1
"Umetnost koja se odveć vezuje za politiku unapred pristaje da podeli sudbinu te politike", misao je koja se mota jednoj devojci po glavi dok se, zamislite, ljubi sa svojim izabranikom.
Upravo ta poruka krasi jednu od slika Uroša Đurića koja je izložena na postavci „Autonomizam sada i ovde“ kultnog srpskog umetnika u Galeriji FLU. Izložbom u beogradskoj galeriji Đurić preispituje aktuelnost teorijskih postavki Manifesta autonomizma, koji je pre tri decenije, kao student FLU, potpisao sa Stevanom Markušem.
A ako se pogleda onolika, i te kako briljantna karijera beogradskog umetnika, čini se da je decenijama unazad svojim delima išao protiv te sudbe… I ne odustaje, ide dalje i otkriva Uroš Đurić u razgovoru za Nova.rs da sebe, poput uzora mu Bunjuela, tek priprema za vrhunac karijere…
U nedogled bi, verovatno, potrajalo nabrajanje svega onog što je Đurić za svojih 59 godina uradio, pa je bolje prepustiti mu reč…
Na početku kataloga izložbe „Autonomizam sada i ovde“ je rečenica da Manifest ne može biti posmatran kao zaokruženo delo. Da li je to jedan od razloga što 30 godina od Manifesta autonomizma, koji ste onomad pisali sa Stevanom Markušem, preispitujete ono što su nekada bile teorijske postavke?
– Nikada to u potpunosti nisu bile teorijske postavke, više je to bila objava postojanja. Bila je to reakcija na višegodišnje pisanje o našoj umetnosti za koje smo smatrali da, koliko god da je umešno i pisano s vrlo autoritativne pozicije u statusnom smislu, jer su to sve bili stručnjaci, vi kao autor imate potrebu da date svoje razloge, svoj kredo o čemu se tu zapravo radi. Da smo ušli u bilo kakvu raspravu, onda bi došlo do oponiranja, ili možda čak i sukoba. Manifest je bio najjednostavniji način. Imate pravo da objavite ono što u korenu čini vaš umetnički koncept. Ali, nije to nikakva doktrina. Bio je to način da se upotpuni stav ili mišljenje koje je već postojalo o našem radu.
Jedna od četiri stavke autonomizma jeste da je lični princip vrhunski princip. Koliko to stoji i danas, tri decenije kasnije?
– Mislim da važi i dalje. Mi smo smatrali da je, čak i ako ste pripadnik nekog pokreta, svaka ljudska jedinka za sebe, da je uslovljena svojim nastankom, opstankom u određenom okruženju, različitim razvojnim okolnostima, karakterima. Sve to ima upliva u izbore koje donosite, a krajnja konsekvenca jeste da je i u samom umetničkom delu. U nekim pokretima, koji su nastajali i opstajali, uvek vidite potpuno autonomna autorstva. Želeli smo da u vremenu, koje je izvanredno opisao Jerko Denegri kao doba nove nepreglednosti, istaknemo sopstvenu viziju društvene uloge. Već su počeli da nam lepe određene etikete, gotovo kao markere, uputstva kako treba čitati naše radove od strane trećih lica, čiji je autoritet bio do te mere nesumnjiv, da je mogao da skrene pažnju s onoga što smo smatrali da je bitno u našoj umetnosti i autorskom profilu.
A jesu li te etikete smetale?
– Mogle su da smetaju. Na neki način se stvarala potreba za određenom ulogom umetnika na sceni koja je bila razvrstana na formalističku ili modernističku. Postojala je sintagma koja se koristila u to doba i oko koje je postojala velika rasprava – modernizam posle postmodernizma. Postojao je način da smeste, bar mene i Markuša, u uski okvir figurativnog slikarstva, pa još slikarstva baziranog na isfantaziranom uličnom kredu drastičnog momka koji ima ulogu otpadnika. Ono što su prevideli jeste da smo i Markuš i ja obrazovani ljudi (smeh) i da je pitanje uličnog kreda bio naš lični izbor, a ne neka socijalna funkcija iz koje nismo mogli da iskoračimo. Naprotiv. To su finese koje su jako važne kada se čita određeni sadržaj na našim slikama. Bilo je i odbijanja priznavanja postojanja konceptualnih strategija. To je već akademska definicija koja može da nanese štetu u daljem tumačenju rada i normalno je da imate potrebu da kažete – dobro, asocijativne mogućnosti su potpuno otvorene, nemam ništa protiv, ali smatram da postoji čitav korpus značenja koji nije uključen u konačan sud o našem radu. I zato su oni koji su nam generacijski bili bliski razumeli tu vrstu slojevitosti, koja je za starije bila nedostupna, ne toliko na intelektualnom, već iskustvenom nivou. Tek je dvehiljaditih nađen model koji je celu tu pojavu u svetskim okvirima okarakterisao kao konceptualne strategije u slikarstvu. Neki tada nisu razumeli, ali nisu nas ni pitali, što je isto zanimljivo.
Naslanja se možda na tu priču jedna beleška iz Manifesta da sebe treba predstaviti „kao oštrog gospodina Sveznajućeg“…
– Ispostavlja se da da. Ali, postoji još jedna, možda značajnija rečenica, koja se pripisuje Markušu, jer je on bio zadužen za poetičniji deo Manifesta, a ja konceptualniji. To je priča o subverziji kao odbijanju priklanjanja opštim društvenim trendovima. Ne kao frontalni sukob, već dislociranje, dispozicioniranje iz trendova što je bila interesantna, nova varijanta da kažete da je subverzija ponekad i to da vam, prosto, nije stalo. I da je to sasvim u redu.
Nema više heroja, postoji autonomizam, slike nisu proizvod majstorstva, već ličnog herojstva i ponekad ne baš prijatnih stvari, rečenica je iz Manifesta koja baš zveči. A je l‘ zaista bilo mnogo neprijatnih stvari?
– Kako da ne. I do dana današnjeg je tako. Generalno, autonomizam je priča o mogućnostima u okviru nedostataka, nemogućnosti. Mi smo bili vrlo jasno orjentisani na autonomno delovanje koje uključuje i to da ste, kako se to savremenim rečnikom kaže, samoodrživi. Samim tim nismo mogli da budemo vezani za institucionalno delovanje kao neki naši savremenici koji su imali tu sreću da im, na primer, Železara Smederevo izvodi radove. Naša pozicija je imala svoju cenu. Niste mogli da računate na to da će doći neko i izdvojiti novac da biste vi slikali ono što želite, pogotovo ne devedesetih. A to utiče posledično na vaš socijalni, društveni status u miljeu u kojem je siromaštvo bilo naglo i rapidno. Pogotovo svih u kulturi. Manifest je pisan marta 1994. godine, posle svega što je već bilo preživljeno.
A kako ste vi tad živeli?
– Loše. Ušao sam tada u pravu ličnu i porodičnu dubiozu. Meni je na početku snimanja filma „Mi nismo anđeli“, odmah prvog dana, preminula mati. To je bilo vreme Bitke za Vukovar, koja se završila u novembru 1991. Bili smo Markuš i ja na petoj godini studija FLU, i krenuli da se probijamo. Imao sam i ugovorenu prvu izložbu u inostranstvu, zajedno s Milicom Tomić, Dimitrijem Pecićem, Jasminom Kalić i Selenom Vicković. Uspeli smo nekako tu izložbu da transportujemo i sebe same dva dana pred embargo. A embargo nas je zatekao u Briselu, i nismo znali kako da se vratimo kući. Ja sam otišao za Berlin, ostao tamo mesec i nešto dana – kako bih video šta ću uopšte da radim, da li da se vratim. Milica Tomić je ostala čitavih šest meseci kod bake u Frankfurtu i vratila se decembra 1992. godine. Na kraju smo svi prelomili da je naš problem ovde, a ne negde tamo. Da smo tamo ostali stalno bismo vukli sa sobom tu vrstu balasta koji nam nije trebao. I interesantno je da kad su svi bežali napolje Milica Tomić i ja smo se vratili (gorak smeh). Ali, to nam je dalo, na neki način, i životni i autorski legitimitet. Jer, govorili smo iz situacije koja je stvarna, i bili smo, u velikoj meri, nosioci scene koja je tada nastajala. I to je za nas bilo važno. Slično se dešavalo 1914. Pa, Kandinski se vratio u Moskvu. Mislim da je bitno razumeti da to nisu jednostavne i lake odluke. Ne možete da predvidite šta donosi sutra, ali bilo nam je važno da razumemo da je naš problem ovde. Vratili smo se da rešimo problem. Ja sam u to vreme, što je normalno za nekog od 28 godina, imao iluziju da Slobodan Milošević neće trajati duže od decembra 1992. godine. I zaista je izgledalo kao da će sve ići u tom pravcu, bio je pred padom. Suštinski, nije ni dobio izbore 1992. ako ćemo pravo. Dobio ih je uz pomoć lažnih glasova s Kosova koje mu je doneo Arkan. I jedva je, i uz pomoć onog đubreta Duška Mihajlovića, koji mu je dao glasove Nove demokratije, prešao za dva glasa polovinu da može da formira vladu. Milan Panić je zaista bio pobednik tih izbora. I to nas je unazadilo, zahvaljujući i međunarodnoj zajednici koja je rekla – bilo je malih neregularnosti, ipak je sve to ok. Isto kao i danas.
