Piše Neda Todorović: Muka s rečima

A svedok sam paradoksa koji nije samo pokazatelj ovdašnjeg ponašanja građana suočenih sa  poražavajućim učinkom korone. U Columbia Journalism Review čitam tekst pod naslovom ‘’Treba li da objavljujemo manje o pandemiji’’? Teza autora je:  dok u SAD nikada nije bilo više zaraženih, interesovanje ljudi o pandemiji na socijalnim mrežama nikada nije bilo manje?!  Dok su u martu onlajn vesti o kovidu činile 60 odsto svih vesti sada, kada ni u bolnicama ni na grobljima nema više slobodnih mesta,  ima ih -  manje od 30 odsto. Iako su vesti gore nego ikad, broj lajkova i šerova manji je nego ikad…Šta je to u ljudskom biću?Panedmija predugo traje. Ljudi su se umorili od kovida, muka im  je od loših vesti, od pretnji karantinom, od zabrana, od kontakata visokog rizika, od upozorenja da je svaki zatvoren prostor – polje moguće smrti. Evo i bilansi dve sahrane crkvenih velikodostojnika u Podgorici i Beogradu broje se i tek će se brojati. A bilans izveštavanja sa ta dva medijska događaja prve vrste ostaće zauvek zabeležen kao dokument ovog vremena o trijumfu neznanja, primitivizma, neprofesionalizma, šarlatanstva, amaterizma, nevičnosti… Jadna kamera trpi sve. Slažem se sa profesorom Rankom Bugarskim da se ‘’celokupan društveni život određene sredine ogleda u jeziku’’. A muka s rečima, što bi rekao pesnik Mića Danojlić, današnjih izveštača, reportera, novinara, voditelja, komentatora zaduženih za prenos sahrane patrijaraha pokazatelj je neviđenog posrnuća novinarske profesije. Njom sada, ne samo u tabloidima nego i na televizijama sa nacionalnom frekvencijom caruju laici,  dobrovljci za novinare. Jer, iz tih medija, pobegli su glavom bez obzira u nezavisne medije svi novinari koji nešto vrede. A tu je ostao uglavnom neprofesionalni talog. Protojevrej, staford, odron, knjiga žalbi… Ne, nisu u pitanju lapsusi,  ili kako ih je jedna visokopozicionirana članica Kriznog štaba svojevremeno krstila – lapsuzi. Nisu to tek omaške u govoru. U pitanju je poražavajuće neznanje ljudi čiji se posao sastoji iz upotrebe reči. Ta mucava neukost, to praznoslovno brbljanje, o lošem akcentovanju da i ne govorim, ukazuje na nekompetenciju – neizlečivo obolenje sredine u kojoj je podobnost u svim sferama zamenila kvalifikovanst.https://www.youtube.com/watch?v=ytky45KQDg4Postoji deset zlatnih pravila u novinarstvu, azbuka profesije. Prvo glasi – priprema. Ne idi nepripremljen na događaj. Pročitaj (proveri) sve što ti može pomoći da se u prenosu, najavi, razgovoru… ne obrukaš. Sledeće glasi – nikad ne govori (ne piši) o onom što sam ne znaš ili ne razumeš. Jer, reči su naše, novinarsko, i oruđe i oružje. Pa ako imamo muku s rečima, to je isto kao kada lekar ne bi znao da upotrebi stetoskop, da napiše recept ili da da dijagnozu upale krajnika. Mi smo držali Vujaklijin Leksikon  stranih izraza pored pisaće mašine. Danas svi sve mogu da pogledaju i provere na internetu.E, ali umesto da proveravaju znanje, diplome i iskustvo onih koje zapošljavaju u medijima, sada je urednicima i vlasnicima lakše da  ‘’novinare’’ regrutuju u rijaliti programima, kako napisa Ranko Pivljanin. I, među decom svojih partijskih kolega, među omladincima vladajućih stranaka, dodajem. A ne bih rekla ni da se oni, ti urednici i vlasnici, odlikuju neophodnim kvalifikacijama. Važnije je da su – podobni.Videla sam se sa Aleksandrom Tijanićem, mojim bivšim studentom,  neosredno pre nego što nas je napustio. Razgovarali smo o muci s rečima novih generacija novinara. Sećam se da mi je već tada naveo primer koleginice koja je patrijarha Pavla titulisala sa vaša svetlosti umesto vaša svetosti. Ispričao mi je i da mu je neka kandidatkinja za saradnicu na pitanje šta čita spomenula knjigu pisca Vorena Pisa. ‘’Pomislio sam da moram provreriti ko je u pitanju, pošto za tog autora nisam znao. A onda sam shavtio da je mislila na War and peace, na Tolstojev "Rat i mir" – delo za koje, očigledno, nikada nije čula’’.Miko foooo, rekla bi Sterijina Fema u ‘’Pokondirenoj tikvi’’.