Piše Ivan Tokin: Kako sam se testirao na dobrotu

Kad sam se rodio, tu su bili svi. Nisam ih ništa razumeo, ali ponašali su se prema meni kao da sam najbolji na svetu. Sećam se toga. To je trajalo do polaska u osnovnu školu. Onda su neki počeli da mi zameraju ovo ili ono. Ja nisam razmišljao o tome da li to znači da sam dobar ili ne.

U srednjoj sam prvi put sebi postavio pitanje: Da li sam ja dobar čovek? Odmah sam počeo da podrazumevam da jesam, jer, kako bi drugačije moglo da bude. Mislio sam da sam baš dobar dečko. Svi su hteli da se druže sa mnom, pa ne bi se družili da nisam dobar.

Oko 25. sam prvi put posumnjao u svoju dobrotu i tad je sve počelo. Prvo sam pitao mamu, rekla mi je da jesam, da sam dobar, u stvari rekla je da sam jak i dobar čovek. Mislio sam da me mama najbolje poznaje pa najbolje zna. Ali i ja sam počeo sebe da upoznajem, polako. Shvatio sam da u stvari ne znam s kim imam posla. Taj tip, ja, ponašao se na mnogo različitih načina, a naročito su mu misli bile sumnjive. Svašta sam mislio, smišljao sam, imao sam strašne misli i želje.

Nisam mogao da odredim da li sam dobar, mada sam ipak i dalje podrazumevao, ali to me je mučilo. Svakim danom sve više, pa sam rešio da se testiram. Prvo nisam znao kako ali sam brzo shvatio – počeo sam da radim sve što mi padne na pamet. Mislio sam da će tako pokazati, pa da saznam i, eto, da završim s tim pitanjem jednom za svagda.

Test je radio tako da ja radim šta god hoću pa pogledam kako se osećam povodom toga, i kako se drugi osećaju. Na primer, prvih nekoliko puta u životu kad sam se pobio, dobio sam batine. Onda sam počeo da udaram prvi. Odmah, ako vidim da može da bude tuče, udarim, odmah dva ili tri puta. Svidelo mi se. Bio sam jak. Udarao sam jako. Onda je to počelo da me muči. To ne rade dobri ljudi. Nisu mi smetale razbijene glave i krvava lica, ni moje ni njihove. Voleo sam to. To ne vole dobri ljudi. I već tad sam shvatio da nisam dobar čovek, i onda sam živeo s tim i tako se ponašao. Kad sam primetio da nisam saosećajan sve je bilo samo još jasnije, i na neko vreme sam zaboravio na to pitanje jer je test pokazao rezultat. To je trajalo kratko, a onda je počelo opet da me muči, jer ljudi su me voleli, ljudi kojima sam bivao okružen u različitim periodima. Govorili su jedni drugima, i meni, da sam dobar čovek, i saosećajan.

Kratko me je to mučilo, shvatio sam da sam ih sve prevario, jer umem da se ponašam kao dobar čovek. Kao što su mislili i da sam pametan, a ja sam samo pažljivo slušao i znao kad šta kome treba da se kaže. Upoznavao sam ljude i koristio njihove slabosti, a oni su me voleli. Dakle, i sami vidite, test pokazuje jasan rezultat.

Onda sam prema sebi počeo da se ponašam kao prema lošem čoveku, koristio sam svoje slabosti da bih od sebe napravio još lošijeg čoveka, nalošijeg, jer sam hteo da budem najbolji u nečemu, a ovo mi je najbolje išlo. Kad bih bio loš prema drugima nikad nisam mogao da budem siguran koliko ih nešto boli, koliko su nesrećni zbog mojih postupaka i onda sam ih u priličnoj meri ostavio na miru, posvetio sam se sebi. Jedino sam ja mogao tačno da osetiim koliko boli moje zlo. Tad su počele zlatne godine mog života.

