1
Prvo smo bili na pijaci. Samo smo svratili, jer hteli smo domaće pile za ručak. Njih dve sam ostavio u kolima na suncu, dakle morao sam da budem brz. Samo po pile sam išao, sve ostalo ćemo posle, jer takvo pile mora da se uzme relativno rano ujutru, da bi ga bilo.
Uvek ga nađem kod Vere, a Vera je u mlečnoj hali, uvek je tamo, ali danas je nije bilo. Vera je iz Ljiga i onda sam, normalno tražio da kad već nje nema, da bar pile bude iz Ljiga. Našao sam ga preko Verine drugarice, koja zna čoveka čija je sestra iz Ljiga, koja je u tom trenutku bila negde u magacinu. Vreme je brzo prolazilo, sunce je bilo jako, samo sam zamišljao kako se njih dve znoje u kolima, mislio sam kako neće da izađu jer sad ću ja, a mene nema, a sestra je i dalje u magacinu, i onda sam da tako kažem analitički pristupio biranju pileta. Rekli su mi da sestra ima domaćih i onih koji to nisu baš, ali da oni ne znaju gde sestra drži jedne a gde druge.
Bilo ih je sedam. Poređao sam ih na pult i gledao, ništa mi nije govorilo u korist domaćih, nisu znali da mi kažu ni koliko je jednih a koliko drugih. Moglo je da se desi da više nije ostalo domaćih, a možda su i svi domaći. Razlika je u ishrani, i to poslednjih nedelja života. Onda se već okupilo nekoliko prodavaca i nekoliko kupaca, pa su krenuli da licitiraju, skoro svako je znao kako se procenjuje da li je pile domaće ili nije. Neki su rekli da tu nema domaćih a neki da su sva domaća. Jedan stariji čovek je rekao da domaći pilići više ne postoje. Jedna prodavačica jaja i sira mi je rekla da nikom ništa na pijaci ne verujem jer svi lažu kao psi. Brat sestre čiji su pilići ju je čuo pa mi je rekao da je ona najveći lažov na pijaci, pa smo se svi smejali.
Jedna gospođa prstom mi je pokazala na najmanje pile i rekla da nema nikakve sumnje da to treba da uzmem, bilo domaće ili ne. Pitao sam je zašto a ona mi je rekla da nema ona šta meni da objašnjava nego samo treba da je poslušam. Ja sam i dalje bio neodlučan pa je ona odmahnula rukom i otišla. Onda se pojavila sestra, vlasnica pilića, i pitala zašto mitingujemo ispred njene tezge. Ja sam rekao da hoću da kupim domaće pile. Uzela je ono pile koje mi je pokazala starija gospođa, izmerila ga i rekla – Hiljadu dvesta.
Posle smo otišli u kafić u parkiću ispred koga se nalaze ljuljaške i klackalice. Sve je puno roditelja koji doručkuju i piju kafu dok se deca ljuljaju i klackaju. Pun kafić, lupka escajg, deca viču i smeju se. Naše dete se ljuljalo a pored nje na ljuljašci bila je još jedna devojčica. Njeni roditelji su sedeli za stolom pored nas. U jednom trenutku, majka je otišla u toalet. Dete to iz prve nije primetilo a onda jeste. Prvo je gledala okolo da vidi mamu a kad nije uspela, počela je da plače i doziva je. Tata je pričao telefonom. Dete je sve glasnije plakalo i vikalo ka tati – Gde je mama?
Tata je izgleda imao važan razgovor i rukom je pokazivao detetu da je mama tu negde, pokazivao je ka toaletu. Dete ga nije razumelo i sve više je plakalo. Tata je sve više mahao rukama a onda je rekao tom nekom s kim je razgovarao da sačeka malo i viknuo – Otišla je da kaki! – Dete ga je čulo, to je očigledno bila dovoljno razumljivo objašnjenje za nju, a čuli smo ga i svi ostali. Devojčica je nastavila da se ljulja, a tata je nastavio da priča telefonom. Mama se uskoro pojavila iz toaleta. Hodala je između stolova a cela kafana je gledala u nju. Ta mama je zgodna žena i sigurno joj nije bilo teško da pomisli da je zbog toga gledamo, i sigurno nema dovoljno dobrog razloga na ovom svetu da ikada sazna šta se u stvari desilo.
Bonus video – Slobodan Boda Ninković: „Beogradsko dramsko pozorište bolje od Vimbldona