0
Jedva sam dočekala novu knjigu Karla Uvea Knausgora, autora šestotomnog autobiografskog romana “Moja borba” ( Majn kampf ) koji je postao svetski izdavački hit. Pisca su nazvali novim Prustom, ovenčan je nagradama, postigao je milionske tiraže. Posle toga, tokom 2015. i 2016. objavljene su mu četiri knjige eseja – “U jesen”, “U zimu”, “U proleće” i “U leto” – u formi pisama koje otac piše kćerki čije rođenje iščekuje. Kod nas je upravo objavljena prva knjiga - “U jesen”.
“Sada dok ovo pišem, ti ništa ne znaš ni o čemu, ne znaš šta te očekuje, u kakvom svetu nastaješ. A ja ništa ne znam o tebi. Video sam sliku na ultrazvuku, i držao sam ruku na stomaku u kojem ležiš, to je sve… Ugledaćeš svetlo dana, kako se kaže.“
Naravno da sam odmah pročitala tu knjigu žureći da joj se naslov ne demodira, da ne izađemo iz jeseni. Otac piše detetu o svetu koji ga čeka: o suncu i lišću, o svitanju i tišini, o automobilima i telefonima, o žabama i jazavcima, o gumenim čizmama, žvakama, o samoći i iskustvu, o meduzama i vrbama… Najdublje me je potreslo saznanje da su svet o kome Knausgor piše 2015. godine uveliko prekrili snegovi i šaš. I da današnji svet, koji mi možemo predstaviti našim nerođenim naslednicima, izgleda sasvim drugačije. Jedna od retkih pojava iz Knausgorove knjige koju bih ja stavila u ovu jesen 2020. je – plastična kesa. Ista ona potonula plastična kesa koju je pisac video na morskom dnu pored Sandeje, najudaljenijeg ostrva arhipelaga Bulande, nadomak zapadne obale Norveške.
“Nabrekla od vode, s drškama uvis, plutala je plastična kesa na dubini od nekoliko metara tog dana februara 2002. Taj trenutak ništa nije pokrenuo, čak ni neko razmišljanje, niti je išta okončao, i možda sam to pomislio dok sam napolju kopao pre nekoliko dana, da sam još usred nečega, i da će tako zauvek biti.“
Prva pomisao koju je ova knjiga u meni pokrenula je reminiscencija na ispovest Pismo nerođenom detetu Orijane Falači, novinarske legende moje generacije. Tu je, na mojoj polici. Napisana 1975, u prvom licu, pokrenula je pitanja morala, odgovornosti i individualnosti iz ugla jedne hrabre žene koja je želela da svoje nerođeno dete pripremi na okrutni svet koji ga čeka. Pisala mu je o slobodi, o ljubavi, o rođenju i o smrti. I, iako je osnovna poruka autorke bila otkriće da bolji svet ne postoji, u knjizi je provejavala i vera u život.
Prijatelji me pitaju da im objasnim svoje opredelenje za pisanje u formi ovog dnevnika čiji je „prvi tom“ upravo objavljen pod naslovom Dnevnik pod maskom. Objašnjavam, profesorski, da su vekovima dnevnici bili, pored recepata, ljubavnih pisama i lirske poezije, dozvoljena forma ženske kreativnosti u patrijarhalnom okruženju. Bili su plod one, podsmešljivo nazvane, „neurotične senzibilnosti“ koja je egzistirala na periferiji, u predsoblju muške literarne sfere. Dnevnici su bili dozvoljen prostor ženskog kreativnog, probnog uzletanja, njihovo literarno pribežište, trening ženske književne prakse, refleksija unutrašnjeg, sentimentalnog života, tematski primeri sitnih, svakodnevnih banalija. Ti ivični, marginalni izdanci književnosti, novopronađeni glasovi žena, mukotrpno su se probijali iz privatnosti u javnost. Najbliži ženskoj ispovednoj literaturi, danas su rod koji izaziva pažnju publike i kritike.
U aprilu se rodio moj unuk Miron. U maju se rodila Marta, kćerka moje saradnice Milice Kulić. U novembru se rodila Lena, unuka moje koleginice Jelene Đorđević. Verovatno će jednom, kad odrastu, ta deca poželeti da pročitaju zašto je ta 2020. u kojoj su rođeni, bila godina opasnog življenja. Godina, koju je pojeo jedan virus. Godina u kojoj se živelo pod maskama, a ljudski dodir je bio zabranjen. Godina, u kojoj vladaju populisti, u kojoj je parlament postao samo jedan od tabloida, pa sudi jednoj glumici, komičarki, zato što govori šta misli!
Eto, dragi moji, to je bio razlog mog opredeljenja da postanem dnevničarka.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