Istina, trebalo mi je malo vremena da razvijem tehnike i taktike sprovođenja zlih planova, prvo mi se činilo da ja najbolje da se nasumice povređujem, da srljam u sve što postoji, da poklanjam dušu na svakom ćošku, jer šta će mi duša, samo mi smeta. Nisam tražio ništa zauzvrat jer mi ništa nije bilo ni potrebno. Imao sam svoj svet u kome nije bilo nikoga.

A ljudi, ljudi su i dalje hteli da se druže sa mnom i govorili da sam dobar. O tome nisam mislio, jer otkiud ljudi znaju ko sam ja.

Vremenom sam se usavršio, nije bilo lako, zahtevalo je posvećenost i rad. Relativno brzo sam došao do formule koja mi je najviše odgovarala, zato što je davala najbolje rezultate. Nasumični udarci su boleli, ali za bol koji parališe, za grižu savesti od koje ne može da se diše treba vremena, mora da se radi na tome. Mislim, mogao sam da pobijem neke ljude i da do kraja života trulim u zatvoru, ali to nisam uradio iz dva razloga. Prvo, dosadno je, navikao bih se, i mnogo sužava mogućnosti. Drugo, to mi je bilo seljački, glupo, svaka budala može da ubije čoveka.

Zato sam ja planirao, stvarao sam životne konstrukcije, poslovne, privatne, stvarao sam živote, radio na njihovom razvijanju, gradio sam palate od života, koje su, naravno, sad uključivale i druge ljude, jer lepota i sreća drugih su neophodni da bi se stvarale palate radosti koje su nastajale oko mene, ali drugi ljudi su bili sporedni. Velelepne konstrukcije su uvek imale samo jednu svrhu, da scena rušenja bude što lepša i da donosi istinsku patnju, patnju od koje se trese ceo svet. Proračuni su uvek bili precizni, da me boli toliko da ću skoro da umrem, ali da ne umrem, da bih mogao sve iz početka.

Konstrukcije su bile sve lepše i zabavnije, stvoreni životi donosili su sve više radosti svima oko mene, a i meni, jer sam znao da će scena rušenja biti veličanstvena. I uvek je bila. I uvek je sve više bolelo. Postao sam dobar u zlu, postao sam najbolji u nanošenju bola sebi. Bio sam ponosan. Zao i ponosan.

A ljudi, ljudi su i dalje hteli da se druže sa mnom i govorili da sam dobar. To je već bilo smešno koliko je postalo lako prevariti ljude, zlom ih ubediti da si dobar, pa bio sam najbolji, normalno.

Plan je bio da nastavim tako dok sam živ a kad umrem onda sam umro i gotovo, i još ako ima pakla gde će mi biti kraj, mislim zna se, na samom vrhu piramide.

Međutim.

Nekako se pogodi da sretnem Boga, na ulici, ništa senzacionalno, jedva sam ga prepoznao, ali mu se javim, javi se on meni, jer valjda on zna sve ljude, i ja kao je l’ imaš sekund samo da te pitam nešto, svemogući kaže ma naravno reci, i ja kažem da me mnogo zanima da li sam dobar ili loš čovek, mislim se da dobijem neku potvrdu da sam suvo zlo, a valjda je od Boga najrelevantnija. Svemogući kaže ne znam ti ja te stvari, ali sad ću da vidim. Uzme prelista nešto, i u nekom trenutku kaže da ne zna on, ali zna ko zna, i pita je l’ nije problem da odem ja da pitam. Ma kakav problem, samo reci, Bože, koga da pitam al’ nemoj da bude i tamo ne znam. Kaže Bog, ovako stoje stvari, idi kući, čekaj da ti zazuji uvo i pitaj ženu koje je, i ako pogodi onda si dobar, ako promaši zao si. Do viđenja prijatno – do viđenja prijatno. Ne mogu da kažem da sam bio oduševljen, ali Bog je Bog, računam mogu da mu verujem.

Dugo se nije sklopilo da mi zuji uvo dok smo žena i ja zajedno kod kuće, ali došao je i taj trenutak. Bio sam u kuhinji a ona u spavaćoj sobi. Zujalo mi je desno uvo. Pitao sam je koje mi uvo zuji. Rekla je – Zuji napolju. – I onda je rekla još – Inače, desno.