2
Veliki uspeh novog albuma Travisa Scotta „Utopia“ širom sveta, pokazuje nam da je trap definitivno postao pop muzika.
Može li hip hop da bude uspešan, a da ostane ono što je bio – glas koji opisuje ono što nam se stvarno dešava, mimo medijskih prikaza, uglavnom setovanih tako da nekom iz scene odgovara – ili mora da se prilagodi zahtevima tržišta i pretvori u zabavnu muziku što nikog ne uznemirava? Večnu dilemu koju svaki žanr mora da reši, hip hop je razrešio u svoju korist ulaskom u 21. vek, tako što je prilagodio mainstream ukus sebi.
Evolucija hip hopa slična je evoluciji rok muzike, koja je svojevremeno prilagodila ukus miliona sebi, stvarajući stadionski rok, sedamdesetih godina prošlog veka – u njemu uglavnom nije više bilo ničeg što bi uznemiravalo nikog… pretvoren u svetlucavi spektakl postao je integralni deo šou biznisa. Punk je morao da se desi kao reakcija na činjenicu da je mladima rokenrol bio oduzet. Tako je i rap posle godine 2000. zadržao najviše što je mogao od onog što je nekad bio, izvlačeći na površinu svoje najzabavnije i najsvetlucavije elemente, polako preskačući rasnu barijeru u pravcu pop mainstreama (Jay Z), da bi se posle godine 2010. pretvorio u stadionski hip hop (Kanye West).
Trap je neka vrsta nihilističke punk reakcije na ovo stanje, i pokušaj da se rap vrati ulici. Međutim, savremeni hip hop je pre svega pop muzika, koju sluša najviše ljudi na planeti – trenutno neverovatnih 32% svetske produkcije otpada na njega, što ga čini globalno najkomercijalnijom muzičkom disciplinom.
Zato nije ni čudo kad vidimo da se Travis Scott (Jacques Bermon Webster II, r. 1991) sa najnovijim albumom „Utopia“ (Cactus Jack / Epic), našao u avgustu istovremeno na prvim mestima američke i engleske top liste, kao i u još dvadesetak zemalja širom sveta. On je to novo ime oko koga se vrti ceo žanr i njegova budućnost – štićenik je Kanye Westa, povremeni partner Kylie Jenner, sa kojom ima već dvoje dece, čovek koji je prvi u istoriji dobio tu počast da McDonalds nazove jedan obrok po njemu, i konačno zvezda koja je do sad lansirala preko 20 različitih vrsta fensi patika. Nema naslovne strane koja ga ne bi poželela. Travis Scott sve radi onako kako piše da treba u knjizi uspeha.
Već sa drugim albumom “Birds in the Trap Sing McKnight” (2016), bio je na vrhu Billboardove liste albuma, tad još uvek samo kao veliki talenat, da bi se sa konceptualnim “Astroworld“ (2018) pretvorio u svetsku senzaciju. Njegov post-Kanye futuristički, psihodelični zvuk, bio je nešto novo i subverzivno u hip hop kulturi, te je bilo jasno da će se od tog momenta u Travisa gledati kao u nekoga ko definiše šta je rap danas. Tako su mislili i posetioci Astroworld Festivala, kog je potom upriličio u rodnom Hjustonu, kad su nagrnuli u velikom broju da ga vide leta 2021, u sred pandemije, ali se neodgovorna organizacija do te mere raspala, da je deset ljudi poginulo u stampedu, pokušavajući da mu priđe bliže.
Bila je to najveća pojedinačna katastrofa u istoriji priređivanja muzičkih festivala u SAD, i za trenutak je delovalo da je karijera Travisa Scotta krenula nizbdro, ali je cela hip hop zajednica uzela da ga brani, tvrdeći da njegov menidžment nije bio odgovoran za realizaciju ovog događaja. Bilo je zato posebno zanimljivo ispratiti kako će „zlatni dečko“ savremene rap muzike odgovoriti na mračne izazove, koje je pred njega postavila slava.
„Utopia“ nam naizgled nudi mnogo sadržaja. Promovisana je pre par nedelja koncertnim nastupom u istorijskom Circus Maximus u Rimu, antičkom stadionu sa koga je potekla pop kultura – samo što su u vreme Rimskog carstva, zabavljači koji su nastupali na njemu bili… gladijatori (neko bi rekao da se ništa nije promenilo). Prvobitno je bilo zamišljeno da se grandiozni promotivni performans odigra pokraj piramida u Gizi, ali su navodno logistički problemi u egipatskoj pustinji bili preveliki, pa se od te ideje odustalo – u ovim operetskim zamislima prepoznajemo rukopis Kanye Westa.
To je ideja po kojoj je „veće“ uvek „bolje“, i jedan deo publike svakako je impresioniran ovom strategijom, bez obzira ima li u svemu tome nekog višeg smisla ili ne. U istom tonu, broj respektabilnih gostiju ovde je ogroman: na listi su Drake, Playboi Carti, Beyoncé, 21 Savage, the Weeknd, Yung Lean, Swae Lee, Young Thug, Kid Cudi, Bad Bunny, SZA, Future, James Blake i još isto toliko imena, praktično skoro u svakoj od 19 numera – po jedan, a negde i više. Producenata ima 25, a semplovane umetnike nismo ni prebrojali. Travis Scott je na svaki način hteo da ostavi utisak kako celokupan hip hop svet učestvuje u njegovoj ploči, te da nam ponudi party na koje će pozvati sve svoje prijatelje – odreda zvezde savremenog repa. Problem sa ovom njegovom žurkom jeste u tome što se ponekad ne zna ko pušta muziku.
Toliko ima gostujućih DJ od kojih svako vuče na svoj stil, da nije uvek jasno gde je tu Travis. Pitanje je samo da li je to više uopšte važno… Rezultat je krajnje neutralan, te „Utopia“ većim delom protiče kao tiha reka, ne uznemiravajući nikog i ne govoreći mnogo toga – elegantna, ispolirana kopija Kanye Westa i njegovih velikih, pompeznih gestova. Nju prodaje dramatičnost kojom se obećava da će se nešto posebno reći, kao i atmosferična, eklektična muzika u kojoj se stalno nešto nagoveštava. Ali sadržaj je tu najmanje bitan. “Utopia” nam nudi rap dizajniran da bude pop muzika.
Tome služe inače odlična gostovanja Beyonce, Kid Cudija, Young Thuga, Bad Bunnyja i the Weeknda – ona ne mogu biti loša, u pitanju su vrhunski komadi savremene produkcije. Ovde ne manjka tenzije i obrta, kao i skokova u druge muzičke vrste, neočekivanih za hip hop. Ali ovo više i nije hip hop po načinu na koji je izveden. Travis Scottovu “Utopiu” možemo da doživimo samo kao novu popularnu muziku, nastalu na osnovama trapa, od kog je ostalo samo repovanje, pomešano sa klasičnim pop zvukom, funkom, reggaetonom, te raznovrsnom elektronikom.
Muziku koja u okviru jednog istog albuma nudi random pretrčavanje kroz raspoloženja i žanrove, nalik slušanju pesama na internetu, gde nas ova komanda kao autopilot sama vodi kroz sve što može da se na njemu nađe. Tu nema nikakve posebne poruke ili vezanosti za neki određeni stil. Sve prolazi, samo ako je zabavno. S obzirom na veliki uspeh ove ploče, verovatno baš takvu muziku najviše ljudi želi danas da sluša: bez obaveza.
Bonus video: Poslednje veče Exita u znaku 50 godina hip-hopa – Blackout30showcase
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
