloba Konjović. Rođeni Zemunac, studirao je fiziku i sociologiju. Ali, ništa ga nije zanimalo kao muzika. Svirao je bas u grupi “Kozmetika”, koja je 1983. godine objavila samo jedan album. Njihova pesma “Utisci” je decenijska podloga špice poznate televizijske emisije “Utisak nedelje”. U program iste radijske stanice često se uključivao lutajući reporter Aleksandar Timofejev, danas glavni urednik NIN-a. I tada i sada, bubnjar grupe S.T.R.A.H. Sa njim bez straha u S.T.R.A.H.- u je još jedan novinar i to Aleksandar. Ovoga puta Žikić, poznati muzički kritičar.

Pre RRA, RATELA, REM-a - nisu bendovi, ali tradicionalno skloni horskom pevanju - na muzičkom nebu Srbije pojavili su se TV Moroni. Jedan od poznatijih “morona” bio je i budući režiser Srđan Dragojević.

Spisak je još uvek otvoren…

https://www.youtube.com/watch?v=fg-TtVeXU3c

Bonus video: Uroš Đurić