Piše Gorčin Stojanović: Kolo, kolo, naokolo

Kultura 10. apr. 202109:28 > 12:34
Podeli:
Gorčin Stojanović. Foto: Vesna Lalić/Nova.rs

O, da - lako je prezreti i odbaciti onaj nesrećni bašibozuk što se s krajem radne sedmice okuplja oko tog još nesrećnijeg spomenika jednoj ludosti.

Nimalo nije teško biti „urbano“ ironičan, surovo ciničan ili oporo sarkastičan spram tog ustrašenog sveta što se grčevito hvata u kolo nasred pustoline nekog novokomponovanog kutka grada, nekog zaumnog kutka svesti. Sve je to tako jednostavno: neko ih je tu organizovao, domamio, obmanuo. 

I sve je to, verovatno, tačno. Ali – nije istinito. 

Istina ne počiva u golim činjenicama, ona se uvek nahodi u saglasju osećanja i stvarnosti, onda kad tog saglasja ima – ali i onda kad su te dve stvari u oštroj, gotovo isključujućoj suprotnosti. Jer, valja razumeti, ili bar pokušati da se razume, to osećanje, tu potrebu ljudi da plešu oko neke bizarne, estetski ništavne, groteskne bronzane konstrukcije u kojoj je svaki element neautentičan – od onog nesrećnog rapira umesto krsta, preko monaške odežde, do tog besmislenog postolja na kojem je Sveti Simeon načoklečen poput lika iz neke jeftine svemirske sage nad kapsulom koja ga je upravo donela na ovu nepoznatu planetu, na taj povišeni plato što guta zgradu iz koje se nekad izlazilo da se uhvati prvi dah velikog Grada. Valja razumeti. To ne znači odobravati.

Foto: Printscreen/Twitter/@Lu__ka____

Nekolicini se taj ples, to kolo vilovito, plahovito, navezeno, nakićeno, što bi rekao Ludi Branko u „Đačkom rastanku“ (onom slavnom tekstu što ga je, ne tako davno, jedna ministarka prosvete, inače doktor nauka i filolog, pobrkala sa Desankinom „Krvavom bajkom“), pričinio nalik onom Mrtvačkom plesu, nemačkom Totentanzu ili francuskom Danse Macabreu, koji je, tamo negde po okončanju prvog talasa bubonske kuge u Evropi, u doba nastanka Bokačovog Dekamerona, procvetao kao literarna i likovna tvorevina, od Jadrana do Severnog mora. 

I zbilja, moćna je ta slika u kojoj je svaki drugi lik zidne freske – kostur, a svaki prvi neki budući mrtvac, od Pape na čelu do poslednjeg odrpanca na kraju kola, „na kecu“. Ako je na tim slikama sa mahom grobljanskih zidova i crkava uopšte reč o kolu, a ne povorci. Bejah predškolskim detetom kad sam kopiju „Mrtvaške igre“ iz slovenačkog Hrastovlja, rad Janeza iz Kastva, video u ljubljanskoj Narodnoj galeriji, na nekom proputovanju ka Istri. Niti sam tada šta znao, niti slutio o značenju tog u isti mah privlačnog i zastrašujućeg prizora, niti sam pitao svoje roditelje. Ubijali smo vreme između aviona i voza za Pulu. Drugi put, već odrastao čovek, videću rad drugog kastavskog majstora, Vincenta, po čijem se imenu zove jedan pulski uspon na Kastel, jedan od sedam bregova tog magičnog grada, pozornice Velikićeve literature.

Biće to u crkvi Svete Marije na Škriljinah, u Beramu, kraj Pazina, u srcu jedne od domovina malvazije. Tamo sam otišao s namerom, samo se s tom namerom i ide u Beram, uostalom, osim ako u međuvremenu nije otvorena kakva dobra oštarija u kojoj se može pojesti fuže s tartufima ili ombolo, ogrezao u vinu, luku i lovoru, a sve zaliti trpkim teranom ili pomenutom, prozračnom, malvazijom. Još docnije, naučiću da se najočuvaniji Plesovi mrtvaca ili Mrtvački plesovi nalaze u Talinu, estonskoj prestonici, ili, znakovito – u nesrećnom Bergamu, tom prvom gradu ophrvanom ovom poslednjom kugom. 

Plešući u kolu oko spomenika, bili upotrebljeni u svrhe onih koji ispovedaju svoje opredeljenje protiv vakcinisanja, bili nekim unutarnjim porivom pozvani da se sretnu na tom čudnom skupu, ti plesači govore samo o jednoj stvari – o Smrti. Toj, sa velikim početnim slovom. Oni je ne slave. Oni je se plaše. I kao u srednjem veku, oni svoj strah pretvaraju u karnevalsku svetkovinu, u erotički, dionizijski trans. Jer, svaki je ples otelovljenje Erosa. A ništa ne plaši one što su okrenuti smrti, kao erotički plimni talas. Otud je još Augustin, svetac, autor Ispovesti, onaj koji je znao i šta je greh i šta posle s njim („Nema sveca bez prošlosti, ni grešnika bez budućnosti“), imao potrebu očitovati se o plesu: Chorea est circulus cuius centrum est diabolus. Sve i da nismo učili latinski u gimnaziji, znamo šta to znači – ples je krug u čijem je središtu – Đavo. Ne zvuči dobro? Onda ništa. 

