Tog dana probudio sam se pred zoru. Na istoku je tek počinjalo da svetli. Neko vreme sam držao oči otvorene, gledao sam kako postaje sve svetlije i svetlije, onda su boje postale takve da sam napravio i nekoliko fotografija, a onda sam, pre nego što se sunce pojavilo na horizontu, ponovo zaspao.
Sledeći put sam se probudio kad i svi ostali u ući, oko sedam, ali tada sam mislio da sanjam, jer ja često sanjam da me nešto boli, a sad je san bio takav da me je neko ranio u desnu stranu stomaka, kao da mi je, na primer, probušio jetru mačem, i bubreg s druge strane, i to me je mnogo bolelo, pa sam mislio da sanjam. Ali nisam sanjao.
Dok mu je telo pospano, čovek ne može lepo da oseti šta mnu sve s njim dešava, pa tako ni ja nisam mogao tačno da odredim da li je ovo neki mišić, da nisam možda spavao u nekom nezgodnom položaju, možda me je uhvatila promaja na kojoj pokušavam da spavam na ovoj vrućini, i uopšte, pokušavao sam da prebacim bol na nešto poznato, jer ako nije ništa od stvari koje mogu da pretpostavim, onda je nešto od onih koje za koje ne znam, onda je ovo bol koji osećam prvi put i na takvom je mestu da moram da se zabrinem.
Ispostavilo se da je u pitanju prvi put i da moram da se zabrinem, pa sam se i zabrinuo. Nije bilo načina da bilo šta promenim što se tiče tog bola, nisam mogao da nađem nijedan položaj u kome bi bolelo manje, ali ni više. Lakše bi mi bilo da bar mogu da učinim da me na trenutak zaboli više, jer bi me onda, bar sledećeg tretnuka, bolelo manje, ali nije mi uspevalo. Prema mom znanju anatomije, mene je bolela jetra, odnosno mesto na kome boli jetra, kako sam čuo. Prema mom stilu života, ništa ne bi moglo normalnije da se desi nego da mi nešto ozbiljno nije u redu s jetrom. Prema istorijama bolesti u mojoj familiji, jetra i pankreas su velike ubice, a pankreas je tu negde, mislim, mogao bi i on da me boli.
Objektivno, ja sam, osim napada bola, imao i napad panike. Nikad me ništa ovako nije bolelo. Toliko me je bolelo da nisam mogao jasno da mislim, i tu je već i moja žena shvatila da nešto ozbiljno nije u redu, pa je krenulo ubeđivanje oko Hitne pomoći. Ipak, prvo sam zvao jednog druga lekara, pa onda drugog, i obojica su mi rekli isto, pravac Urgentni centar.
Dobro, mislio sam, idemo, ali sam prvo malo stajao ispred ogledala u kupatili, pušio i gledao se. Hteo sam da zapamtim taj trenutak, taj pre nego što odemo da mi nađu bogznata u stomaku. Iz kuhinje se čula muzika, i žena i dete u sred doručka, zvukovi su bili normalni ali bol je bio nenormalan. Plus, osećao sam i ženinu brigu, i kroz taktove poznate pesme koju stalno vrtimo ujutru, i kroz irise svežih domaćih jaja, i kroz to kako tapše u ritmu muzike i naročito kako joj glas povremeno pobegne dok peva refren. Njeno lice me je isto prilično plašilo, video sam kako me gleda, a gledala me je kao da me nikada nije videla takvog, jer i nije.
Svo troje smo otišli u Urgentni centar, tamo su me odmah primili i ubacili u proceduru, a čovek koji me je prvi pogledao, to je onaj ispred ulaza ja stvarno ne znam da li je lekar ili deo medicinskog osoblja, u svakom slučaju njega sam prvog ugledao tamo i on me je uputio kuda da idem, e taj mi je, u prolazu rekao – To ti je kamen u bubregu. – Ja sam mu rekao da molim Boga da je u pravu, a on mi je rekao da ne moram nikoga da molim, da ću morati da pijem prolom vodu, mlako pivo i da šetam, ali je rekao i da moram prvo da prođem celu proceduru. I još mi je rekao – Znam koliko to boli. Mnogo.
Tako je i bilo, prošao sam proceduru koja je u mom slučaju trajala pet sati. Toliko mi je bilo potrebno da se dokopam situacije u kojoj će mi dati injekciju protiv bolova. Prva stvar bi je pregled rukama, a onda prvi ultrazvuk i tu je već bilo jasno da mi realno nije ništa, osim što me pakleno boli, ali posle tog ultrazvuka sedeo sam u hodniku sa nalazom na kome je pojedinačno bilo nabrojano šta mi je sve okej. Jetra, žuč, pankreas, levi bubreg, trbušna aorta, crevne strukture i to sve sa detaljima zašto je sve u redu, sve osim desnog bubrega. E i slepo crevo im je bilo sumnjivo, i zato je sve trajalo pet sati, dok su se uverili da nije slepo crevo, kažu od toga može da se umre ako se ne primeti na vreme.
Znate, to je parališući bol, stvarno ne može čovek normalno da misli, pa tako ni ja, ali kad sam dobio ovaj spisak, počeo sam da se smejem. Ja stvarno nisam očekivao da je sve u redu, nego sam se plašio da idem kod lekara, mislio sam nek traje dok laje, ili kako se već kaže. I onda se u tom trenutku moja fascinacija tim suludim bolom zamenila fascinacijom mojim neočekivanio dobrim zdravstvenim stanjem. E onda su mi rekli da moram da napunim bočicu za mokraću i da dok to ne uradim ne mogu da znaju sigurno šta je, pa ni da mi daju ništa protiv bolova.
E tu sam preživeo sat i po po kojima ću pamtiti ovaj dan. Nisam hteo da trpim da me toliko boli a nisam mogao da uzmem ništa i onda sam rešio da probam da nekako napravim da me ne boli toliko, ili bar da ja to toliko ne osećam. Nisam ja tip koji veruje u takve stvari, odnosno nisam verovao da sam ja sposoban za to, ja verujem u hemiju, verujem da kad popijem nešto protiv bolova, da će da prestane da boli, jer uvek prestane. Ipak, šetao sam s flašom vode oko Urgentnog centra, gledao u svoj nalaz i rekao sebi da, od jednog trenutka, svakim korakom bol koji osećam postaje sve manji. Nije mi ništa bilo smešno, hodao sam samouvereno, jer sam se ja u tim trenucima hodanjem lečio.
Nije uspelo iz prve, ali iz druge jeste, ukupno mi je bilo potrebno petnaest minuta da prestane da me boli, odnosno da bol pređe iz neljudskih u normalne bolove. Eto, to sam hteo da vam kažem, sad znam koliko boli i znam kako može da prestane.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar