0
Odisejstvo bez Itake - tako bi mogla da glasi jedna od motivskih odrednica novog filma kineske rediteljke Kloi Žao,na radu u američkom ambijentu - “Zemlja nomada“ (107 m. Nomadland, Chloe Zhao).
Time se samo približavamo gustom tkanju i melanholičnoj lepoti ovog filma, u kojem se uzgred potvrđuje survavanje mita o Američkom snu (ništa novo, ali valja imati snage da se i to preispita na autentičan način). Uzgred, mogao bi da se svrsta u podžanr filmova putovanja, kodifikovan u godinama uspostavljanja bitničke paradigme o pomeranju granica ličnog sentimentalnog vaspitanja pobunjenih mladića i propitivanja „vrata percepcije“.
U „Zemlji nomada“ okosnica putovanja, od početka do kraja, nametnuta je spoljnim, egzistencijalnim razlozima: u propalom gradiću Impajer (carstvo, kakva gorka ironija!), država Nevada, zatvorena je fabrika građevinskih, gipsanih odlivaka, stara 88 godina, jedina koja je gradić održavala na ivici sirotinjske zabiti. Hiljade radnika je ostalo bez hleba, gradić je izgubio poštansku oznaku, što će reći da je svrstan u porodicu gradova duhova (sa svakom novom recesijom ova mračna lista se umnožava).
Prvi kadrovi nam prikazuju 60. godišnju radnicu Fren (Frances Mcormand), koja u svoj ruševni kombi smešta delove nameštaja, potrepština i uspomena, krećući u nepoznato. Njen kombi će ostati njen dom sve do kraja, a ona se svrstava u sloj modernih nomada koji sa pokretnim spavaonicama luta opustelim delovima domovine, snalazeći se kako može, obavljajući uzgredne poslove kako se ne bi potonulo do dna. Ova sloboda kao izbor ima svoju iznuđenu lepotu, jer se ovi ljudi susreću, druže, razvijaju duh razumevanja i solidarnosti. Na muci se poznaju junaci.
Ovaj stilski doteran film je u vreme najveće pandemije jesenas osvojio Zlatnog venecijanskog lava, a krajem godine, i stotinak novih priznanja (najvažnije je Nagrada Nezavisni duh). Tu su i prva mesta na listama najboljih filmova godine – Društva američkih filmskih kritičara (i posebnih sekcija u Čikagu, Bostonu, Njujorku, Floridi, Nju Orliensu).
Rediteljka Kloi Žao (1982) rođena jeu Pekingu, studirala režiju u Njujorku, a zablistala je svojim filmom „Jahač“ pre tri godine na Kanskom filmskom festivalu (glavna nagrada Međunarodne asocijacije filmskih umetnika). I u novom filmu Žao stvara filmsku doku-fikciju, koristeći naturščike, junake koji igraju sami sebe, zadržavajući svoja imena – osetljiv i sklizak postupak koji smo imali u izuzetnom opusu našeg Želimira Žilnika, Engleza Kena Louča i Francuskinje Anjes Varda.
Polazište za „Zemlju nomada“, koju potpisuje kao reditelj, pisac scenarija, montažer i producent, Žao je našla u dokumentarnoj knjizi „Zemlja nomada“ Džesike Bruder. I kao za „Jahača“ (Rider, o kojem sam pisao sa ushićenjem, na ovom istom prostoru), krenula je po južnim američkim predelima, obilazeći prostore sa uništenim lokalnim zajednicama pod naletom krupnog liberalnog kapitalizma. Mesecima je susretala ljude pa i čitave porodice „na točkovima“, neprekidno u pokretu, u potrazi za sezonskim poslovima koji im obezbeđuju život „na note“, ali i uživajući slobodu, na način kako su to zabeležili buntovnici i pesnici Toro i Vitmen (19. vek).
U tom „gutljaju slobode“ (pozajmica od jednog našeg pesnika) nema mnogo romantike, valja paziti ko će ti prići na pustom drumu, voditi računa o higijeni i fiziološkim potrebama, ali uz sve to ima osećanja ličnog dostojanstva, zadovoljstva da si umakao od prinude malograđanskog životarenja (krediti, poniznost pred gazdama, jednoličniživot, svaki dan isti kao prethodni).
Već u prvoj sekvenci vidimo Fren kako iz jedne fabričke ostave prenosi u kombi ono što može da joj posluži u nomadskoj iznudici. U američkoj tradiciji postoji sloj hobo-lutalica, hodočasnika bez spiritualnog zadatka, na ivici prinudnog prosjaštva. Fren ne beži od novog posla: kako bi imala sredstava za novu deonicu “on the road“, ona odlazi u korporaciju Amazon (by the way, zahvaljujući njoj sam onlajn i gledao ovaj film!), radi na džinovskoj traci pakovanja robe – po davnašnjem uzoru iz Čaplinovih “Modernih vremena”. A onda pokupi zarađeno (sama priznaje: vrlo dobro plaćaju). I tako se povremeno ređaju novi poslovi u školama (učiteljica na zameni), restoranima (čistačica toaleta), iskopavanje šećerne repe…
Ovaj trpki život junački podnosi (kad je noću probudi policajac, uz upozorenje: nema spavanja na parkingu, Fren poslušno krene u noćnu vožnju). U razgovoru sa novim poznanicima, uglavnom starijim ženskim svetom sličnih sudbina, ona nam polako otkriva prethodni život: mnoge godine sa mužem Bobom, čija smrt joj je promenila zahteve od života. Uz gorčinu u duši i izgradnju mentaliteta stepskog vuka (samorodno, bez heseovske spiritualnosti)
Duge i ponekad poetične slike samstvovanja u novom životu, sjajni prizori prirodnih lepota do kojih još nisu stigli gramzivi tajkuni koji melju sve pred sobom, uključujući i ljude naravno, smenjuju se sa susretima srodnih duša, koje je ista muka naterala da se kreću manje prohodnim putevima.
Ova druženja otkrivaju nenametljivu srdačnost, solidarnost u nevolji, saopštavanje i ispovedanje kako im se život urušio (ne do kraja, srećom). Ima tu i sedenja oko logorske vatre, pevanja kao sećanje na godine odrastanja, pozajmice i menjaža delova odeće…
Rediteljka Žao uspeva da izbegne zamke socijalne melodrame i sirotinjske idile, svi junaci deluju tako autentično i životno, sa profesionalnim glumcima bi se primetile pukotine glumačkog zanata. Dva puta je Fren pred velikim izazovom: dolazi sestri u goste, lepo je primaju, nude joj da postane deo porodice, ali njen anarhični duh bi to teško podneo.
Drugi put je to višestruki susret sa tihim i šarmantnim Dejvom (igra ga Dejvid Stretern, izvrstan glumac, sa nominacijom za Oskara). On je razveden, ima nevolje sa porodicom od koje je utekao. Ali kad se posle izvesnog vremena ponovo susretnu (svi se sreću, kaže jedan saplemenik), on je odvede u svoju građanski sređenu i imućnu porodicu, svi je lepo prihvate, ugoste, ponude joj gostinsku sobu da ostane kao deo porodice. Muka odluke golema, ona se zahvali i zbriše u želji da sačuva teško stečenu slobodu.
Fascinantan je tradicionalni skup nomada negde u Arizoni, tu dominira istinski harizmatični nomadski guru Bob Vels (inače poznat kao legendarni vođa ovog spontanog okupljanja). Nekoliko starijih žena pričaju kako su tek kad su se otarasile muka života u gradskim, ušuškanim egzistencijama otkrile lepotu života, bez straha od smrti koja nije daleko.
Stilsku usaglašenost ovog filma koji se kreće ivicom dokumentarnog, rediteljka Žao obezbeđuje oslanjajući se na tačku gledišta glavne junakinje Fren, a pošto ona nije inače glagoljiva (mnogo šta je ostalo u pepelu spaljenih uspomena), u mnogim sekvencama pratimo u krupnom planu njeno lice, a u drugim, predele koje zaumno hvata opojna magija direktora fotografije Džošue Džejmsa Ričardsa. Elegična muzička podloga poznatog italijanskog pijaniste i kompozitora Ludovika Einaudija obogaćena je tu i tamo tradicionalnom američkom kantri muzikom. U tom amalgamu prepoznajemo zašto smo uživali u ranim prekretničkim filmovima Roberta Altmana, Terensa Malika i Artura Pena.
I sada dolazimo do nemerljivog doprinosa “Zemlji nomada“, glumice Franses Mekdormand (1957), dvostruke dobitnice Oskara za glavnu ulogu, ne bi me iznenadilo da stigne još jedan u njeno naručje. Ona je potpisana i kao producent, što za mali autorski film, kako sama Kloi Žao podvlači, presudno utiče da bi se obezbedila sredstva. Njeno tumačenje lika Fren, ispošćenog lika, bez traga šminke, vojnički srezane kose, deluje hipnotički ubedljivo, gledalac gotovo da zaboravlja da je već gledao u filmovima njenog muža Itana Koena (“Fargo”) i desetinama drugih antologijskih filmova. Ako me pitate, u novijem svetskom filmu, uz nju mogu da stanu još samo Meril Strip, Džudi Denč i Žilijet Binoš.
U ponudi kablovske mreže HBO, još jednom sam odgledao “Zemlju nomada”. I – nisam se pomerio. Izvinjavam se zbog ove provale privatnosti. Kad ponekad uživam po ko zna koji put u filmu kao da ga prvi put gledam (uvek je to drugačije, uz neko novo malo otkriće u dubini kadra, ili u spoju muzike i montažnog reza), kroz sećanje mi promakne poučni susret pre nekoliko godina, sa jednim prijateljem koji inače predaje o novim medijima i tehnologijama u jednoj od privatnih akademija. Uzgred sam mu rekao da ima filmova koje sam gledao možda dvadeset puta, zabrinuto me je pogledao. I rekao: meni je jednom dovoljno.
Da ne bi ispalo da se od nečega branim, rekoh mu, sada si me podsetio na onog engleskog grofa koji je svojoj životnoj izabranici, posle prve bračne noći, rekao: i ne očekujte da ću ponovo sa vama da izvodim one smešne pokrete! Susret nam se bezbolno završio njegovom tvrdnjom da on nije grof. Uteših ga, naravno da nije, ma kako to bilo shvaćeno.
Od “Zemlje nomada”, do engleskog grofa iz stare pošalice, život filma u nama je nepredvidljiv. Nikad ne znaš gde će te to odvesti. Što bi rekao naš mudri pesnik Dušan Matić, šumna košnica asocijacija. Večiti amarkord.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
