Podeli
kolumna Maje Uzelac
Maja Uzelac, Foto: Zoran Lončarević/Nova.rs

Koliko puta prođeš pored nekog lokala u koji se upravo uselio optimistični preduzetnik, vlasnik originalnih ideja iz oblasti dizajna, mode, kulinarstva, bilo čega - i koliko puta dva-tri meseca kasnije taj lokal zjapi prazan, čekajući svoju finalnu namenu. 

Posao nije uspeo – jer u našoj državici nema podrške i nema dugoročnog planiranja; šta vrati dupli keš za dva meseca, uspelo je, šta ne, e pa onda ništa… Dakle, čarobne ideje nisu hitro našle put do mnoštva poklonika, vlasnik će vraćati dugove dok se ne propije i ne proglasi bankrot, a na mestu ovih oaza nade i entuzijazma, ubrzo će se otvoriti:
kladionica, pekara ili salon lepote.

Negde između kraka ovog lokalnog Bermudskog trougla, krije se srpska ideja o SREĆI.
Sreća se može, dakle: – slučajno nabosti, – proždrati ili – u ogledalu ukazati.
Pekare i saloni ovde su malkice u koliziji, jer sve što se u pekari masno i debelo pojede, posle treba laserima razgraditi, anticelulit masažama razbiti i operacijama zategnuti; ako ništa, bar pažnju privući na druge elemente persone u pitanju: usta, nokte, kosu…Iz ovog proizilazi da pekare često izazivaju grižu savesti, a saloni lepote povezani su s traumatičnim zataškavanjem zločina. Iz ovih razloga, sreća koju nam znače pomalo je sumnjiva, uprljana, nznm – očajnička.

Fala Bogu pa postoji i nešto što nikad nije sporno. To su:
– igre na sreću.
Jer u ovoj zemlji jbg sigurno nećeš da računaš da će sreća doći namerno.
Ostaje samo slučajno.

Da li je Srbija zemlja s najvećim brojem kladionica po broju stanovnika ja to ne znam, ali svakako često pomislim da jeste. Taj broj različitih firmi, kompanija i preduzeća koji ovu delatnost u mom rodnom gradu razvijaju jbno je fantazmagoričan, a ja, kao neko ko je dosta dobro upoznat s Las Vegasom, tu dosta toga ne razumem.
Msm – Vegas je fatamorgana, i to svaki posetilac tog grada u sred pustinje odlično kapira.
Tamo su neonske reklame veličine zgrada, a zgrade veličine gradova. Hoteli su tematski parkovi gde su ispočetka sagradili rimske trgove ili piratske galije. Tamo odeš da zaboraviš stvarnost i da ti se desi trip na suvo. Pa ako se još zabode i neki keš, to ti je samo plus.
Šta se tripuje u prestoničkim kladionicama, u sred sivog belog grada?
Ja to ne znam.
Ali znam ono što svi znamo
A to je da kuća uvek dobija.
I zato, u skladu s Kosovskim mitom i glasanjem za ove, jasno je da vi, posetioci kladionice, onu ultimativnu sreću nalazite u gubljenju.
Možda kažete da se nadate dobitku, da ulažete s namerom da dobijete – a to će se možda jednom i desiti, ali dotle – vi volite da sedite i da jebete kevu zloj sreći; da taj očaj delite s drugima. Vi, gospodo, zapravo volite da gubite. Vaša sreća je u imanju razloga da se zapijete i povoda da nekog prebijete.

A neka osnovna, dovoljna sreća, to je kad ima na koga da se prebaci krivica.
I uvek – nekako – ima. Da li je kriv trener ili igrač pa si uložio i izgubio. Ili žena previse troši u salonu, a sin u pekari, pa nisi uložio, a dobio bi.

.

Sad, tu je i večna sedmica na lotou. Nadaš joj se decenijama. (O čemu si sve mogao da sanjaš da nisi svaki dan samo o tome sanjao? A ni o čemu jbg. Nemaš mnogo mašte.) Jeste, imaš sto godina, ali nikad nije kasno. Možda te zakači. I šta ćeš kud ćeš tad s tim milionima?

Grlom u jagode, u drogu i u kurve.
U pekaru i u salon.
Jer, svako radi ono za šta zna.
A za šta drugo je uopšte moguće znati ako svaki dan sediš u kladionici?

___

(Audaces fortuna iuvat iliti sreća pomaže smelima, kaže davna mudrost.
A ko je to hrabar iliti smeo? Pa, onaj ko je nešto smeo.
Da digne dupe. Da prošeta. Po ovom vazduhu iz pakla koji se ipak, kad sunce sine, prelama u suludim nijansama žute, roze i plave.
A kad nije sunce, onda je kiša. Ili je sneg.
I ljudi žene deca.
Snađu te misli i povedu na neku stranu.
Možda.
Pa se iskobeljaš iz tog Bermudskog trougla u kom nestaju brodovi avioni i leteći tanjiri koje si kao klinac izmaštao.
Izvučeš glavu iz dupeta
Možda spaziš neko ljudsko biće, a nisi ti
Možda ga pogledaš
Možda se zagrlite
A zatim

Ako vas put povede u krajeve gde uspeva još neka vrsta sreće osim ovdašnje guslarske, crnotalasne, gubitničke – ko može da te krivi.

*e sad sve ovo naravno “kad prođe korona” i pošto se otvore granice
– eee jbg onda ništa
šta ćeš, moraš u kladionicu…)

PROSTO. Dugo sam pisala o kompleksnim stvarima raznih vrsta, za manje-više svaku novinu u zemlji – o suptilnosti i sofistikaciji kulture i medija, društva, mode, interneta, bože me sačuvaj – čak i politike; shvatam, međutim, da grupno nismo savladali osnove funkcionisanja, samu bazu jbnog postojanja, koja treba da omogući dalje bavljenje bilo čim ozbiljnijim.

I evo, najzad, imam iskustva, nemam frku, nije mi stalo do reputacije, a nemam ni nešto mnogo vremena. Prvi put u životu, pisaću kratko o najprostijim stvarima najprostijim rečnikom. Svima nam najviše znači, a više nemam živaca da preskačem.
Uozbiljimo se. Budimo najbolji mi. Ne budimo pičke.
Neko s rokom trajanja ne može to sebi da dozvoli.

Komentari

Vaš komentar