1
Dušo osećam se odlično, s obzirom na okolnosti. Mnogo mi je vruće, mnogo. Evo ti si me slučajno zatekao napolju. Ne izlazim u poslednje vreme, rekla sam sebi, kad je preko trideset stepeni, ne mrdam iz kuće. Može mi se, znaš, deca su me naučila sve sa telefonima, kompjuterima i aplikacijama, te stvari potpuno razumem sad, mislim, onoliko koliko je meni potrebno, i naručujem, sve što mi treba.
Ne naručujem iz restorana, ne volim da mi drugi kuvaju, ali iz maksija, pa onda ovi što idu za tebe svugde, od njih naručujem isto, a sa pijace mi donose jedne komšije, kad se baš uželim nečega, mada sad po supermarketima možeš skoro sve da nađeš, ali nema zelja za sarmicu, na primer, i orahe ne mogu da nađem kakve volim, osim kod jednog dečka na Palilulskoj, onda ne mogu da dobijem uvek meso kakvo bih ja odabrala, ali ne žalim se, jer kako bih da ih nema. Đubre kako bacam? Ne pravim ja mnogo đubreta, ne volim da pravim đubre, to mi je nepristojno, u našem vremenu to ne radi lepo vaspitan svet, nema veze sad ko je na vlasti i da li ih volimo ili ne volimo, možemo da ne pravimo mnogo đubreta, to je za sve nas na planeti.
A bacaju mi prve komšije, nismo nikad pričali o tome, samo su počeli da odnose moje đubre, ja ostavim ispred vrata, i to ostavim da ne bih zaboravila, i dok izađem, đubreta nema, i to se onda nastavilo, i eto, znam da su oni, i oni znaju da ja znam, ali ne pominjemo to. Nedostaju mi deca i unučići, jesam ti rekla to, nisam, eto vidiš zaboravim, pa ne osećam se baš najbolje zbog toga, gledamo se preko skajpa i zuma, i hvala bogu na tim aplikacijama, ali nije to to, znaš i sam, je li je l te davim ja, izvini ali sam si me pitao, nedostaju mi znaš koliko, sama sam kod kuće, sama živim, imam sve, ništa mi ne fali, ali oni… Evo odmah suze, ma samo nek su mi živi i zdravi, je l imaš ti dece dušo? E pa možda znaš a možda i ne znaš, ali nisu to naša deca, to su božija deca, to nije lako shvatiti. Naše je da ih volimo, samo ne znam kako da se ne vezujemo toliko, znaš iz mene su izašli, ne znam kako da se ne vezujem, možda bi trebalo da više gledam svoja posla, ali u ovim godinama ja nemam druga posla osim njih. Možda i predugo živim, ne znam, zdrava sam, šta ću.
(Melanija, 82, profesorka geografije u penziji)
Odlično. Obožavam leto, ne smeta mi vrućina, samo da mi nije hladno, kad je hladno ne možeš nikuda, leti možeš svugde. A danas je utorak, ja radim još tri dana i onda mi počinje odmor, u petak posle posla odmah, čekaju me spakovani muž i deca i idemo na more. Tri nedelje, ej tri nedelje, to se nije desilo nikad. Imamo kamp prikolicu, dobili smo je od mog brata sad pre mesec dana, idemo u kamp u Grčkoj, ko zna tamo će da nas unište komarci je l da, ma baš me briga, videćemo, možda nećemo ni da se vratimo.
(Milena, 31, vaspitačica u obdaništu)
Jede mi se sladoled. Ne, neću jesti danas, zato što sam u kazni. Jesam, kriva sam. Neću da ti kažem šta sad uradila. Pitaj mog tatu. Znam i ja, ali neću da ti kažem. Tužna sam.
(Una, 4, dete iz obdaništa)
Bonus video: Glas, dirka, bas – You’d Be So Nice To Come Home To
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare