Piše Maja Uzelac: Slom

Rano jutro rane zime. Uzimam taksi i vodim jedno dete u školu, drugo dete u vrtić. Nastavljam u Hitnu, gde imam prijateljicu, ali neću joj se javiti, jer ne vidim ništa specijalno u vezi sa svojom povredom. Niko nije ovde zato što voli. Svi smo jednako u qrcu. Ili kako već idu te komunjarske krilatice s kojima smo odrasli i s kojima srećno živimo iz dana u dan.

Sve je u redu.
Osim jbg noge. Međutim, šta sad, pravim neke korake, mogu. Mali su i moram jedan po jedan. Ne smem da stanem na celo stopalo. Nego, da ne smaram, kao što već rekoh – pravim korake.

I tim koracima dolazim do šaltera, uzimam papir, nosim ga do ambulante, ispred mene je pet-šest ljudi, prima me u nekom času doktor, savija nogu, okej boli, piše mi drugi papir nosim ga na rendgen, čekam snimke uzimam snimke hodam s njima nazad do ambulante, sačekajte ispred, dobro.

U međuvremenu, ispred je pandemonijum. Gura se odjednom sedamdeset pet ljudi. Oni na stolicama već deluju kao starosedeoci čija teritorija nemoj da je upitna. Većina ih je ufačlovana u zavoje oko glave pa do nogu, sporadično im curi krv po ivicama gipsa, štakama sapliću ostale. U svojoj pristojnoj ako ne novoj jakni i crnim patikama, na svojim nogama, odjednom izgledam kao da sam tu zabasala greškom. Gledaju me ispod oka. Istina, tu je i jedna fina gospođa, biseri, frizura. Gura majku na onom krevetu-nosilima, i konsternirano mi kaže: Molim vas odmaknite se malo dalje. Istina, svi imamo maske, i još jedna istina, kad se odmaknem dalje u kom god smeru, nalećem na sledeću osobu. Ali, ta osoba nije ona, kapiram poentu.

Odmaknem se malo dalje.
Posle dva sata, a ne dižem ove minutaže zarad uzbudljivosti priče, ulazim u ambulantu i molim da me se prozove jer ljuljnuću u nesvest ispod maske, a postaje mi sve teže i da stojim na pomenutim nogama. Gospođa sestra kaže sedite negde napolju. Jer meni to ne bi palo na pamet, dočim sve je prazno. Kažem ovaj nemam gde majke mi. Mogu tu kod vas? Ne. Izađite prozvaćemo vas. Loše mi je. Izađite prozvaćemo vas. Izađem, moju situaciju od okupljenih primećuje samo ciga na jednoj od stolica – iz razloga koji će naknadno postati jasni zvaćemo ga ciga, a ne Rom. Ciga mi kaže sedi ovde ako oćeš, ja ću se pomerim malo. Ja kažem važi, on se pomeri i sad delimo stolicu. On mi priča kako su mu u bolnici gde je operisan kazali da ide kući da legne i da ne smara, ne treba mu nikakav papir od njih. Šta mu je sa nogom? Zagnojena je i izgleda kao balon, iz te mase vire šrafovi od prethodne operacije. Gde on otprilike kapira da je pred sepsom. Pa je rešio da ga ovde prime, kud puklo. Sedi već koliko i ja. Neko izlazi i primeti ga. Tek ga sad šalju da mu se otvori karton. Vraća se. Prošao je još sat.
Iz ambulante doktor proziva.

Možda sam zaboravila da pomenem da je doktor mladi crnac. Neću reći Afroamerikanac jer čisto sumnjam da je iz Amerike, realno se nisam bavila njegovim poreklom i ne bih, a nznm ni kako je ovde kod nas politički korektno to reći. Inače simpatičan mlad čovek pametnih očiju.
I proziva preko metalnih vrata. Dvaput. Niko ne čuje.
Vrata se otvore. Kaže Caslav.