S ove distance vaša odluka da se vratite iz Nemačke u onakvu Srbiju, ako govorimo o uslovima života, deluje pomalo irealno…
– Ali, pitanje je šta bi bilo sa mnom u Nemačkoj. Možda bih imao udoban život, ali niskog intenziteta. Ja sam tamo bio s jednom Nemicom. Rekao sam joj tada da se vraćam za tri nedelje, a vratio sam se posle 16 godina i zatekao je u istom stanu, istim okolnostima. Samo je bila 16 godina starija, a scena političkih autonomista Zapadnog Berlina potpuno je utopljena u sivilo, nestala je kao društveno-politička snaga. Ostali su da životare kao neki starci zakovani u epohu koje više nema. Govorio sam im 1992, kad sam odlazio za Beograd, da će sve nestati, da će postati samo još jedan nemački grad, da će im podići rente i da će morati da se isele u predgrađa i da čekaju biološki nestanak. I tako je i bilo. Kad smo se 2008. videli imao sam 44 godine, izložbu u Berlinu, i bio još uvek živ umetnik u punom kapacitetu.
Ispada da su onda godine pod Miloševićem bile, bar profesionalno, inspirativne.
– Lako je o tome pričati retrospektivno. A kad se setim tog vremena, doslovce sam se borio za goli život. Sećam se jednom me je zvao Rambo Amadeus i rekao sam mu: „Čoveče, imam još 100 maraka u životu i ništa više“. Na to mi kaže, onako rambovski: „Ja bih sad te pare spičkao odmah, ne bih ni razmišljao, i kad to uradiš, videćeš sutradan će se nešto desiti“. Ja sam mu na to rekao: „Ma važi, sereš…“ Međutim, ja te pare silom prilika spičkam. I sutradan me zaista neko zove i kaže – Imamo kombinaciju. Pomislio sam – Vidi, ovaj ludak je bio u pravu. Odjednom se neko niotkuda pojavio i imao sam 400-500 maraka, i time sam rešio sledeća dva meseca života.
Istoričar umetnosti i filozof Stevan Vuković u tekstu za katalog izložbe podseća da je u Srbiji u prethodnim decenijama razvijena kultura protesta, ali da se pravi bunt poslednjih godina kanalisao u „sada i ovde“ i podseća da ste tu sintagmu preuzeli iz naslova teksta Đorđa Jovanovića u časopisu „Nadrealizam – danas i ovde“ iz 1931. godine. Zašto?
– Sada i ovde je način na koji smo mi živeli od malih nogu. Kada se pojavio pank, bio je u izvesnom smislu otpor prema normalizaciji bunta, koji je postao žanrovski prihvatljiv kroz otkačene mlade ljude, dugokose hipike koji su se čudno oblačili i postali deo ambijenta, opšteg konformizma koji se prodavao, ne kao otpor establišmentu šezdesetih godina, nego kao divna mladost koja buja. Prihvaćene su time sve odlike eksploatatorskog društva kao što je bilo englesko tog doba. Bio je to kritični trenutak društva u blagostanju. Počela je kriza dosta da košta, a uvek se to prelama preko najnižih društvenih slojeva. Kad se pank pojavio, hteo je da kaže – postoji sada i ovde. A slika toga sada i ovde jeste da smo mi, u suštini, odrpani. Duga kosa košta, treba je negovati, pa ošišaću se na kratko i rešiću taj problem (smeh).
Karikiram, ali radilo se o principu samodovoljnosti. Izašli su s čitavim konceptom koji se zvao – uradi sam. Bila je to mantra novog doba, dakle ne moraš da čekaš velike studije, galerijske sisteme da ti se otvore. Klinci koji su imali ti vrstu iskustva, kao recimo Dejmijan Herst, koji je nekoliko meseci mlađi od mene i kog je majka vraćala s autobuske stanice da ne ide odrpan, topila njegove pank ploče i pravila saksije, primenili su taj princip. Kad smo mi krenuli s autonomističkim konceptom, i on je to uradio napravivši prvu izložbu u hangarima Ist enda. Kopirao je izložbu Čarlsa Sačija s pet remek-dela iz njegove kolekcije, ali ih je zamenio delima svojih drugara sa Sent Martinsa i napravio revoluciju. Da je u tome bilo nečega vidi se i ovde. Jer i 30 godina kasnije ta vrsta razmišljanja, model autorskog rada, produkcije i dalje ima smisla. Ova izložba „Autonomizam sada i ovde“ jeste imala troškove koji su značajni za naše uslove, ali nisu nemogući. Važno je razumeti do koje mere je važno praktično razmišljanje, namenska slojevitost, da sebe usmeravate tako da širite horizonte znanja, jer je to upotrebljivo u kreativnom procesu. U životu ćete se više susretati s nemogućnostima, nego mogućnostima, i zato je bolje da se odmah pripremite na nemogućnosti. Jer ako dođu mogućnosti – onda je to samo bonus.
Sutra: Popio bih metak odmah prvog dana vladavine, a možda već i u predizbornoj kampanji, jer mnogima ne bih odgovarao: Ispovest Uroša Đurića
Bonus video: Uroš Đurić
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
