Drugi album genijalnog Jacka Whitea u roku od nekoliko meseci, njegov je najtopliji i najkrhkiji iskaz ikad.
Da nema delovanja Jacka Whitea, svetska muzika u poslednjih dvadesetak godina izgledala bi potpuno drugačije – i svakako mnogo dosadnije. Spoljnjim posmatračima on možda deluje kao potpuno lud – posebno sad, dok mlatara okolo plavičasto ofarbanom frizurom – ali ogromnom broju onih koji ga vole, on donosi jaku emociju, koju više niko drugi ne uspeva da iscedi iz sebe. Pravu, nepotkupljivu i nepredvidljivu osećajnu avanturu, što je sinonim za rokenrol kao žanr, a koga Jack tako nepokolebljivo interpretira i u ovim krš-vremenima.
Ovog momka s pravom moramo smatrati poslednjim genijem rokenrola. Evo i zašto: njegovi solo albumi predstavljaju prave male studije iz savremene muzike, i oslobađaju kreativnu energiju za koju drugi autori nisu ni znali da postoji, a kamoli da je neko može ukrotiti. Mada se pre neki dan izašli „Entering Heaven Alive“ (Third Man), u svim najavama pominjao kao akustičan poduhvat, u poređenju sa ekscentričnim i bučnim „Fear of the Dawn“ od proletos – to ne odgovara baš sasvim istini. On je samo treće različito poglavlje u najnovijem periodu razvoja jedne iste hipermoderne estetike ekstaze, koju je White izmislio inovirajući rokenrol iznutra.
Naime, posle razlaza svog originalnog sastava The White Stripes, Jack White se neko vreme tražio u saradnjama kakve su predstavljali bendovi The Raconteurs i The Dead Weather, da bi istinskog sebe u novom dobu našao tek na solo albumima. Prvo je još 2018. uspeo da pripitomi i u rok muziku ravnopravno uvede elektronske i hip hop zvuke, na revolucionarno izmešanom “Boarding House Reach”. Ove godine je na “Fear of the Dawn” obrnuo perspektivu: umesto da sledi njihov diktat, kao neki drugi savremeni rok autori, Jack je jednostavno uzeo ono što mu je trebalo od elektronike i hip hopa, te dodao elemente ovih žanrova u svoj ritam. Njegov sadašnji rokenrol zvuči baš onako kako ovog trenutka treba da zvuči – kao rokenrol koji je nastao u prisustvu elektronike i hip hopa. Zato udara pravo u glavu sa tri pesnice.
Najnoviji album “Entering Heaven Alive”, začet je kao smirena, druga polovina eksplozivnog “Fear of the Dawn”. Ljubavne teme vladaju ovim delom, koje na prefinjen način, ali jednako moćno nastavlja pomenutu ekstatičnu estetiku Jacka Whitea. U njegovoj verziji, rok muzika iskidana je na komade od kojih je jednom davno bila sastavljena, i svaki govori za sebe, jer se jedino na taj način verno može opisati raspadnuto stanje duhova oko nas. Dosta svojih tekstova Jack sada izvikuje ili repuje, kao da vrišti vesti sa ekrana. Ali to je njegov nameran izbor, jer u drugim numerama peva izražajno, kao malo ko danas. Inspiraciju za sadašnje stvaralačko razmišljanje skoro sigurno je našao u Beastie Boysima – da su oni preživeli i otkrili bluz, to bi zvučalo nekako ovako: fragmentarno kao naša pažnja, teško kao naši životi, i žestoko kao sudar sa stvarnošću… pa ipak neumorno funky.
Sa ljubavlju „na ti“
Možda zahvaljujući činjenici da ponovo živi u romantičnom periodu (nedavno je na sceni u rodnom Detroitu zaprosio i venčao Oliviju Jean, muzičarku koja nastupa u njegovom bendu), možda zahvaljujući tome što je došao u određeno životno doba blizu godine broj 50, što diktira samoposmatranje i zrelo analiziranje sopstvenih postupaka… kod Jacka Whitea se na sve strane oseća nova inspiracija da se nešto važno kaže. Rezultat je impresivan – kad se spoje ploče “Fear of the Dawn” i “Entering Heaven Alive”, one bez sumnje daju najbolji dupli album ove godine, i jedan od vrhunaca karijere ovog dvanaestostrukog dobitnika Grammy nagrade (čitaj: globalno najpopularnijeg alternativnog rok umetnika).
“Entering Heaven Alive” počinje sjajno, direktnim poveravanjem autora slušaocu u “A Tip from You to Me”: on svodi račune sa sobom odmah na početku, stavljajući nam do znanja da je sada sam i slobodan čovek, što savetuje i nama. Jack kaže da je srećan samo kad je daleko od mase, koja i tako ništa ne razume, te da zaista ne zna da li će ga se ove noći ljubav setiti. No, u sledeće dve numere on ipak nalazi svoju ljubav, mada kroz muke i peripetije, tokom kojih navijamo za njega: “All Along the Way” storija je o međusobnom traženju dvoje koji su morali da prođu mnoge prepreke da bi bili zajedno, a “Help Me Along” molba je da mu se dopusti da zaradi oproštaj za mnogobrojne grehe, čineći dobra dela za svoju izabranicu. Obe zvuče nekako proživljeno, na šta računamo, kao karakteristiku što je uvek odvajala Jacka Whitea od svih ostalih. To postaje očigledno čim počne “Love Is Selfish”, koja se već na prvo slušanje kvalifikuje za nežno remek-delo i veliki hit, čija je tema večna – razumevanje i nerazumevanje među ljudima u dugoj vezi.