Eros se, dakle, tuče sa Smrću. To je ono što se subotom zbiva na Savskom trgu. I ma kako tumačili taj ples, bilo kao Totentanz – Ples mrtvaca ili Danse Macabre – Mrtvački ples, što, dabome, nije isto, činjenica je da ti ljudi cupkaju u ritmu nadolazećeg nestanka. To što igrom-kao-stavom odagnavaju strah od nepoznatog, to je posve ljudski. Zato ih je lako prezirati, baš kao što se u „jesen srednjeg veka“ preziralo i svet i čoveka (contemptus mundi, contemptus humani), jer da ih tamo negde čeka rajsko naselje, jebeš ovaj profani svet. „Jesen srednjeg veka”, tako se zove jedna od najlepših evropskih knjiga. Napisao ju je Johan Huizinga, na polovini prošlog veka, a objavljena je više puta i na srpskom, i na hrvatskom i na srpsko-hrvatskom, evo i tu nedavno. Ona nas uči da se svet ne deli onako kako smo učili u školi, nego na onaj pre i posle prve i druge velike Kuge. Tamo lepo stoji da je motiv smrtnog plesa višeznačan: na jednoj strani, njegova je funkcija ista ona koju ima i natpis ispod sunčanog sata ponad Pijace u lancima u Somboru – „Jedan od ovih ti je poslednji“, opominjuća, dakle; s druge, pak, strane – taj je ples i socijalna satira, ona ista o kojoj govori Hamlet, kad veli kako kroz probavni sistem jednog crva može proći i kralj i prosjak, ili kad snatri nad Jorikovom lobanjom. Jer, svi smo smrtni, sve nas čeka isti kraj, verovali ili ne u nešto posle, u onu zemlju „sa čijih granica nijedan putnik vratio se nije“, da prizovemo ovde danskog kraljevića ponovo. Poslednji beogradski „Hamlet“, onaj Glogovčev i Ace Popovskog, počinjao je Eliotom. „Mi smo šuplji ljudi/Mi smo punjeni ljudi”, početak što ga, po adaptaciji Gorana Stefanovskog, izgovara Boki Dimitrijević, kao Grobar.

A zapravo, to nije početak. Početak beše Vlasta Velisavljević kao Prvi glumac. Glogija, Gorana i Vlaste više nema s nama. Mogu čuti silovite udarce klavira iz uvodnih taktova Listovog „Totentanza“, taj prvi primer industrial rocka, taj tretman osamdeset i osam dirki kao perkusionističkog instrumenta, taj strašni zvučni prizor pred kojim se u svoju inferiornost povlači svaki Rammstein, sav hardcore punk i death metal, tu zvučnu lavinu kojom počinje evropska Moderna. Mogu li to čuti Gloša, Goran i Vlasta? Ili oni čuju onaj srednji deo, u kojem se List približava šumanovskoj liričnosti? Ili kraj čiji svetli završni akordi ostavljaju nadu, onu koju Eliot dokida na početku “Čiste srede”: “jer nemam nadu da se vratim opet”? Ili ne čuju ništa, jer ničeg i nema posle kraja?  

Šta god bio odgovor na to večito pitanje, i zvalo se kolo Mrtvačkim plesom ili Plesom mrtvaca, nije suditi onima koji se od smrti brane erosom igre. Bilo bi samo bolje da to ne čine. Jer, po bolnicama ove zemlje umiru i oni koji veruju i oni koji ne veruju. Ali umiru, ne samo u prenesenom značenju, nego doslovno, i oni koji čine da neki od nas – da većina nas – preživi. (Znam šta pričam, iz mene govore i obostrana upala pluća, i vakcina.) 

U “Šupljim ljudima“, pred kraj, Eliot parodira dečiju pemicu, (onu na čiju melodijiu navijači pevaju “Tokio je mali grad, mali grad, mali grad“) zamenjujući dudovgrm kaktusom: “kolo okolo kaktusa“, a onda parodiju nastavlja za sami svršetak – umesto “ovako ruke peremo“ (this is how we wash our hands), “ovako se evo svet završava“ (this is how the world ends)/s treskom ne, nego s cviljenjem”. A u Brankovom kolu, u poemi, stoji i ono što se ne peva: „Danas ima, a sutra nas nema, hajd’ u kolo, ko će tu da drema…“ .

Lako je prezirati, valja razumeti. Lako je plesati, valja preuzeti odgovornost za tuđi život, ako ti tvoj i nije drag. Vakcinisati se. Pa i upaliti sveću, posle. Ali ne kod spomenika. Negde drugde, za sebe. I sebi.

Komentari

Vaš komentar