22
Ponedeljak, 4. maj; 5,40h.
Sinoćna šetnja Tašmajadanom oko 19h, razlikovala se nekako od svi prethodnih za vreme vanrednog stanja. Malo ljudi na stazama, još manje maski i rukavica, tihi glasovi, neki čudan mir. Kao da se nešto čeka, pomislila sam. Kasnije, veče je išlo uobičajenim tokom: aplauzi medicinskom osoblju, pa šerpe… Nisam primetila baklje. Delovalo je kao da se sve stišava. Odahnula sam. Trebalo bi da se strasti smire, sada kada ćemo izaći iz izolacije. Onda je stigao video Dragana Đilasa, jedan od najpotresnijih snimaka viđenih u izolaciji. Zar smo stvarno stigli do tačke sukoba kada ni deca ne ostaju pošteđena?
Sećam se filma Renea Klemana ‘’Zabranjene igre’’ po romanu Fransoa Boajea. Gledala sam ga u detinjstvu, neke scene nikada nisam zaboravila. Tema – slučajni susret dvoje dece u ratnom egzodusu 1940, njihovo prijateljstvo i suočavanje sa surovim svetom koji su stvorili odrasli. Užasi gubitka roditelja, skrivanje, sahrana psa, traume, strahovi koji decu obeležavaju za ceo život. Suptilna antiratna drama nagrađena ‘’Oskarom’’ za najbolji strani film i „Zlatnim lavom“ u Veneciji 1953. Jedna kompozicija za gitaru, ‘’Anonimna romansa’’, koja ostaje kao muzičko delo kojim je obojen taj crno-beli film, možda jedna od najlepših filmskih, muzičkih tema. ‘’Svi ideali sveta ne vrede suze jednog deteta’’, mudrost koju nam je zaveštao Dostojevski. Nedostaje nam mudrosti.
Još tri dana ćemo, ako se statistike ne promene nagore, živeti vanredno, u danima mrmota. Razmišljam o brojevima sa kojim se svakodnevno suočavamo: broj obolelih u svetu i ovde, broj preminulih, stope smrtnosti, broj pozitivnih, broj onih koji su ozdravili… Brojevi jesu činjenice, ali šta se nalazi iza njih. U zavisnosti od izvora i ti brojevi se razlikuju. Ono što nas čeka, slažu se svi, neće uopšte ličiti na prepandemijsko vreme. Neizvesnost koja plaši, trebalo bi da se okupimo, razumemo, pomognemo a ne da se, u najvećoj krizi kroz koju prolazimo, delimo i sukobljavamo. Ili je to naše, ovdašnje, večito prokletstvo? U „Šumu vremena“, Džulijan Barns konstatuje da je Šekspir bio pomalo naivan. ‘’Jer, njegovi su monstrumi imali svoje sumnje, košmare, napade savesti, osećaje krivice… Ali u stvarnom životu, ma kakva griža savesti? I kakvi košmari? Sve je to bilo puka sentimentalnost, lažni optimizam, nada da će svet postati onakav kakav bismo želeli da bude, da neče ostati takav kakav jeste’’.
Pročitajte još:
A možda je spas u zaboravu, u krhkosti sećanja? Često, sve češće, pošto sam završila neku knjigu, sutradan već više ne mogu da se setim koja to knjiga beše, šta je bila tema, ko je bio autor, u čemu je bio zaplet. Patrik Ziskind to stanje naziva amnesie in litteris. „Moraš memorisati, vežbati pamćenje, jednom rečju moraš – sada citat iz poznate pesme, čijeg autora i naslova ovog časa ne mogu da se setim, ali čija mi je poslednja strofa poput moralnog imperativa, jednom za svagda ostala urezana u sećanju: ‘Moraš’, tako glasi strofa, ‘moraš’…’moraš’… E, svašta! Sad ne mogu da se setim kako tačno ide. Ali nema veze, suštine se još uvek dobro sećam. Nešto kao: „moraš živeti drugačije – promeniti svoj život“.
Ipak, ostaje tih nekoliko momenata koje nikada neću zaboraviti. Ni onda kada se promenim.