Piše Ivan Tokin: Beograd - Skoplje

U Beogradu sam imao da završrim razne stvari koje zahtevaju strpljenje, a ja se u strpljenje ne razumem, i onda kad se to sve završi, da ih pokupim u Skoplju, da se ne maltretiraju ovde dok sve to traje. A to što je trajalo, tiče se majstora. Onih ljudi koji su specijalizovani da izvode određene specijalističke radove, kao što su krečenje, gipsanje i takve stvari. Dakle, razumete u kakvim situacijama sve čovek može da se nađe ako u Beogradu ovih dana ima posla s majstorima, i sva sreća je što ne mislim o tome da vam pišem, samo sam hteo da napomenem da sam ove godine imao i to iskustvo.Posle tih tmurnih i kišnih stresnih dana, svanuo je sunačan dan, dan za putovanje. Priično loše sam očistio kuću, što će se kasnije pokazati kao velika greška, ali tada to još nisam znao, pa sam mogao mirno da se radujem vožnji od četiri sata. Četiri sata, to je baš taman. Nisi ni blizu ni daleko. Krenuo sam tek oko pet posle podne, što znači da mi je na auto-putu sunce prvo bilo s desne strane, a onda u retrovizorima.Neverovatno brzo sam se uzvukao iz grada, za taj trenutak, petak pred kraj radnog vremena, ali nekako mi se otvorila Kneza Miloša i samo malo sam gužve imao na auto-putu, ali samo do Dušanovca, a onda skoro prazno. Sipao sam bezin, kupio sendvič i mislio kako ću sad da vozim polako, i da gledam šta se dešava oko mene, da slušam muziku i to sve.Međutim, nije se to desilo. Već dok sam izlazio s pumpe nekako preagilno sam izmenjao brzine, pritiskao sam gas suviše za nekoga ko bi da vozi polako. Sunce mi je grejalo butine, a ja sam vozio. Ne može ovaj auto ne znam kako brzo da ide, i onako, nije sav utegnut, bezbedan je, da me pogrešno ne shvatite, ali ne dihtuje sve, nije sve centrirano i tako te stvari, što mi u stvari omogućava da ne moram da vozim prebrzo da bih se osećao kao da vozim prebrzo. Zviždi, lupka i trese se pri određenim brzinama.Rešio sam i da nikome ne trubim. Vozio sam se s otvorenim prozorima, pa nisam mogao dobro da čujem muziku, jer takvi su zvučnici. Nisam ni pušio, ni jeo, nisam stajao zbog ovoga ili onoga, samo sam vozio.Menjao sam brzine u pravim trenucima i gađao idealne putanje, u sledeći stepen prenosa prebacivao sam s malim zakašnjenjem u odnosu na ono kad normalno vozim, jer ovo sad nije bilo normalno, nisam mislio ni na šta osim na vožnju. Ja to skoro nikad ne radim, da sam tako fokusiran, uvek ima neki deo mog mozga u kome mi se vrti neka moja aktuelna priča, i još jedan delić koji misli o tome šta bih mogao da pojedem ili popijem.Ovog puta ne, nego samo put. Trudio sam se da predviđam ponašanje svih učesnika u saobraćaju koji na mene mogu imati uticaj. Ljudi se ne sklanjaju iz trake za preticanje, to valjda svi znamo, mora da se ablenduje i da se dere i da se nervira, a u tu istu traku se prestrojavaju tačno onda kad je njima to zgodno, bez obzira kakav lom prave iza sebe. Najmanje što mi urade je da moram da usporavam i da ih čekam i onda opet da ubrzavam. To mi se toga dana nijednom nije desilo.Nepograšivo sam ih prepozavao, i kad će da krenu i kad će da stignu, nije za mene bilo tajne tog dana na auto-putu. Na vreme sam reagovao na svačije poteze, jer sam ih znao unapred. S druge strane, svoje poteze nisam planirao, pustio sam da mi sva čula rade za tu jednu stvar, stići u Skoplje što pre.Dešavalo se da i po pola sata budem u nekom apsolutno nenarušenom ritmu, dosta svojom zaslugom, a imao sam i sreće s rasporedom kamiona, autobusa i gužve uopšte. Kad se desi taj komad životu, kad čovek može da se kroz njega kreće u svom, nenarušenom ritmu, to je možda čista sreća.Ne znam da li to znači da se čovek izgubi u nekoj takvoj aktivnosti, da li sam se ja izgubio u toj vožnji ili sam se u njoj izgubio. Da li je to sreća? Jeste, i u njoj sam se našao i izgubio. U svakom slučaju, nekoliko puta sam promenio brzinu laktom, dva puta sam malo proklizao, od toga sam jednom vrisnuo tokom proklizavanja, mislim proklizao, pobeglo mi je dupe malo, i bilo je zabavno. Povremeno sam se u krivinama naginjao u sedištu, kao da vozim motor, to mi se često dešava. Trebalo je nekoliko puta da stanem da se pobijem s nekim jer stvarno ljudi umeju da voze nemarno ubilački, ali nisam mogao jer sam morao da vozim. Kad je put bio prazan, sekao sam ga u obe vozne trake, zbog idealne putanje. Dešavalo mi se da se ne sećam poslednjih pet minuta vožnje, i to mi se čini da su delovi tih neprekidnih sreća. Sećam se osećaja, ali ne i detalja.Na granici sam izabrao kolonu koja je išla tri puta brže od one druge, a onda sam do Skoplja imao još valjda 50 kilometara. Poslednjih 15 kilometara nisam samo vozio, nego sam planirao da pišem o tome, a i da uradim dve ankete sa jedinim važnim pitanjem - Kako se osećate? - i to jednu u Skoplju, odmah ujutru, a drugu, predveče, u Beogradu, kad se vratimo. To sam i uradio, i ovih dana ćete sve to moći da pročitate, kao i šta se sve dešavalo na istoj relaciji u povratku, Skoplje - Beograd.