Piše Dragan Ambrozić: Lorde u potrazi za okeanskim mirom

Kultura 28. avg. 202117:08
Podeli:
solar power by lorde Foto:promo

Lorde je još jedna u nizu velikih savremenih pop zvezda koje okreću glavu od dosadašnjeg glamoura i na novom albumu traže mir u intimi pravih osećanja.

Piše Dragan Ambrozić 

Dragan Ambrozić, Foto: Goran Srdanov

Lorde je već godinama model nove pop zvezde. Rođena 1996. kao Ella Marija Lani Yelich-O’Connor, ona je glas trenutne istine u pop muzici, a njena reč ima težinu savesti. Prva dva albuma, Pure Heroine (2013) i Melodrama (2017) bili su globalni tržišni događaji, koji su pretvorili ukus generacije Z u komercijalnu kategoriju od prvorazredne važnosti. Međutim, najnoviji – Solar Power (Universal) – drugačiji je od svojih prethodnika. Zapravo, drugačiji je od bilo čega što je novozelandska pop zvezda irsko-balkanskog porekla ikad snimila: nema više hitova što udaraju pravo u glavu, sve je maksimalno utišano, pločom vlada ugođaj samopreispitivanja.

Jedna stvar je jasna od početka: u pitanju je pop album koji se na originalan način inspiriše hippie erom. Uporište za pronalaženje novog smisla u odnosu prema prirodi i prema sebi, nalazi se u tim vremenima, od kojih, uostalom, i počinje moderna epoha u popularnoj kulturi. Jasno je i zašto je Lorde izabrala da se samopreispituje – pandemija je sa sobom donela urgentnu potrebu da pogledamo malo bolje sopstveni lik u ogledalu i odgovorimo sebi na osnovna životna pitanja. Milioni prolaze kroz isto, tražeći novi balans u životu i dublju istinu. Neko je već nazvao ovaj period u kome živimo „Velikom rezignacijom“, jer odavno nismo imali situaciju u kojoj toliko stvari na ovom svetu istovremeno ne ide kako treba – opasan virus je još uvek sa nama, klimatske promene sad već očigledno dovode do žestokih vremenskih nepogoda, za većinu običnog sveta ekonomska situacija je nepodnošljiva, društva propadaju i bez ratova, a i njih ne nedostaje. Da li onda neko ozbiljno može da zameri današnjoj deci ukoliko se ponašaju pomalo kao zaverenici, smatrajući da odrasli svakako nemaju više pojma šta rade?

Iz tog pogleda na svet dolazi novi album Lorde. Njena publika su njeni zaverenici. Ona je još jedna u nizu mega-zvezda koje su se u poslednje vreme opredelile za to da svedenom muzikom pomognu svima da nađu sebe (Billie Eilish, Lana Del Rey, Taylor Swift). Zato je Solar Power postavljen kao intiman, ali urgentan poziv da se stvari u svetu promene, tako što ćemo sebe promeniti iznutra. 

Iz pesme u pesmu ovo se obrazlaže kroz životna iskustva koje nam nudi umetnica. Lep uplifting početak, sa programski sročenom, samozapitanom „The Path“, nagoveštava da sledi ploča autentičnog pop-folk zvuka za XXI vek, pa kad preživimo naslovnu „Solar Power“, i lagane danceoidne reminiscencije na Primal Scream, čiji je hit „Loaded“ (1991) očigledno poslužio kao predložak, sledi serija dobrih pesama Lorde u njenom novom kantautorskom izdanju. „California“ se vrti oko odlične glavne vokalne teme i priče o tome kako je došla do toga da se odmakne od svog statusa pop-stara, dok se naša junakinja priseća da je baš tamo dobila svoje dve Grammy nagrade, jednu iz ruku svog uzora, legendarne Carole King – svesna da će joj to promeniti život.

Naravno, nije samo ona fascinirana kulturnim miljeom ove američke države, o njoj su nadahnuto pevale i Joni Mitchell i mnoge druge, te se Lorde svesno ubacuje u ovaj istorijski niz. Slede dve ubedljivo najbolje kompozicije na Solar Power: „Stoned at the Nail Salon“ teče kao večernje poveravanje, na iskreno ranjiv način baveći se prolaznošću, što je zanimljivo otkriće kad ga prvi put načinite u životu. Sledeći dirljiv vrhunac je vilinska „Fallen Fruit“, koju nose divne harmonije glasova kroz lament o propasti prirodne okoline, neisfabrikovan i iskren do te mere da ga možete doživeti kao lično iskustvo. Konačno, konfesionalna „The Man with the Axe“ opisuje njenu sadašnju ljubav i romantične antagonizme veze sa starjim muškarcem, mada muzički već počinje malo da ponavlja rešenja koja smo čuli u prethodnim minutima. Ipak, ne može biti loša numera koja sadrži stih: „Onog trenutka kad si rekao da je tvoja najomiljenija ploča – ploča koja je mom ocu najdraža / znala sam da ćemo se smuvati“.

