Kraj 2020! Amarkord, što bi rekao Felini, ili sećam se, što bismo rekli mi, kako smo sa bezbroj poljubaca i zagrljaja, uz pesmu i vatromete ispraćali staru 2019. I, sa koliko smo nade dočekivali novu, 2020. godinu. Dve hiljade dvadeseta! Dva puta po dvadeset. Nešto nesvakidašnje, osobito. Kao neki novi, mali početak Dvadesetog veka. Imali smo tako velika očekivanja. Kad ono...
Sećam se i filma Srećna nova 1949 scenariste Gordana Mihića i reditelja Stoleta Popova koji je 1986. dobio Zlatnu arenu u Puli. Sukob KPJ sa staljinizmom povodom rezolucije IB, dva brata na suprotnim stranama, jedan nepravedno optužen i osuđen kao rusofil, drugi blizak podzemlju, koji bratu otima ženu… Atmosfera napetosti i straha, nesigurnosti, neizvesnosti. Kao ova, sadašnja.
Šta sam naučila tokom ove neverovatne, apokaliptične, nemilosrdne 2020? Sećanja blede, ali tu je ovaj Dnevnik iz izolacije. A tu je i knjiga eseja Zejdi Smit Intimations (Nagoveštaji ). Mala knjiga po broju strana, ali značajna kao psihoportret 2020. obeležene panedemijom, izolacijom, umiranjem i preživljavanjem, kako ih je doživela ova izvrsna književnica.
U mom slučaju, promenili su se prioriteti. Ono što nam je do 2020. možda izgledalo važno, odjednom je postalo nevažno. U doba korone druge teme dobijaju na značaju: pitanje slobode i prava na izražavanje ličnog mišljenja, shvatanje građanska neposlušnost, zaštita naših reka, kvalitet vazduha koji dišemo, sveopšta zagađenost, naš odnos prema uništavanju tradicije i nepoštovanju kulture… Novi pogledi na stare teme. Lični gubici koji rađaju novu saosećajnost, preispitivanje vlastite hrabrosti i moralnosti. Tortura samoće, nekretanja i zaustavljanja života, o kojima svedoči Zejdi Smit, koja nas je suočila sa pitanjima šta je stvarno značajno i vredno i koja je pomogla da vidimo dalje i dublje. Kao da sam naučila lekciju kako biti bolja osoba, kako želeti manje stvari, koliko je značajna saosećajnost, nesebičnost, spremnost na odricanje radi zajedničkog intersa. Korekcije.
Kraj 2020. ukazuje da se bogatstvo deset najbogatijih ljudi na planeti višestruko uvećalo. Bogati su još bogatiji a sirotinja je, zakonomerno, još siromašnija. Duh vremena? Možemo li samo slegati ramenima suočeni sa tom činjenicom? Kakve bi trebalo da budu naše odluke o ponašanju i delovanju u 2021? Viberom mi stiže rečit crtež: gomila unezverenih ljudi od kojih jedan dugačkim štapom bojažljivo pokušava da otškrine vrata na kojima piše – 2021. To što ne znamo šta nas očekuje ne znači da bi trebalo da ostanemo amorfna masa koja se ne mesa u pitanja sopstvene egzistencije. Nekim autokratama videli smo, najzad, leđa u protekloj godini. Eto i nečeg ohrabrujućeg.
Veoma sam uzbuđena što mi je u novogodišnjem NIN-u objavljen intervju povodom izlaska iz štampe Dnevnika pod maskom. Taj tekst je obeležio moj lični jubilej. U prazničnom broju onog, starog NIN-a, u novinskom formatu, objavljen mi je prvi tekst. Pre tačno pola veka. Za svakog novinara prvi tekst ima značaj najveće ljubavi. NIN-ova novinarska škola bila je ravna svojevrsnom univerzitetu jer je svaki novinar u tom nedeljniku bio jedan od najboljih autora jugoslovenske štampe. Početi karijeru među tim bardovima značilo je kaliti se u najboljem društvu i naučiiti, za uvek, koliki je značaj hrabrog, istraživačkog novinarstva za sredinu koja pretenduje da ide napred.
Srećna Nova 2021!