I, prvi put od kad tu sedim, nastupa opštenarodna radost. Svi ubogi i bedni nalaze ovog časa u sebi iskru radosti. Prvo kikot, pa na – tri, četiri-sad – smeh se prolomi hodnikom. Crnac, ne zna da priča, a proziva! Nepismen, a doktor! Hahahah, talas smeha prolomi se s leva na desno, u jednom času me potopi, grabim dah.
I moj ciga se smeje. Jedva je dočekao. Razmenjuje saučesničke poglede s kolegama pacijentima, najzad je i on jedan od njih. Protiv nekog trećeg.
(Kažem Kome smeta crni doktor, neka sačeka belog doktora. Ja ionako čekam predugo, pa ću sada ući. Kod crnog doktora. Hvala. Kažu U je, šta joj je. Moj ciga me gleda sumnjičavo. Pa samo kažemo da ne zna da priča hahaha. Kažem samo nemoj ništa da mi kažeš, nego ćuti jbt. Hvala.
Al totalno je nebitno šta sam ja rekla. I za ovu priču. I za život.)

Nego, to je ono što radiš. Svakog dana.
Čekaš da se pojavi neko još slabiji, neko kom je još teže nego tebi. Pa ga nagaziš. I onda se osećaš bolje. Ti, Srbin, tako cigu. On, ciga – crnca. A ne padne ti na pamet da tako isto, sa strane, onaj malo iznad na lestvici keša nagazi i tebe, Srbina.
(Čekaj, šta hoćeš da kažeš, Majo, u kakvoj je sad to vezi?
…
Jbna solidarnost je reč koje se sećaš s nekog levog časa koji je davno zastareo.)

Bolničar izlazi i gde čuda, proziva me. Kaže ko je ovde s vama, kažem niko došla sam sama (pesmica!). Kaže da li ste poludeli pa vi ne smete da stojite na toj nozi. Sad kad dobijete gips ko će da vas izvede (kažem niste se sve to pitali tokom ona dva sata koliko sam na toj nozi stajala ispred – okej, nebitno je šta sam ja rekla, i za priču i za život.).
Ja kažem, važi, doći će.
Ko će doći? Otac.

Na taj znak, stvore se dva klinca bolničara i ljubazno me poguraju na onom nečemu. Stariji kolega u prolazu dobaci U što bi sa mnom čekali da sam slomio nogu, nego ovo zato što si riba – e, valjda se ne ljutiš što se zezamo. Ma kakvi. Auto stiže i jedan klinac me radosno hvata za gole noge da mi pomogne, na takav način da bi u onim Amerikama popio tužbu na jedan i nikad više našao posao. U sekundi kapiram da ovde nemam pravo ni na šamar. (Kažem odjebi, samo odjebi u skokovima. Znam, nije bitno. To šta sam rekla.)
Tražim pogodan psihološki mehanizam, srećom u treningu sam i odmah ovo spinujem u kompliment od omladine.
U svemu naći silver lajning, što kaže naš narod. Svetlu tačku.

_

Samo da se,
na sve,
ne čeka red još i u ludnici.

…

PROSTO. Dugo sam pisala o kompleksnim stvarima raznih vrsta, za manje-više svaku novinu u zemlji – o suptilnosti i sofistikaciji kulture i medija, društva, mode, interneta, bože me sačuvaj – čak i politike; shvatam, međutim, da grupno nismo savladali osnove funkcionisanja, samu bazu jbnog postojanja, koja treba da omogući dalje bavljenje bilo čim ozbiljnijim.

I evo, najzad, imam iskustva, nemam frku, nije mi stalo do reputacije, a nemam ni nešto mnogo vremena. Prvi put u životu, pisaću kratko o najprostijim stvarima najprostijim rečnikom. Svima nam najviše znači, a više nemam živaca da preskačem.
Uozbiljimo se. Budimo najbolji mi. Ne budimo pičke.
Neko s rokom trajanja ne može to sebi da dozvoli.