Iako ga u javnosti i iz njegovih knjiga i kolumni o jeziku znamo kao velikog znalca etimologije i srpskog jezika, profesor Ivan Klajn mi je na hispanistici predavao istorijsku gramatiku i stari španski jezik (barokni i srednjevekovni).
Bio je tih i uzdržan, vrlo zahtevan profesor starog kova, ispit kod njega bio je jedan od najtežih. I njegova predavanja nisu bila ni nalik onom duhovitom i neposrednom Ivanu Klajnu kojeg znamo po knjigama i kolumnama o jeziku koje je pisao. Učili smo gramatku i leksiku da bismo kasnije mogli da čitamo klasična dela Zlatnog veka španske književnosti.
Kada sam posle završene hispanistike počela da studiram glumu na Fakultetu dramskih umetnosti, svetsku dramu mi je predavao Dragan Klaić, takođe jedan od velikih profesora i erudita koji su zadužili našu kulturu. Za ispit sam izabrala da analiziram dramu “Don Huan“ Tirsa de Moline odnosno “Zavodnik iz Sevilje i kameni gost“ kako se u originalu zove.
Klaja, kako smo ga zvali, mislio je da je uhvatio neuku glumicu u očiglednoj laži, jer originalni tekst Don Huana nikad nije preveden na srpski, pa me je upitao:
“A u kom ste to prevodu čitali ovo delo?”.
“Čitala sam u originalu“, odgovorila sam.
“A gde ste to učili barokni španski?“, insistirao je Klaja.
“Kod prof. Ivana Klajna”, rekla sam, pomalo razmetljivo, ponosna što ću zahvaljujući jednom svom cenjenom profesoru impresionirati drugog, kome sam se podjednako divila.
Tako su se ova dva velika profesora čiji sam student imala čast da budem ostala zauvek povezana u mom sećanju.
Mnogo godina kasnije kada sam bila operativni urednik časopisa “New Moment”, urednici su me zamolili da pozovem profesora Klajna da nešto napiše za naš časopis. Imala sam ogromnu tremu jer iako sam bila njegov student i to vrlo dobar, nikad, sem na ispitu, nisam sa njim imala direktan kontakt.
Predstavila sam se rekavši da ne verujem da me se seća, a on je tihim glasom lagano odgovorio;
“Sećam se, kako da ne, baš nedavno sam pročitao vaš prevod romana ‘Ljubav u doba kolere’ Garsije Markesa. Lepo, vrlo lepo ste to uradili“.
Posle razgovora sam leteći od čuda otišla kući, sela u fotelju, i rekla svom ocu koji je, iako lekar, pomno pratio sve što je prof. Klajn pisao.
“Ivan Klajn mi pohvalio prevod”.
Bila je to i ostala najveća nagrada i najdragocenija pohvala koju sam ikada odbila. Moj lični Oskar za prevođenje.
Divni profesor Ivan Klajn, lingvista, veliki znalac i poštovalac srpskog jezika, od čijeg suda sam uvek zazirala i čija pohvala mi je bila najveća nagrada bio je blago srpske kulture i jezika. Srećni smo i povlašćeni što smo ga imali i što je hteo i umeo da svoja znanja na duhovit i razumljiv način podeli sa svima nama.
———————————————————-
Milena Trobozić Garfild diplomirala je hispanistiku na Filološkom fakultetu a potom glumu na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Bila član ansambla BDP a potom jedan od pionira u nezavisnim produkcijama u pozorištu (“Zapali me”, “Iza kulisa”, “Diplomac“) i kao PR direktor agencije Saatchi & Saatchi Balkans i operativni urednik časopisa za vizulene umetnosti “New Moment”. Кnjiževni prevodilac sa španskog i engleskog ( “Ljubav u doba kolere”, “Кuća duhova”,” Zapali me “, “Opasne Veze”, “Detroit”,” Ljubav ljubav ljubav”, “Diplomac”, “Fotografija 51” ).
Autor je knjige “Mali saveti za bolji život” (Samizdat B92) čiji je treći deo posvećen filmu, televiziji, pozorištu i marketingu u kojima se obrađuju promene koje je sa sobom donela digitalna revolucija. Producent višestruko nagrađivanih filmova “Beli Beli Svet”, “Otadžbina”, “Šavovi”.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare