"Kasno sam počeo da pišem" - Ko je Daglas Stjuart?

Od kako je dobio Bukerovu nagradu, Daglas Stjuart na društvenim mrežama, osim što se zahvaljuje na podršci, preporučuje knjige autora za koje misli da ih vredi pročitati. Koristi trenutak da ukaže na druge pisce. Nije ni čudo, reklo bi se, pošto zna koliko je teško skrenuti pažnju na knjigu. Njegov roman "Šugi Bejn", objavljen u februaru, prihvaćen je toplo, ali čitaoci nisu baš pojurili da pročitaju to što ima da kaže. Knjiga je, međutim, dospela prvo u uži izbor za jednu od tri najveće književne nagrade engleskog govornog područja, a onda je žiri pozvao Stjuarta i saopštio mu je da dobitnik Bukera."Pročitao sam sve knjige finalista za Bukerovu nagradu. Zato nisam ni pomislio da bih mogao da pobedim. Njihove su knjige izvrsne, svaka od njih", poručio je na Tviteru, objašnjavajući zašto je bio "potpuno zapanjen" posle vesti da je on laureat.https://twitter.com/Doug_D_Stuart/status/1330125108380372993Na listi kandidata za Bukera ove godine bilo je mnogo debitanata. Četvoro od šest finalista su debitanti. Među njima je i Daglas Stjuart. Jedini rođen u Britaniji. Tačnije, u Škotskoj.Knjiga "Šugi Bejl" govori o dečaku koji odrasta u stanu u Glazgovu, u radničkom kraju, u sivilu i sirotinji, sa majkom alkoholičarkom, u vreme režima Margaret Tačer i njene "gvozene pesnice" kada se čeličane i brodogradilišta zatvaraju.Stjuart je likove Šugija Bejla i njegove majke Agnes gradio spram ličnih iskustava. On je najmlađe, treće dete u porodici, ali je odrastao usamljen, pošto oca jedva da je poznavao, a njegovi brat i sestra, već tinejdžeri kada je rođen, potražili su poslove da bi pobegli od haosa kod kuće. Ostali su on i majka, koja je iz očaja posezala za alkoholom, obeznanjivala se i povremeno se svesno povređivala. I on se brinuo o njoj. Umrla je kada je budućem piscu bilo 16 godina. Ali Stjuart napominje da nije želeo da piše socijalnu dramu."Za mene je 'Šugi Bejn' ljubavna priča, to je pre priča o ljubavi nego o zavisnosti", jasan je on. Zahvaljujući se na nagradi, prenose svetski mediji, zahvalio se i svojoj majci, kojoj je posvetio "Šugija Bejna", navodeći da je ona "na svakoj stranici ove knjige". "Jasno mi je da bez nje ne bih bio ovde, ne bi bilo mog rada ovde", rekao je.

