Film: „Dve pape“ reditelja Fernanda Mejrelješa.

Postoji anegdota (možda apokrifna, ali ipak znakovita) iz prvih godina posle Drugog svetskog rata, epohe „raspirivanja“ hladnoratovske atmosfere i najave novih, oružanih intervencija.
Na nekom poverljivom sastanku sovjetski moćnik Josif Staljin (umro 1953) izneo je neki plan koji je naišao na ledenu pauzu, samo je neko rekao: „To se ne bi svidelo rimskom papi“. A Staljin je, u stilu svih samodržaca koji na pitanje odgovaraju pitanjem, kresnuo: „A koliko divizija ima taj papa?“

Istorija mu je dala odgovor: Staljinova država (SSSR) samo pola stoleća kasnije se raspala, a pape i dalje ostvaruju svoju misiju širom sveta. Hrišćanstvo kao najmoćnija monoteistička religija traje približno dva milenijuma, katoličanstvo unutar njega ima papsku državu u Vatikanu (kao država usred Rima je priznata Lateranskim ugovorom iz 1929), sa moćnom organizacionom strukturom, hijerarhijskom podelom moći i uticaja, koji dodiruju diplomatske tajne kanale i mehanizme od kojih bi moderne države imale šta da nauče. Vatikan drži jednu od najmoćnijih banaka na svetu, „Banco Ambrosiano” (ime po Svetom Ambroziju, mir njegovom prahu) koja je preživela neke od čudnih i ne uvek objašnjivih afera u poslovanju. I opstala.

Mnoge bitne knjige su o tome napisane, a jednu od najboljih je napisao poljski diplomata Tadeuš Breza, koji je kao ambasador boravio u Rimu pedesetih godina prošlog veka i potom napisao „Bronzana vrata – vatikanski dnevnik“ (pre pet godina objavljena u izdanju Službenog glasnika – toplo je preporučujem).

U poslednjim dvema godinama gledali smo izvanrednu seriju „Mladi papa“, a potom i nastavak „Novi papa“, italijanskog čarobnjaka, najboljeg naslednika barokne imaginacije i čarobne felinijevske ironije, Paola Sorentina. Sve se to događalo u istorijskim prostorima, podrumima i tajnim odajama Kvirinala (sedišta rimske kurije), sa neverovatnim slobodama (seks, manipulacije vernicima, kardinalske zavere, moralna izdajstva), a Vatikan nije reagovao. Velika je mudrost preći rečitom šutnjom preko svega, to kaže ovaj potpisani agnostik.

I sada nam stiže novi film „Dve pape“ (126 min.) reditelja Fernanda Mejrelješa, brazilskog autora, koji se proslavio delima „Božji grad“, „Brižni baštovan“ po romanu Džona Le Karea, „Slepilo“, po romanu nobelovca Žozea Saramaga. Za razliku od Sorentinovog imaginarijuma, u njegovoj priči glavnu reč vode istorijske ličnosti, što ne mora da znači da je sve onako kako se to i dogodilo. Taj prostor slobode ostaje uvek kao plodna mogućnost i prilika za uzmicanje. Reč je o godini 2013, kad dotadašnji papa Racinger, Benedikt Sedamnaesti, stvara presedan u novijoj istoriji Vatikana, povlači se u monašku samoću i ustupa mesto Svetog oca – do tada malo poznatom argentinskom kardinalu iz Buenos Ajresa, Hozeu Bergolju. Neočekivan preokret koji je zbunio mnoge u Vatikanu, istoričare katoličanstva i političke odnose u svetu, podjednako. Mejrelješev film objašnjava kako se to iza mnogih zidova vatikanskih dogodilo.

I odmah da kažem, iako se prepliću mnoge teme iz teoloških učenja i moralnih prekršaja visokih dostojanstvenika (pedofilija, prekršaji celibatstva, mućke sa raskošnim finansijskim prihodima), reč je o neočekivano zabavnom filmu, sa obiljem dijaloških prepucavanja, inteligentnih i uvek u funkciji ocrtavanja slojevite karakterizacije likova.

Priznanje najpre pripada piscu scenarija Entoniju Mekartenu, poznatom po filmovima „Teorija o svemu“, „Najmračniji sat“ i „Boemska rapsodija“, svi nominovani za Oskara. Uostalom i „Dve pape“ su imale tri nominacije za nagradu Američke filmske akademije, uz obilje nagrada na uglednim festivalima širom sveta.

Presudni doprinos vrednost filma daju dva velikana filmskog glumišta, oba u poznoj zrelosti i uvek važnom iskušenju da se ne poklekne i završi u zlatnoj rutini. Entoni Hopkins igra naslednika pape Vojtile, papu Benedikta Sedamnaestog, vrsnog teologa konzervativnog smera, koji na čelu Kongregacije za zaštitu doktrine o veri uspeva da zakoči svaki pokušaj reforme i prilagođavanju novim vremenima i običajima. Uostalom, ova kongregacija nasleđuje zločesti balast nekadašnje inkvizicije.

