Piše Ivan Tokin: Samo ja

Kultura 18. jul. 202117:28 > 21:50
Podeli:
Ivan Tokin, Foto:Nemanja Špoljarić

Ovde su noći hladne, sinoć smo se pokrivali jorganom, a preko dana smo se kupali.

Jutros u šest jezero je bilo mirno, vetar se polako dizao, palilo se svetlo iza kuće iza brda iza horizonta. Čuo sam kako je neko nekom rekao – Ja sam Marlon Brando, a ti si Stiv Mekvin. – Ja sam stajao na terasi i tražio galebove iznad jezera, pored jezera i na svakom mestu gde mi je pogled stizao. Nije ih bilo.

Nisam navikao da ovde ne vidim galebove, istina nisam nikad bio baš na ovom mestu pored jezera, ali svejedno, mislio da ih ima svugde. Nema ih. Na nebu je bio samo jedan avion, leteo iznad brda preko koga prelazi granica, pored jezera, i na kraju brda se okrenuo i vratio da sleti. Oni u avionu mogli su da vide celo Ohridsko jezero sa svih strana. Nikad nisam leteo avionom iznad jezera, ali znam šta su mogli da vide, jer sam se nalazio na svim tim mestima na kojima i oni, samo bez aviona.

Onda je došao još jedan avion, napravio isti krug i sleteo. Danas je oblačno ali avioni su bili osunčani, jer tako je kad letiš dovoljno visoko, uvek ti je sunčano. Bilo mi je dosta aviona, pa sam tražio galebove. Prvo sam malo išao peške i sve što je moglo peške obišao sam, ali nisam ih našao.

Onda sam seo u kola i vozio se pored jezera i gledao. Nikako da se spustim na obalu, nisam se spuštao jer nisam imao osećaj da tamo ima galebova. Skrenuo sam na Biljanine izvore, ne zbog galebova nego da vidim gde Biljana platno beleše, i video sam i nisam poludeo od sreće, mada to nisam ni očekivao. Ta Biljana mi je draga zbog jedne pesme, ali danas je očigledno bio dan za galebove i ništa nije moglo da se nastavi dok ih ne nađem, bar jednog.

Čuo sam da je neko nekom rekao – Ti si obećanje u zoru a ja sam jutro posle. – i zbog toga sam skrenuo prvu desnu, kroz šumu i četiri lepe krivine do uvale koju znam, preko parkinga pa niz million stepenica do plaže. Na plaži nije bilo nikoga, vetar se podigao, talasi su imali bele kreste, ne svi, samo poneki, ali bilo je dovoljno belog na beskrajnom plavom, dovoljno za sliku, ako neko ume da slika, ili da gleda. Aerosoli iznad površine ovde su magično plavi, s prelazima od kojih čoveku može da zastane dah, ako čovek voli suptilne prelaze iz nijanse u nijansu. Galebova nije bilo.

Popeo sam se onim stotinama miliona stepenica do velike hotelske terase koja mi je odlično poznata, to je možda mesto koje mi je najpoznatije na svetu. Ta terasa je bila poprište najljubavnijih događaja u istoriji i u svakom trenutku mogu da se setim svakog trenutka tih događaja na toj terasi, mojih doživljaja. Svaki put kad se setim svega toga, sećam se u sloumoušmu, to je sve toliko lepo bilo da sam morao da ga usporim, i uz te prizore uvek vidim muziku koja se ne čuje, muziku od njenih pokreta, odlučnih, čistih, lakih, mekih i preciznih, i uvek me na isti način zaboli stomak i dođe mi da kukam od sreće kao što sam prvi put kukao, jer valjda svi već znamo da sreća može da boli.

Galebova nije bilo, osim mene. Stajao sam još malo pa sam odleteo preko prvog bora čija se krošnja kao strela odapinje ka nebu, pa sam se sjurio kroz ostatke magle iznad jezera i otišao da ispratim treći avion ovog jutra, preko brda, pored jezera, do piste.

Komentari

Vaš komentar