Zavodljiva plesna „Secrets from a Girl (Who’s Seen It All)“ uspešno rekapitulira odrastanje iz perspektive iskusne žene od 24 godine – uz gostovanje švedske pop zvezde Robyn, ona najviše podseća na neki stari hit, svakako namerno, i verovatno će imati svoj uspešan život u diskotekama u remiks varijanti. To je otprilike sve vredno pomena u vezi sa ovim albumom, jer se potom vrata otvaraju jednoličnosti koja će nadalje vladati: sa „Dominoes“ započinje onaj neobavezni i tim lošiji deo ploče, jer samo sugerisati vibraciju i prebirati po žicama – slab je razlog za slušanje ovih snimaka. U istom fazonu je „Big Star“, posvećena ljubavi prema svojoj preminuloj kuci, sa refrenom što polovično liči na neku The Beatles melodiju čijeg se imena ne možete trenutno setiti, dok je „Leader of a New Regime“ jednostavno bezveze.

Solar Power se vraća svom konceptu tek na samom kraju – skriveni hit „Mood Ring“ ponovo podseća na kompoziciju, nažalost pomalo stereotipnu, ali sladak refren i ritam srednjeg tempa drže do kraja ovu storiju što se vrti oko svetleće narukvice za merenje raspoloženja (stvarno postoji – prim.aut.). Najduža je, i to sa razlogom, poslednja stvar „Oceanic Feeling“: ovo je Lordein manifest sunčanih plaža i jedan od najznačanijih trenutaka albuma. Sasvim u neo-hippie maniru, ona ukratko opisuje svoja traženja i nalaženja, dajući posle svega fer odgovor – složivši lomaču na plaži, pored upaljene vatre, spoznaje da će u jednom trenutku izaći iz života pop pevačice i ponovo postati deo zajednice običnih ljudi, ovde oličene u ženskom horu.

Jedan deo inspiracije za Solar Power dolazi iz očigledne želje Lorde da napravi alternativnu iliti arty mainstream ploču. Nema sumnje da je glavnu ulogu ovde odigrao sveprisutni Jack Antonoff kao koautor i producent, koji je tu ne bi li ispunio njenu ambiciju da postane samosvesna umetnica. Iz istog razloga Lorde zove kao prateće vokale Phoebe Bridgers i Clairo, proverene singer-songwriterke nove generacije, što umnožavanjem glasova obezbeđuju ljudski dodir i toplinu, kontra repetitivnog digitalnog popa koji vlada top listama. Drugi deo inspiracije dolazi iz namere Lorde da kreira vrhunsku novozelandsku ploču – zbog toga su takođe kao prateći vokali prisutni kantautori Lawrence Arabia i Marlon Williams, što je hvale vredan pokušaj da se tamošnja mala, ali kvalitetna scena, ovom prilikom ispromoviše.

Na stranu dobre namere, finalni sud jeste da Lorde na Solar Power suviše često pokušava da nas ubedi u važnost svojih stavova, a ne drži nam uvek pažnju muzikom, koliko god njen šarm bio neosporan. Čak i Taylor Swift u „americana“ fazonu, a posebno Billie Eilish i Lana Del Rey, uspevaju da se drže starog pravila o važnosti melodije i refrena, koji uvek vezuju slušaoca, tako da poruka dolazi do njega i ostaje sa njim. Lorde ovde to ponekad ne uspeva i ona zabašuruje nedostatak strukture naglašavanjem raspoloženja i ekstenzivnim vokalnim ukrašavanjem, odnosnom raspevavanjem. Tako se još jednom predstavlja kao pevačica izuzetnih sposobnosti, što sa lakoćom kreira atmosferu, čak i kad nema kompoziciju, ali ostaje pitanje – gde su one nestale?

Možda nije bilo lako napraviti angažovanu pop ploču za ovo vreme, možda je Lorde morala nešto da uradi sa sobom i promeni se, jer je to bila njena moralna potreba, ali ništa ne može da sakrije manjak dovoljnog broja dobrih pesama na albumu jedne mega-zvezde. Paradoksalno, baš zato Solar Power deluje nekako istinitije, onih nekoliko vrhunskih trenutaka specijalnije, a sama Lorde nekako draža.

 

Komentari

Vaš komentar