Piše Neda Todorović: Diskretni sram jedne zabrane

Pitanje koje me progoni: jesmo li mi, već više od godinu dana zarobljeni u nenormalnosti ove pandemije, svakodnevno sučeni sa nestankom, sa desetinama, stotinama, hiljadama smrti poznatih i nepoznatih, postali manje zastrašeni i bar donekle svesniji svog prava na činjenice? Pre svega o koroni, a onda i o svemu drugom. Jer, istina je, što reče Toni Parsons, naš čamac spasavanja na Titaniku. Da li nas je ovaj zagonetni virus trgao iz hroničnog pasivizma i podstiče li nas on da se učlanimo u društvo nekih novih, svesnijih, građana nepokornih?Čitavu proteklu godinu proživljavam, silom ovih pandemijskih prilika, na društvenim mrežama. Postajem svesna njihove demokratičnosti ( tu svako anonimno može da kaže i bukvalno bilo šta ) i njihove anarhičnosti ( prepune su đubreta - gluposti, neznanja, nepismenosti, zabluda ). Suočena sa svim tim, pitam se svakodnevno - šta je ta naša zajednička perspektiva, koji je pravi put iz stanja nezrelosti ka prosvetiteljstvu koje deluje kao jedini izlaz. Odgovor nalazim u filozofiji neslaganja Dijega Fuzara ’’Misliti drugačije’’ (Clio ), koji citira Bertolda Brehta: “I molim vas - ono što se dešava svakog dana nemojte smatrati prirodnim. Nema toga za šta treba reći 'to je prirodno' u ovim vremenima krvave pometnje, uređenog nereda, smišljenog bezakonja i nehumane humanosti, tako da ništa ne treba da bude smatrano vrednim da bi ostalo kao jeste’”.Sve vreme sam se pitala čemu nam tačno služe te društvene mreže, sem što su postale nelojalna konkurencija, istinska pretnja svim ostalim medijima, štampi kao najstarijem, pre svega. Slažem se sa sociologom Krisom Bejlom, sa američkog Djuk univerziteta, koji proučava društvene mreže pokušavajući da nadje neke tačke dodira među toliko polarizovanim stavovima ljudi na njima: mreže nam ne služe samo da dobijemo informacije i da se zabavimo, smatra ovaj istraživač nego, pre svega, da bolje razumemo druge i sebe. One su, prema tome, više sredstvo stvaranja našeg identiteta i potvrda našeg društvenog statusa nego što su onaj javni ćošak demokratije na kome je bilo moguće reći sve. U tom smislu plediram na svoje vršnjake da se povežu, da komuniciraju, ukoliko ne žele da ih pregazi vreme, da dožive društvenu smrt mnogo pre one stvarne.Pa ipak, za mnoge od nas štampa je bila i ostala prva jutarnja molitva. Pa svako gašenje nekog lista doživaljavam kao još jednu smrt, a svako pokretanja novih novina slavim kao nečije rođenje. Toliko je lokalnih medija u međuvremenu bezočno uništeno, a građani su se ćutke mirili sa tim nenajavljenim smrtima. A evo, sada jednim novinama ne daju da se rode! Zato me ovo prisilno odlaganje rođenja ’’Novih’’ novina duboko uznemirava i suočava sa evidetnim strahom vlasti od onih koji bi samo da misle drugačije. Ne dati im ni da se rode!? Činjenica da su sve raspoložive štamparije u Srbiji odbile da štampaju jedne nove novine ukazuje mi na tu ’’suptilnu’’ i ’’diskretnu’’ potrebu ovih cenzora pritisnutih strahom da deluju unapred. Što samo pokazuje u kolikoj je meri sloboda medija ovde ugrožena. I ne samo ona. Nije više potrebno da nam na to ukuazuju sve zabrinutiji, evropski posmatrači.Od kad postoji štampa, vode se bitke za njenu slobodu. Ove novine zabranjene su i pre nego što su izašle. To je nešto sasvim novo u dugoj istoriji borbi za slobodne medije.