Piše Maja Uzelac: DO DIR

Hoću reći, koliko li će još proći - Do diranja. Planetarnog.

Pre neki dan, shvatim da se zatvara ta izložba u Muzeju grada – jedna od retkih koje su se u
ovom vacuumu uopšte ikad i otvorile.
O da, bila sam na otvaranju, i sve od tad, te boje i oblici mi se javljaju u snovima.
Ja češće sanjam budna. Pa sam ih onda bila i svesna.
Ali, još nešto. Još nesto je bilo što me je vuklo nazad u te dugačke hodnike, pod te betonske
svodove, vezove, ramove i čelike. E, to nisam znala šta je.

Ali, vidim – zatvaranje. I shvatim da je poslednji čas.
Odem.
Mira Brtka – umetnica koja je stvarala u Rimu i Beogradu, od šezdesetih godina prošlog veka
pa do pre sedam godina, kad je umrla. Počela iz filma, prešla u apstrakciju preko mode,
stigla do skulpture i u svemu tome ostala.
U Muzeju grada, šesnaest celina. I sad, šta smo tu videli?

Strukture od gvozđa i od žice. Radove od crnog i crvenog pleksiglasa. Predele vezene
raznobojnim koncem oko praznih glava. Kartonske isečke oštrih ivica. Bele slike s naslagama
tempere.
Mislim, pišem i rekonstruišem. I vi zamišljate.
Ali, kad sam tamo, pred slikom, meni nije dovoljno.
Šta bih? Ja bih

Da pipnem.
Čulo dodira.
Najbitnije. Jedino koje podiže oblike iz pepela, priziva suštinu stvari, iznutra. Kreira ni iz čega.
Spaja energije. Ljude. Stvara nove.

E sad

U galerijama i u muzejima, znamo da se ne sme. U nekima, posetioce od slika dele stubići s
trakama, na metar ili dva od platna. Pred modernom umetnošću, najčešće se podrazumeva
da je posetilac dovoljno kulturno vozdignut i civilizovan da i bez toga zna:

Delo se ne pipa.
Tako se oštećuje. Haba. Prlja. Kvari. Skrnavi.

Valjda to.

Ali, tako se i otkriva. Ako je od gvozđa, konca, gipsa, stakla…tako se i upoznaje. Sagledava.
Do kraja saznaje. Prima.
Bez dodira, takvo delo se ne osvaja.
Nista više od žene, čoveka, planine.
–
A kad smo kod ljudi, ljudi se pipaju iz sto razloga.
Da se podrže. Da se osete. Da se zavole. Da se otmu.

I jos 96.
…
Tako već par stotina hiljada godina.
Sve do pre godinu i par meseci.
Šta ljudi rade tih godinu i par meseci?
Jedan drugog gledaju kao pretnju.
–
Ukus i miris izgubiš od virusa.
Dodir ukine društvo.
(Osim onog pesnicama.
Do sad su se tako pipali bokseri. Oni se jedan s drugim bore.)

I tako
Živiš posmatrajući sliku.
Čuješ saundtrak. Na koji ne smeš da igraš.
(Klubovi su zločin, žurka je za zatvor.)
Šta si ti?

Posmatrač.
Kao u muzeju ili u galeriji
Ono što te privlači ili ti znači, želiš da dodirneš
–
Zabranjeno.
…
Još samo malo
Ili mnogo
Jbg ko će ga znati
Ali
Kumulativni efekat stiže
Jbg videćemo
Ali

–
Ti
Udjes u muzej
Udjes u muzej
–
I pojeo bi sliku.

…

PROSTO. Dugo sam pisala o kompleksnim stvarima raznih vrsta, za manje-više svaku novinu
u zemlji – o suptilnosti i sofistikaciji kulture i medija, društva, mode, interneta, bože me
sačuvaj – čak i politike; shvatam, međutim, da grupno nismo savladali osnove funkcionisanja,
samu bazu jbnog postojanja, koja treba da omogući dalje bavljenje bilo čim ozbiljnijim.

I evo, najzad, imam iskustva, nemam frku, nije mi stalo do reputacije, a nemam ni nešto
mnogo vremena. Prvi put u životu, pisaću kratko o najprostijim stvarima najprostijim
rečnikom. Svima nam najviše znači, a više nemam živaca da preskačem.
Uozbiljimo se. Budimo najbolji mi. Ne budimo pičke.
Neko s rokom trajanja ne može to sebi da dozvoli.