Kako pisci pišu: "Pisanje je košmar, a ceo život pakao kad si izložen linču"

Pisanje je najčešće rudarski i samotnjački posao za koji treba puno strpljenja i spremnosti na odricanja, a pored svega toga treba vam i talenat. Zato i nisu svi pisci, mada bi mnogi želeli da budu. Ali kako pisci pišu? Kakav je to proces i kako sve to zaista izgleda? Koliko se toga obriše, pocepa i promeni. Koliko se puta odustane, pa ponovo krene, pa ponovo odustane... Kada je najbolje vreme za pisanje, postoje li nekakvi rituali, skice… Na primer, zanimljivo je da je dobitnik dve NIN-ove nagrade Živojin Pavlović ustajao svako jutro u pet i pisao do podneva. Kasnije bi se bavio drugim stvarima, ali jutro je bilo rezervisano za pisanje, tada je bio najproduktivniji.Splitski pisac i kolumnista „Jutarnjeg lista“ Jurica Pavičić, kaže za Nova.rs da je on takođe jutarnji tip i da piše rano ujutru.

- Obično prvi dio jutra posvetim novinarskom radu, pa se kasnije prebacim na knjigu. Zimi - kad je dan kratak - pišem kad padne mrak popodne i obično se tada najefikasnije bavim knjigom. Najveći dio ispišem zato zimi, i obično mi trebaju dvije zime za jedan roman. Stoga ga obično završim u proljeće (evo, baš sam prošli tjedan završio novi) i objavim kad prođe ljeto svake druge godine. Dosta sam predvidiv, kao voćka: znaš u koje doba godine će roditi i što.Pavičić, čija je knjiga „Žena s drugog kata“ objavljena prošle godine u Laguni, dodaje da nema nikakve rituale, samo mu treba veliki ekran, velika tastatura i tišina.- Roman uvijek pažljivo skiciram. Počnem ga kao scenarij: napišem niz poglavlja, i skiciram sinopsis svakog od nji h- u toj fazi tu i tamo već nabacujem poneke rečenice, slike. Kopi-pejstujem poglavlja, vrtim i mijenjam sve dok ne pogodim strukturu, dok kompozicija ne klikne. Na kraju dobijem nešto kao "maketu" romana, tekst od nekih 15-ak stranica. dok nisam čvrsto siguran oko strukture, ne počnem pisati poglavlja. U odnosu na tu "maketu" knjiga se promijeni možda 10%- obično tako da nešto dodam, a po mom iskustvu to što dodam kasnije bude najbolje. To su dijelovi koji su organski izrasli iz rada na likovima i priči.Spisateljica i kolumnistkinja Ana Vučković, poznata i po knjizi „Yugoslav“ koja je bila u najužem izboru za NIN-a, za Nova.rs otkriva svoje rituale.

- Dok plivam, vozim se tramvajem, kupujem bavarske kifle, dok slažem sa detetom slagalicu, ja zapravo uvek pišem, odnosno zapisujem, da mi slučajno ne ode neka misao, neka originalna osvežavajuća ideja. Pored sebe uvek imam diktafon za posao ili notes, nekad čak i sama sebi šaljem mejlove sa idejama i vinjetama, da ih otrgnem od zaborava, jer mi se dešavalo da znam da sam imala sjajnu ideju, ali da je nažalost otišla zauvek. Tako gomilam ideje, pa onda kad imam vremena ili kad je poriv za pisanjem toliko jak, ili jednostavno, kad imam rok, ja tu ideju razvijem. A onda dugo ne pišem, čekam da se akumulira, a onda kad imam vremena, a tada ga pronalazim ili noću ili popodne u bašti, pišem uz kafu.Enfant terrible srpske javne scene, pisac Marko Vidojković, kaže za Nova.rs da piše pre podne, tačnije, kad se probudi.- Onda napravim pauzu i napišem kolumnu, pa pišem još malo. Tri stranice dnevno smatram uspehom. Nekada sam imao okvirnu ideju o tome gde roman počinje, a gde se završava, pa bih u hodu u svesku zapisivao ideje koje mi padaju na pamet. Danas tačno znam gde roman počinje, gde se završava i šta se dešava između početka i završetka. Nikada ne pišem iza četiri posle podne. Gledam da mi mozak bude što čistiji, to jest, da me priča sama po sebi što bolje vozi.

Poslednjih godina, ipak, pisanje je predstavljalo košmar, jer sam istovremeno, svakodnevno, bio u medijskom rovu i izložen medijskom linču. U takvim uslovima, ceo život je pakao, a kamoli stvaranje. Kako mi je uspelo da od 2017. do 2021. napišem dva bestseler romana i jednu zbirku priča, pojma nemam.Spisateljica Jelena Lengold smatra za sebe da je kad je pisanje u pitanju „pravi kampanjac“.- Pišem nekoliko meseci, dok radim neku knjigu, i onda pravim prevelike pauze. Prevelike, iz ugla posmatranja mog izdavača i pojedinih odanih čitalaca. Ali iz mog ugla, to je sasvim u redu. Nikad nisam uspela da savladam onu upornost da pišem svakog dana. Možda je i bolje, jer s obzirom na to kako brzo pišem, onda bih mogla da objavljujem po dve knjige godišnje, pa ni to ne bi bilo dobro. To je ponajviše zbog toga što moja najveća ljubav nije pisanje, već čitanje. Verovatno da sam polovinu svog budnog života provela u čitanju i to ne može nikad da mi dosadi.

Međutim, kad krenem da pišem knjigu onda je to manijački, po ceo dan i svaki dan. Bukvalno živim s tim junacima u glavi, ne postoji ništa drugo osim toga. I ništa mi ne smeta dok pišem, može da radi televizor pored, da ljudi razgovaraju, da zvone telefoni, ja sam tada fokusirana samo na tekst. Ono što kasnije vidite u knjizi, to je praktično prva i poslednja ruka. Nema tu mnogo menjanja, ispravim samo slovne greške i to je to. Žurim da završim knjigu, da bih se opet vratila čitanju. I spavanju - kaže autorka nedavno objavljenog romana „Lakonogi dan“ za Nova.rs.Bonus video: Milena Marković, dobitnica Ninove nagrade za književnost

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=milenamarkovidobitnicaninovenagradeaj-novas-worldwide&stream=hp3500&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="3353648"]