Zahvalio se i "škotskom narodu, posebno Glazgovljanima, čiji su empatija i humor i ljubav i borba u svakoj reči ove knjige".Zanimljivo je da je Stjuart tek drugi Škot nagrađen Bukerom u istoriji ovog priznanja. Prvi je Džejms Kelman, nagrađen 1994. godine za roman "Koliko kasno je bilo, koliko kasno", knjigu za koju Stjuart kaže da mu je promenila život, jer je to bio "prvi put da je video svoje ljude, svoj dijalekat, na stranicama knjige"."Kada je Džejms osvojio nagradu sredinom devedesetih, škotski glasovi bili su doživljavani kao remetilački, van svih normi. A sad kada vidim Šugija u centru svega toga, nemam reči da to izrazim. Mlad dečak kao ja, koji je odrastao u Glazgovu osamdesetih godina, ovako nešto nije mogao ni da sanja", rekao je Stjuart.Na Tviteru je otkrio i koji su još pisci uticali na njega: Agnes Ovens, Džordž Fril, Aleksandar Troki, Dženis Galovej, Alan Vorner i Beri Hajns, koji "dobro, nije baš Škot, ali je dovoljno blizu, a 'Sokola za nitkova' zaista volim". (Po tom romanu engleskog pisca iz 1968. o dečaku iz rudarskog gradića koji ima problema i u školi i kod kuće, a pronalazi sokola i dresira ga, reditelj Ken Louč snimio je film "Kes").Modni dizajn i pisanje posle smena od 12 satiStjuart je kao dečak izostajao iz škole da bi se brinuo o majci. Kada je išao u školu, drugi dečaci bi ga maltretirali jer je bio previše "mlitav"."Bio sam feminiziran, bio sam povučen, bio sam starmali. Nije bilo šanse da se identifikujem kao gej, bio sam premlad, ali bio sam drugačiji", ispričao je Stjuart za "Njujork tajms".U kući jedva da je video neku knjigu. Majka ga je, kaže, na neki način podržavala u pisanju, čak mu je pod alkoholom i diktirala svoju autobiografiju, "da je zabeleži", iako nikada ne bi odmakla dalje od posvete Elizabet Tejlor, "još jednoj ženi nesrećnoj u ljubavi". Kada mu je majka umrla, kratko vreme živeo je sa bratom, a onda je prešao u internat. Sklanjao se u knjige i pronalazio se u njima, prvi je iz porodice koji je završio srednju školu i hteo je da studira književnost, ali mu je neki profesor rekao da taj predmet "nije prikladan za momka sa njegovim poreklom". Umesto studija književnosti, upisao se na dizajn tekstila u Glazgovu, potom to i masterirao u Londonu i preselio se u Njujork, gde živi poslednjih 20 godina.Radio je u modnoj industriji, za svetske brendove kao što su "Kelvin Klajn", "Ralf Loren", "Banana ripablik" i "Džek Spejd". Roman je pisao u međuvremenu, posle smena od 12 sati, kao neku vrstu suočavanja sa traumama iz detinjstva i terapijama. I sve mu se, kaže, vratilo.

"Sedeo sam i pisao 'Šugija' ne znajući šta pišem. Nisam dozvoljavao sebi da verujem da pišem knjigu, jer bih se zastideo od takve pomisli", ispričao je novinarima.Knjigu je, kaže, pisao 12 godina. Prva verzija imala je oko 900 stranica. Objavljeno je upola manje. Izdavači su ga listom odbijali. U većini od 30 izdavačkih kuća najčešće je bilo objašnjenje da je dobro napisana, ali da će teško moći da zainteresuju Amerikance za roman o škotskom gej dečaku i njegovoj majci alkoholičarki.Prihvatili su je u kući "Grouv Atlantik". Po objavljivanju su usledile dobre kritike, ali je usledila i pandemija i zatvaranje knjižara. Početkom jeseni, međutim, stigle su i nominacije za Nacionalnu književnu nagradu u Americi i za Bukera. Bukerov žiri nazvao ju je "neverovatno ličnim, saosećajnim, uzbudljivim potretisanjem zavisnosti, hrabrim istraživanjem buđenja seksualnosti", kao i "istraživanjem kompleksnog odnosa, ali punog ljubavi, između majke i sina"."Teško je odvojiti se od te knjige a da ne pomislite 'ovo će postati klasik'", rekla je Margaret Bazbi, izdavač i urednica, predsedavajuća u žiriju za Bukerovu nagradu.Pored plakete, Stjuart je osvojio i 50.000 funti, a američki izdavač je najavio štampanje još 50.000 primeraka knjige samo u novembru. Laureat je u šali rekao da će novac iskoristiti da otplati izgubljenu opkladu svom mužu Majklu Keriju, kustosu u galeriji Gagosijan specijalizovanom za Pikasa, sa kojim živi u njujorškom Ist vilidžu. A onda, ozbiljnije, kaže da je sada u prilici da se posveti isključivo pisanju.Sad, u svojoj 45. godini piše drugi roman. I pokazuje da nikad nije kasno.