Album ima nekoliko pomalo čudnih kompozicija, koje ponovo pomeraju granice Whiteovog izraza, čisto da ne pomislimo da će u njegovog društvu ikad biti smorno – multižanrovska “I’ve Got You Surrounded (With My Love)”, nastavlja romantičnu priču u pravcu konačnog nalaženja sreće, “Queen of the Bees” donosi neobavezno bitlsovsko zezanje, dok se “A Tree on Fire from Within” kolažno širi, popunjavajući prostor. I onda se, posle ove nekomercijalne pauze, “Entering Heaven Alive” odjednom pretvara u monster album, na kome sledi niz vrhunaca: već viđena da postane priznati klasik, “If I Die Tomorrow” peče snažnim osećajem prolaznosti, kao neverovatan istup tokom koga se oprašta od sebe i svih ljudi do kojih mu je stalo, pitajući ih šta će raditi “posle”?; “Please God, Don’t Tell Anyone”, fenomenalan je folkerski zaokret ka tradiciji, koju Jack toliko dobro poznaje – u njoj razgovara direktno sa onima nadležnima negde gore, i moli ih da se njegove greške počinjene za života nikako ne otkrivaju ljudima koje je voleo, pre svega ocu i sinu. I taman kad počnete da se pitate o čemu se radi na ovoj ploči, prepunoj sasvim spiritualnog opraštanja (već od samog naslova), dolazi “A Madman from Manhattan”, efektna jazzy-rock numera, čiji stil je prilagođen cool delu grada, da bi uverljivo ispričala tekst o vrhunskom manipulatoru koji tamo obitava. Možda je to još jedan Jack Whiteov alter-ego, ovaj put mračna strana? On kao da želi da kaže kako nije ni važno šta mi mislimo o životu, nego da li smo u stanju da ga prihvatimo takvog kakav je. Zato na kraju koristi taktiku iznenađenja, da bi nas podigao na noge ingeniozno otkačenim ciganskim zvukom, koga vatreno upražnjava na novoj verziji pesme “Taking Me Back (Gently)”, rešen da konačno pusti sebi na volju.
Izvanredan omot albuma nastao je na osnovu fotografije Nikolaja Matorina – “Ritam rada” (1960), zabeležene negde u Sovjetskom Savezu. Na njoj vidimo radnicu koja se bavi veštačkim vlaknima, osvetljena svetlom odozgo, u sceni što kompozicijom podseća na neku staru sliku anđela. Očigledno je White želeo da sa nama podeli taj osećaj da se svetost i transcendencija vidljive stvarnosti sa lakoćom mogu naći u naizgled običnim stvarima i prizorima. Realni socijalizam u kome je foto nastao, nije bio ništa manje brutalno okruženje od realnog kapitalizma, u kome žive junaci Jackovih pesama. Oni su prinuđeni da svoje snove sanjaju tamo gde niko nema snove, i o tome vrlo često peva naš pevač – smeštajući ih u mitsku zemlju u kojoj se dešava rokenrol, mimo svih društvenih tokova. I zaista, svi njegovi heroji (pa i on sam), baš kao i žena radnica na slici, žive sasvim svakodnevne sudbine, osvetljene nenadanim svetlima mitova, koji sve vreme čuče tu negde pored nas.
Sa večnošću „na ti“
Superiorna muzička inteligencija Jacka Whitea ovde je u punom zamahu. Očekuje da ga svi samo prate – on je jedini potpisani muzičar na ovom albumu, svira na mnogo različitih objekata, dok ostale zvuke obezbeđuje desetak sjajnih session instrumentalista, sa ograničenim ulogama koje im on dodeljuje. Mnogo se govorilo o veličanstvenom načinu na koji tera gitaru da priča priče, i toga ovde ima mnogo. Ali njegov izluđujući glas i dalje je nezaboravan – onog časa kad ga čujete, jasno vam je da pred vama stoji muzička ličnost od formata, koja će vas njime voditi tamo gde želi da vas vodi. I vi sledite uvek, bez suvišnih pitanja.
Od svih solo albuma Jacka Whitea – a ovo je ukupno peti – “Entering Heaven Alive” onaj je koji u najvećoj meri predstavlja njegovo osetljivo – htedoh reći – ljudsko lice. Najmanje je zgrčen u naporu da dokaže svoju virtuoznu maštu. Bez obzira od kojih demona Jack stalno beži, čini se kako je ovde najbliži svom miru. I to nam u finalnom skoru donosi izuzetno uživanje, dragu ploču za umirivanje strahova, sa nekoliko vrhunskih momenata kojima ćemo se ponovo vraćati mnogo puta u godinama koje dolaze.
Jack White sve radi imajući večnost na umu.
Bonus video: Glas, dirka, bas – If You Go Away
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare