Piše Maja Uzelac: Hoće li sloboda umeti da peva

Kultura 22. avg. 202109:23
Podeli:
Maja Uzelac Foto:privatna arhiva Sonja Leković

Znam, rekla sam na (od)more se mora, ali kako se ide na more kad samo malo dalje na ovoj istoj kugli ljudi bacaju bebe preko bodljikavih žica, jer sve je bolje od sopstvene vlasti?

Pa se neke nabodu.
Pa neki britanski vojnik prihvati bebu preko zida, dok okolo štekću rafali.
Pa ljudi hvataju avione za točkove. Pa delovi tela devetnaestogodišnjeg fudbalskog reprezentativca pronađu se u stajnom trapu aviona.

Smo šokirani?
Ajde, ajde – imamo i mi svoju mašinu za mlevenje mesa.
A nikakvi zapadni autoriteti ni nadležne instance – ovo je pokazna vežba – neće sprečiti kvantni skokić ludila u bezumlje.
Samo će tu blejati dok se može, a onda otrčati dalje svojom agendom.

Ako baš to nije agenda. Žarište ultimativnog užasa, da skrene pažnju s manje vrištećih prizora takođe jezivih užasa – u svom dvorištu.
___

Ono što je jedino sigurno:
Čovečanstvo se vraća u pelene.

Imalo je uzleta i dometa, ali na dan 20. avgusta 2021., o njemu mogu da kažem sledeće – u Avganistanu zatvaraju žene, love ih u burke kao u mreže; farbaju im prozore, da ne vide šta je napolju. A napolju: talibani se sudaraju u autićima u luna parku, pretrčavaju od kozice do konjića na karuselu. Igraju, loše, odbojku na terenčetu, dižu tegove u teretani i svađaju se koja mašina za šta služi.

I nema nikog da im se smeje.
Ni da ih podučava.
Žene, znate, umeju da budu surove i tačne.

Treba i to sve razumeti. Na tinejdžerskom, nedotupavnom nivou neiživljenih balavaca.

A ko drugi ovih dana vlada svetom?

Uostalom, globalni onlajn plan&program za život&rad ionako sve nas – muško, žensko, srednje, nebinarno… vidi u kućama, za kompjuterima. Na jednom od kojih i ja pišem ovaj tekst.
Kako naručujemo, plaćamo, jedemo i gledamo.
Tako jbg više trošimo.

Tako da talibani, zapravo, koriste svoje sebično pravo na silom otetu slobodicu.
A s njom rade šta znaju.
.

Ne znaju ništa lepo.

Mi znamo, je l.

I, šta se radi na moru?

Skuplja se snaga da se preživi.
Da se, uvek samo još jednom, u glavi, nađe radost za boje i zagrljaj za dete. Da se telom upije vrelina, da se odupre plimi. Da se ispoštuje planeta, koja nije rekla Hajde sad svi odlepite i postanite alavi degenerisani majmuni. Da se uvaži Sunce i od njega prihvati snaga. Da se baci u talas. Da se očisti od ljudi.
Da se zabeleži selfi. Gde si snažan.
Da se vrati u civilizaciju
i tamo:

Da se jbno bori.
Za svaku ženu i svako dete. Za svaku svoju reč i svaki tuđi avionski let.

Ili:
Da se peva o slobodi.

.

O, da, sužnji – imamo manje-više te dve opcije.

Bez obzira na naslov.

PROSTO. Dugo sam pisala o kompleksnim stvarima raznih vrsta, za manje-više svaku novinu u zemlji – o suptilnosti i sofistikaciji kulture i medija, društva, mode, interneta, bože me sačuvaj – čak i politike; shvatam, međutim, da grupno nismo savladali osnove funkcionisanja, samu bazu jbnog postojanja, koja treba da omogući dalje bavljenje bilo čim ozbiljnijim.

I evo, najzad, imam iskustva, nemam frku, nije mi stalo do reputacije, a nemam ni nešto mnogo vremena. Prvi put u životu, pisaću kratko o najprostijim stvarima najprostijim rečnikom. Svima nam najviše znači, a više nemam živaca da preskačem.
Uozbiljimo se. Budimo najbolji mi. Ne budimo pičke.
Neko s rokom trajanja ne može to sebi da dozvoli.

Komentari

Vaš komentar