Njegovog neočekivanog naslednika otelovljuje Mario Bergoljo, argentinski kardinal iz Buenos Ajresa, jezuita po obrazovanju i po tradiciji osetljiv na pitanja socijalne pravde, smer koji je otvorio čuveni latinoamerički teolog Ivan Ilič sredinom prošlog stoleća. Bergolja igra Džonatan Prajs, vrhunski glumac koji je u proteklh pedesetak godina ostvario 120 uloga, među njima i dve presudne u filmovima montipajtonovca Terija Gilijema, „Brazil“ i „Ko je ubio Don Kihota“. Hopkins i Prajs su imali nominacije i za najnoviji film, moglo je da se dogodi i drugačije.

Njihova ostvarenja su spomenik virtuozne transformacije i elegantnog kretanja kroz duhovne i fizičke izazove. Obojica u ulogama lidera, za koje jedan od kardinala u filmu, kaže, služeći se navodom Platonove misli: „Najbitnija kvalifikacija za lidera je da ne želi da to postane“. To možda još može da prođe u hijerarhiji koja vodi ka Svetom Ocu. Nažalost, u modernoj politici to bi delovalo donkihotski, to jest gubitnički u polazištu.
Film otvara telefonski poziv avio-agenciji, pozivalac snimljen s leđa naručuje avionsku kartu, operatorka ga pita za ime i podatke, on kaže, Mario Bergoljo, prebivalište Vatikan, a ona, misleći da je neslana šala, tresne slušalicu. Potom vremenski skok unazad, argentinski kardinal kreće za Rim, godina 2012, zakazuje prijem kod Svetog Oca Benedikta Sedamnaestog, on ga prima u svojoj letnjoj rezidenciji i odmah ima prigovor na skromni građanski izgled posetioca. Među prvim rečenicama, papa saopštava gostu: Vaš izgled i način života su kritika moje ličnosti.

Bergoljo ga podseća da mu je nekoliko puta pisao i molio da mu se dozvoli penzionisanje, ima želju da posle odricanja od kardinalskog crvenog šešira nastavi misionarski rad kao običan sveštenik u rodnom gradu. Papa mu ljutito odgovori da mu ne pada to na pamet, razmene oštre replike iz kojih vidimo da su na suprotnim pozicijima i da je stanje u vrhu Vatikana kritično. Papa ga ipak zadržava do jutra, kad mu iznenada saoštava da će sam podneti ostavku i da će Bergolja predložiti za svog naslednika!
Sve dalje u ovom filmu ide tragom sprovođenja ovog neobičnog i tajnog plana, dvojica pape, sadašnji i budući, se zbliže, otkriju da vole futbal, jedan voli tango, drugi svira na klaviru klasičnu sonatu. A na kraju, kad se sve dogodi uz mnoge proceduralne teškoće, zabavne, obojica gledaju finalni meč Svetskog prvenstva u Brazilu 2014, između futbalskih reprezentacija Nemačke i Argentine. I navijaju kao sav običan svet.

U međuvremenu, oni se prisećaju svoje mladosti i muka kroz koje su prošli. U flešbeku, mladi Bergoljo (Huan Minuhin), kao sveštenik propušta priliku da se oglasi posle nasilja nad njegovim jezuitskim mentorima i učiteljima (to je vreme krvave vladavine hunte u 1978). Na to mu papa kaže: I ja sam se 1941. našao kao dečak u Hitlerjugendu, prisilno, uspeo sam da umaknem.

Sveti oci nisu sveti, ipak je dobro na to podsetiti.

Reditelj Mejrelješ je mnoge delove filma izveo u prostorima i trgovima Vatikana, u punoj plener raskoši (spektakularna fotografija Sezara Šardona), sagledali smo sveti grad iznutra i sa strane, kao i papine posete mnogim metropolama, na istoku i Zapadu. Kad je reditelj pokušao da snimi čuvenu Baziliku Svetog Petra iznutra, vatikanske vlasti to nisu dozvolile, ali je producentska kuća Netfliks uspela da u rimskoj Ćinećiti verno rekonstruiše baziliku. Gledaćete i nećete verovati očima.
Od niza zabavnih prizora izdvajam trenutak kad papa Racinger pita Bergolja šta je to tango. Ovaj mu objasni rečima i uhvati ga za ruku da ga uvede u prve korake. Dva stara gospodina, od kojih jedan jedva stoji na nogama, igraju tango, u izvođenju čuvenog bandoneoniste Dina Salucija, a ja nisam mogao da zaustavim smeh. Hopkins i Prajs, velikani glume, neka ih bog poživi!

Obe istorijske ličnosti, Jozef Racinger i papa Franjo, su zasad žive i zdrave, a barem jedan od njih je i u punoj mentalnoj snazi. Živo me kopka… Nikad nećemo doznati kako bi oni videli ovu priču o važnoj prekretnici njihovih životnih putanja.